Đavolja Biblija: tajna Codexa Gigasa i legenda o paktu sa đavolom

Đavolja Biblija: tajna Codexa Gigasa i legenda o paktu sa đavolom

Đavolja Biblija je džinovski rukopis koji je vekovima ulivao strah svakome ko bi se našao pred njegovom snagom — jedna od najupečatljivijih, najneobičnijih i najpamtljivijih knjiga koje uopšte postoje. Napisana je u srednjovekovnoj Bohemiji, na tlu današnje Češke, u vreme kuge, mraka i očaja, a krasi je ogromna slika otelotvorenog zla. Pa ipak, istina o tome ko je i zašto napisao ovu knjigu zbunjuje stručnjake već vekovima. Govori se o „rupi koja vodi u pakao", o krilatim stvorenjima, mirisu sumpora, o nesreći koja je pratila knjigu gde god da je otišla. Postoji li ikakva istina iza priča o njenoj zloj moći — ili je sve to samo ljudska potreba da oko neobičnog uvek isplete legendu?

Najčudnija knjiga na svetu — u trezoru u Stokholmu

Danas se Đavolja Biblija čuva u trezoru Narodne biblioteke u Stokholmu, u Švedskoj. Iako se tu nalazi, ovaj ogromni rukopis nastao je u oblasti nekada poznatoj kao Bohemija; Šveđani su ga opljačkali iz Praga sredinom 17. veka, tokom Tridesetogodišnjeg rata. Stručnjaci ga smatraju najvećim iluminiranim rukopisom za koji znamo — knjigom na kojoj su decenijama radili nizovi prepisivača i monaha.

Dimenzije su zapanjujuće: knjiga je oko 92 centimetra visoka, teška oko 75 kilograma, sa 310 listova pergamenta (vellum). Sadrži ne samo kompletnu Bibliju, već i medicinske tekstove, istorije i enciklopedije, a ukrašena je sa pet velikih slika i čak 77 prelepo ilustrovanih početnih slova. Već u srednjem veku ova knjiga je smatrana jednim od sedam svetskih čuda. Biblioteka je retko vadi iz zaštitne staklene vitrine — a mnogi su se pitali nije li ona tu zatvorena ne da bismo mi zaštitili nju, nego da bi ona zaštitila nas.

Slika na strani 290 — đavo kao čovekoliko čudovište

Ime je knjiga dobila po jednoj jedinoj slici. Na strani 290 pojavljuje se prikaz đavola i pakla čija je svrha — da užasne. Taj đavo je čudovište: ima dve ruke i dve noge, ali po četiri prsta na svakoj, crvene rogove i dva crvena jezika koji izviru sa obe strane usta, što simbolizuje njegovu dvoličnost i to da je „otac laži".

Slika dolazi na presudnom mestu u rukopisu. Sve do nje, tekst je biblijski — bavi se nadom i spasenjem. A tekstovi posle slike kao da skreću u tamnije vode: govore o egzorcizmu, o gresima, o molitvama za zaštitu, čak i o nekromantiji. Sam prikaz je vrlo neobičan: dok se đavo iz tog perioda obično prikazivao sa repom, ljuspama ili krznom, ovde ima gotovo ljudski torzo, sa dugačkim kandžama koje izbijaju iz šaka i stopala, i sitnim, zlim očima. Važno je, međutim, znati da za ovakav prikaz đavola nema osnova u samom biblijskom tekstu — predstava demona sa rogovima i račvastim repom potiče iz legendi i srednjovekovnih priča o avetima i goblinima. A na strani tačno nasuprot đavolu nalazi se prikaz grada Božjeg, raja: nebo levo, pakao desno — sama srž hrišćanske dvojnosti, spasenje i propast, servirani čitaocu da bira.

Herman Pustinjak i legenda o paktu sa đavolom

Ali ko je mogao da napiše ovako izuzetnu knjigu? Odgovor se krije pri kraju rukopisa. Knjiga je nastala između 1204. i 1230. godine, a većina veruje da je jedno od imena u njoj — Herman Inklus — ime autora. Bio je benediktinski monah, a latinsko inclusus znači „zatvoren, zazidan" — dakle, neka vrsta pustinjaka. Herman Pustinjak živeo je u malom bohemijskom manastiru Podlažice.

Legenda kaže da je prekršio zavete i bio osuđen na smrt — da bude živ uzidan za svoje grehe. Preklinjao je da, ako uspe da za 24 sata stvori najlepšu knjigu na svetu, bude pošteđen te kazne. Oko ponoći je shvatio da nikako neće stići da je dovrši — i tu, kaže priča, nastupa onaj ukleti deo. Navodno je prizvao samog đavola i zamolio ga: dovrši mi ovaj rukopis, a zauzvrat ćeš dobiti moju dušu. Sutradan je, kao čudom, knjiga bila gotova. Neki čak sumnjaju da je upravo ona upečatljiva slika đavola bila neka vrsta zahvalnice Hermana Pustinjaka svom gospodaru.

Legendu, začudo, potkrepljuju neke zapanjujuće činjenice. Knjigu su pregledali stručnjaci i u njoj nema nijedne greške — nema mrlja od mastila ni pogrešno napisanih reči, što je u srednjovekovnim rukopisima izuzetno retko. Rukopis je potpuno ujednačen i delo je iste ruke. Forenzički veštaci za rukopis procenili su da bi jednom čoveku za ovako nešto trebalo i do 30 godina rada — a ipak, slovo se kroz celu knjigu ne menja. Kada bismo vi ili ja počeli da prepisujemo Bibliju u dvadesetim, a završili u pedesetim, naš rukopis bi se neminovno promenio. Zašto se ovde ne menja, ostaje pitanje koje hrani legendu.

Zamak Huska — „vrata pakla" u srcu Bohemije

Bohemija je zemlja u kojoj se priče o đavolu kriju iza svakog ugla. Oko 50 kilometara severno od Praga leži zamak Huska, udaljena tvrđava iz istog veka kao i Đavolja Biblija. Taj zamak je prava anomalija: nije utvrđen kako bi se očekivalo, a sva zaštita i ukrasi kao da su okrenuti ka unutra — kao da svrha nije bila da se neko drži napolju, nego da se nešto zadrži unutra.

Priča kaže da je davno na tom mestu, u steni, postojala pukotina. Graditelji su odlučili da kapelu zamka podignu tačno iznad nje — jer je, kako legenda tvrdi, kroz tu pukotinu „curilo zlo": krilata stvorenja sa kožastim krilima, sumpor i gasovi, zbog kojih je propadala zemlja, a životinje obolevale i nestajale. Verovalo se da pukotina vodi pravo ka vratima pakla, pa je kameni zamak služio kao svojevrsni „čep". Freske na zidovima kapele i danas prikazuju upozorenja — levoruku ženu-kentaura (levorukost i kentauri vezivani su za zlo) koja gađa čoveka strelom, i arhanđela Mihaila kako meri duše dok đavo podmuklo povlači jedan tas vage. Postoje, naravno, i sasvim razumna naučna objašnjenja za te mirise i propadanje — ali legenda je preživela vekove.

Nacisti i okultno — mračno poglavlje 20. veka

Priča o Huski nije se završila u srednjem veku. Godine 1938, dok se Drugi svetski rat nadvijao nad Evropom, ovaj deo tadašnje Čehoslovačke pripojila je nacistička Nemačka. Vođa SS-a, Hajnrih Himler, bio je privučen zamkom Huska i njegovim mračnim pričama o neprirodnoj moći.

Himler je gajio veliko interesovanje za okultno i bio fasciniran idejom da se iz zla može „crpsti" moć koja bi pomogla nacističkom pokretu. Po nekim navodima, podzemne prostorije korišćene su za mučenje i ljudske eksperimente, a postoji i glasina da je mesto služilo programu Lebensborn — nacističkom nastojanju da se podstakne rađanje dece koju su smatrali „rasno čistom", često na štetu lokalnog slovenskog stanovništva. Šta je od toga istina, teško je reći: svi zapisi uništeni su 1945, u nacističkom bekstvu pred sovjetskom Crvenom armijom. Ostaje samo još jedan sloj tame nataložen na već ukletu legendu.

Đavolje glave i Bohemija straha — od Jana Husa do husitskih ratova

Svega petnaestak kilometara od Huske nalazi se još jedan prikaz pakla — Đavolje glave (Čertovy hlavy). To su džinovske skulpture isklesane u peščaru, visoke gotovo devet metara, nalik velikim, zastrašujućim licima koja se „tope". Po veličini se mogu meriti sa isklesanim glavama američkih predsednika na planini Rašmor. Nema, međutim, nikakve misterije oko njihovog porekla: isklesao ih je 1846. vajar Václav Levý, koji je radio kao kuvar u obližnjem gradu — pa su te glave, u suštini, vrlo stari i vrlo raskošni „grafiti", umetnikov izraz sopstvene zarobljene duše.

Ali strah od đavola u ovom kraju imao je i sasvim stvarne, istorijske posledice. Početkom 15. veka Bohemija je bila u verskom previranju — jedno od retkih mesta u Evropi gde je Katolička crkva teško održavala kontrolu. Tu se pojavila izuzetna ličnost, Jan Hus, veliki reformator koji je smatrao da je crkva korumpirana i da je izgubila iz vida ono što piše u Svetom pismu. Husiti su pozivali narod da odbaci katoličku crkvu, njene sveštenike i papu. U tim ranim verskim ratovima izgoreo je i manastir Podlažice — upravo onaj koji je svetu dao Đavolju Bibliju — što je samo dodatno raspirilo legendu o prokletstvu.

Sedlec kosturnica i kuga — memento mori od trideset hiljada kostiju

Pre nego što je manastir Podlažice izgoreo, dragocenu knjigu je otkupio bogati manastir Sedlec — i tu se priča susreće sa jednim od najjezivijih mesta na svetu. Srednjovekovni manastiri bogatili su se sahranjivanjem: ako bi privukli imućne ljude da budu sahranjeni na njihovom groblju, nasleđivali bi njihovu imovinu. Sedlec je 1270. našao savršen način — opat Henrih doneo je iz Jerusalima svetu zemlju sa Golgote i posuo njome groblje. Posle toga, svako u kraju želeo je da bude sahranjen baš tu.

A onda je sredinom 14. veka stigla kuga i pomorila polovinu Evrope. Groblje u Sedlecu jednostavno nije imalo dovoljno mesta, pa su stare kosti vađene i kombinovane sa novim, stvarajući kosturnicu. Procenjuje se da su tu pohranjeni ostaci oko 30.000 ljudi. Monasi su vremenom kosti umetnički preuredili — u lustere i piramidalne strukture — stvorivši jednu od najspektakularnijih i najjezivijih kapela na planeti, „katedralu smrti" staru sedam vekova. Takve kosturnice za nas su danas neobičnost, ali su nekada bile memento mori — podsetnik da, dok si živ, budeš svestan da ćeš umreti i da paziš na svoju dušu. Možda je i slika đavola u Bibliji bila tu iz istog razloga — da podseti ljude na potrebu da žive dobro.

Putovanje knjige — Rudolf II, kraljica Kristina i požari

Iz Sedleca je knjiga otišla u čuveni manastir Brževnov u Pragu, gde je ostala tri veka — dok nije privukla pažnju velikog kolekcionara, cara Svetog rimskog carstva Rudolfa II. Rudolf je bio mešavina briljantnog vladara i pomalo ludaka; patio je od onoga što se tada zvalo melanholija, a danas bismo nazvali depresijom. Bio je strastveni sakupljač koji se izolovao među svojom zbirkom — teleskopima, mašinama, vrlo ranim „računarima" — ali i duboko fasciniran okultnim naukama, alhemijom i jevrejskom mistikom. Njegova zbirka i proučavanja na njoj, paradoksalno, postaće jedan od temelja kasnije naučne revolucije. Rudolf je poželeo Đavolju Bibliju i, pošto je manastir bio unutar njegovog carstva, jednostavno je primorao monahe da mu je predaju.

Ali ubrzo je njegovo carstvo počelo da se ruši — pobune, rat sa Osmanlijama, brat Matijas koji mu polako oduzima titule. Legenda kaže da je Rudolf na samrti prokleo Prag, i da je upravo to prokletstvo dovelo do 300 godina sukoba, uključujući i Tridesetogodišnji rat sa do osam miliona žrtava. Godine 1648, trupe Švedske, predvođene kraljicom Kristinom, opsele su Prag i krenule pravo ka Rudolfovoj zbirci. Kristina je bila izuzetno obrazovana žena — zvali su je „Minerva sa severa" po rimskoj boginji mudrosti — sa pravom manijom za sakupljanjem knjiga iz tuđih biblioteka. Legenda kaže da je knjiga bila toliko teška da su je dva vojnika nosila do Stokholma.

Nesreća je pratila knjigu i dalje. Kristina je 1654. abdicirala, prešla u katolicizam i otišla u Rim — ali Đavolju Bibliju, znakovito, nije ponela sa sobom. Godine 1697. veliki požar progutao je kraljevski dvorac u Stokholmu i njegovu biblioteku; od oko 24.500 knjiga i 14.000 rukopisa preživela je tek četvrtina. Đavolja Biblija je spasena — priča kaže tako što je izbačena kroz prozor, pri čemu je pala nekome na glavu i teško ga povredila. Knjiga i danas nosi ožiljke požara u vidu potamnelih mrlja na pergamentu, a tom prilikom je, kažu, nekoliko strana tajanstveno nestalo — među njima, navodno, i jedna sa molitvom upućenom samom Satani. Godine 2007, posle vekova, knjiga se nakratko vratila kući — izložena u Narodnoj biblioteci u Pragu, gde su je hiljade ljudi smele da gledaju najviše po deset minuta.

Zaključak — ogledalo ljudskih strahova

Đavolja Biblija je, pre svega, ogledalo. U njoj se ne ogleda đavo, nego čovek — srednjovekovni um podeljen između neba i pakla, naroda izmučenog ratovima, kugom i strahom, koji je tako lako svet delio na dobro i zlo. U društvu kroz koje su jurile vojske i kosila kuga, ljudi su, kažu istraživači, ponekad istovremeno slavili i Boga i đavola, „osiguravajući se" u nadi da će im bar jedan pomoći. Slika đavola na strani 290 i grad Božji nasuprot njoj nisu, dakle, dokaz proklete knjige — već najjasniji mogući prikaz izbora koji svaki čovek pravi za života.

A iza svake legende stoji jedna mnogo prizemnija, ali ne manje neverovatna istina: da je grupa anonimnih ljudi, strpljenjem i veštinom koju danas teško možemo da pojmimo, stvorila knjigu koja je preživela osam vekova ratova, požara i pljački. Bez obzira na to da li je Herman Pustinjak ikada sklopio pakt sa đavolom, pravo čudo Codexa Gigasa nije natprirodno — ono je ljudsko.

Druge priče o drevnim misterijama i zagonetkama prošlosti pročitajte u našim tekstovima „Egipatske piramide: svedoci veličine i misterije", „Više od kamena: zanimljivosti o Maču Pikčuu" i „Misterija Tunguske: Teslina veza" — sve to su delovi iste ljudske potrebe da se ono što je tajanstveno konačno razume.