Pet stvari koje na kraju života svako žali što nije uradio — lekcije iz hospis sobe

Pet stvari koje na kraju života svako žali što nije uradio — lekcije iz hospis sobe

Postoji jedno mesto na kome ljudi prvi put u životu sasvim iskreno govore — tiha hospis soba u kojoj se odlazi bez žurbe, bez titula i bez maske. Australijska medicinska sestra Bronnie Ware godinama je radila u takvoj sobi i, posle hiljada razgovora sa ljudima u poslednjim sedmicama života, primetila je nešto što je promenilo i njen i milione drugih života: žaljenja na kraju života kod skoro svih ljudi svode se na istih pet stvari. Nisu o velikim greškama, ratovima i izgubljenim prilikama. Mnogo češće su o sitnim svakodnevnim izborima koji su se sabrali u celi život. U ovom članku prolazimo kroz svih pet — ne da bismo se rastuživali, već da bismo, dok smo još daleko od hospis sobe, pravili male izmene koje smanjuju verovatnoću da ćemo jednog dana govoriti iste reči.

Lekcije iz hospis sobe — odakle dolaze „pet najčešćih žaljenja"

Bronnie Ware, australijska medicinska sestra, počela je sa pisanjem bloga 2009. godine, posle više godina rada u palijativnoj nezi. Pacijenti sa kojima je provodila poslednje sedmice njihovih života govorili su joj otvoreno — često sa olakšanjem što napokon mogu da govore istinu pred nekim ko sluša bez osude. Iz tih razgovora izrasla je prvo blog-objava, zatim knjiga „The Top Five Regrets of the Dying" (2011), prevedena na više od trideset jezika i pročitana od miliona ljudi širom sveta.

Ono što ju je iznenadilo bila je univerzalnost odgovora. Kultura, vera, godine, profesija i imovinsko stanje nisu mnogo menjali sadržaj žaljenja — varirale su samo nijanse. Žene češće žale što se nisu više borile za svoja osećanja; muškarci češće što su previše radili. Ali pet osnovnih tema bilo je gotovo identično, ponavljano sa neuobičajenom verodostojnošću upravo zato što su ti ljudi znali da nemaju više vremena da se pretvaraju.

Vredi obratiti pažnju da to nisu žaljenja u smislu „velikih grešaka". Niko nije govorio o promašenim investicijama, neporezenim odlukama ili lošim brakovima — to su, pokazalo se, manje tema na samom kraju. Ono što ostaje jeste ono što nije urađeno: rečenice koje nisu izgovorene, ljudi koji nisu nazvani, dani koji su poklonjeni poslu umesto životu. Psihologija to zove žaljenjem propuštanja (regret of inaction), i tu njena moć posebno raste sa godinama. U ovom članku idemo kroz svih pet — onim redom kojim ih je sama Ware uočila.

Prvo žaljenje — „Da sam imao hrabrosti da živim svoj život, a ne onaj koji su drugi očekivali od mene"

Ovo je daleko najčešće i, po reči same Ware, najbolnije žaljenje. Kada ljudi shvate da je život pred njima kratak, oni iznenada vide jasno koliko od onoga što su živeli nije zaista bilo njihovo — već roditelja, partnera, šire porodice, kulture, profesije. Snovi koji su odloženi „dok ne budem sigurniji", talenti koji nisu negovani „dok bude vremena", izbori koji su odustali jer „šta će ljudi reći".

Karakteristično je da to nije žaljenje o izgubljenim novcima ili promašenoj karijeri u tradicionalnom smislu. Ljudi su uspešni po spoljnim standardima — imaju kuće, decu, penzije, priznanja — a ipak osećaju da je negde duboko unutar njih ostao neživljen život. Slikar koji je postao računovođa jer „od slikanja se ne živi". Žena koja je odustala od putovanja jer je „red da se uda i osnuje porodicu". Čovek koji se nije razveo iako brak odavno nije radio, „da deca ne bi patila" — a deca, pokazalo se, najviše su patila zbog osećaja da otac nije srećan.

Lekcija nije da treba sve da rušimo i radimo isključivo „šta hoćemo". Lekcija je suptilnija: identifikovati u svom životu razliku između onoga što zaista želimo i onoga što očekuju od nas, i u toj razlici praviti male svesne korake u svom pravcu. Ne mora to biti revolucija — često je dovoljno započeti hobi koji smo odlagali, pisati poeziju iako je neće niko čitati, naučiti jezik samo zato što volimo kako zvuči. Život se ne gradi velikim odlukama; gradi se sa hiljadama malih.

Drugo žaljenje — „Da nisam toliko mnogo radio"

Ovo žaljenje izgovaraju gotovo svi muškarci — i sve više žena u poslednjim decenijama. Reč je o godinama provedenim u poslu koji nije bio strast, već obaveza; o večernjim satima u kancelariji dok su deca rasla bez nas; o vikendima koji su otišli u izveštaje i sastanke, umesto u šetnje, kuvanja, igranja, smejanja.

Ono što ovo žaljenje čini posebno teškim jeste što ga ljudi izgovaraju znajući da su tada verovali da rade pravu stvar. Plate, položaji, sigurnost porodice — to su bili realni razlozi. Niko nije previše radio iz lenjosti ili zlobe. Ali kada se približi kraj, retko ko kaže „da sam imao još jedan kvartal da završim onaj projekat". Ljudi govore o trenutcima koje su izgubili — o večerama koje nisu provedeni za stolom, o predstavama u školi koje su propustili, o zagrljajima koje nisu dali jer su žurili na sastanak.

Psiholozi koji rade sa hospis pacijentima zovu ovo „iskrivljena hijerarhija vrednosti" — pojavu da nas hitno (urgent) zauzme toliko da zaboravimo važno (important). Rad je gotovo uvek hitan — ima rok, šef pita, klijent zove. Život sa porodicom je gotovo uvek samo važan — nema rok, niko ne pita, niko ne zove. Tako se godinama vraga uvek pobeđuje vrednost, dok ne postane prekasno. Lekcija nije „odustani od posla"; lekcija je budi pažljiv kome i čemu poklanjaš svoje sate, jer su to jedina nepovratna valuta u životu.

Treće žaljenje — „Da sam imao hrabrosti da izrazim svoja osećanja"

Mnogi ljudi, posebno u kulturama koje su nas vaspitavale da emocije držimo pod kontrolom („nemoj da plačeš", „nemoj da se razbacuješ rečima", „čovek mora da bude jak"), provedu cele decenije sa težinom neizgovorenih reči u grudima. Ne reči ljubavi prema deci i partnerima — koje su, paradoksalno, najteže izgovoriti baš onima koji nam najviše znače. Ne reči izvinjenja roditeljima sa kojima smo se posvađali pre dvadeset godina. Ne reči zahvalnosti učitelju, prijatelju, čak ni nepoznatim ljudima koji su nas u jednom trenutku spasili.

Ware piše da je u poslednjim sedmicama često slušala iste rečenice: „Trebao sam mu reći koliko sam ga voleo. Mislio sam da on to zna. Sada ne mogu da budem siguran." Ili: „Nikada nisam rekla ocu da sam mu zahvalna. Sada je u zemlji već petnaest godina, a ja imam slike u glavi gde mu nešto pričam." Težina tih trenutaka nije u tome što ti ljudi nisu osećali — nego u tome što su osećali a nikada nisu rekli.

Postoji psihološki princip koji se zove „asimetrija žaljenja": ono što kažemo, čak i pogrešno, retko žalimo dugo. Ono što nismo rekli, žalimo do kraja života. Iz tog razloga, kada se neko od nas iznenada nađe u situaciji da odlučuje da li da izgovori reč ljubavi, zahvalnosti ili izvinjenja — odgovor je gotovo uvek isti: izgovori je. Posledica neizrečenog je teža od bilo kakvog neugodnog momenta posle izrečenog. To važi za supružnike, decu, roditelje, braću i sestre, stare prijatelje. Za sve koje volimo, a za koje se nadamo da to znaju, iako nikada nismo glasno rekli.

Četvrto žaljenje — „Da sam ostao u kontaktu sa prijateljima"

Ovo žaljenje deluje malo u poređenju sa prethodnim — kakav je problem što nismo zvali starog druga? — ali Bronnie Ware piše da je upravo ovo bila jedna od najčešćih i najbolnijih tema u poslednjim danima. Mnogi pacijenti su pokušavali, već u hospisu, da se sete brojeva, da pronađu adrese, da preko porodice traže ljude koje godinama nisu kontaktirali. Većina ih nije stigla.

Šta nam to govori? Da je prijateljstvo, koje smo u mladosti smatrali samorazumljivim, jedan od najdragocenijih darova života — i jedan od najlakših da se izgubi. Život se kreće, ljudi se sele, dolaze deca, rastu obaveze, prijatelji se vide jednom u tri meseca, pa jednom godišnje, pa samo na Facebook-u za rođendane, pa nikako. Niko nije svesno odlučio da prekine vezu; ona se ugasila od neopreznosti.

U ovom problemu posebno se vidi razlika između ljubavi i pažnje. Ljudi su voleli te prijatelje celog života — ali im nisu poklanjali pažnju. A ljubav bez pažnje, kao biljka bez vode, presahne tiho. Lekcija je vrlo praktična: ako se setite nekoga koga davno niste zvali, nazovite ga sada. Pet minuta razgovora vredi više nego sat razmišljanja „trebalo bi da ga jednom zovem". I još važnije — ti prijatelji, koji su nas znali pre nego što smo postali ono što sada jesmo, čuvaju komad nas samih kojeg više niko drugi ne zna. Ako oni nestanu, nestaje i taj komad zauvek.

Peto žaljenje — „Da sam dozvolio sebi da budem srećniji"

Ovo žaljenje, na prvi pogled, deluje najčudnije od svih — kakvo to žaljenje znači „dozvoliti sebi da bude srećan"? Kao da je sreća izbor, koji je čovek mogao da napravi a nije. Ware piše da je upravo tako i razumeju oni koji ga izgovaraju: sreća jeste izbor, i to izbor koji su mnogi propustili da naprave decenijama, iako su za to imali sve preduslove.

Reč je o ljudima koji su, iz straha od promene, ostajali u životima koji su im davno postali nepodnošljivi. Brakovima u kojima nije više bilo nežnosti. Poslovima koji su ih iscrpljivali. Navikama koje su znali da ih čine teškim — alkoholu, ćutanju, prepirkama oko sitnica. Nikad nisu sebi rekli „imam pravo da budem srećan" — kao da je sreća rezervisana za neke posebne ljude, ili za neke posebne trenutke koji nikada nisu stigli.

Psiholozi govore o „navici nesreće" — kako način na koji odgovaramo na svet postaje sa godinama duboki obrazac iz koga je sve teže izaći. Čovek koji je dvadeset godina počinjao dan sa pritužbama na vremen, kafu, ženu i šefove, čak i u savršenim okolnostima i dalje će počinjati dan sa pritužbama. Sreća nije dolaska iz spoljašnjih okolnosti — ona je navika percepcije, koja se uči ili gubi sa godinama, kao i svaka druga navika. A to znači da se može i menjati. Često, kažu psihoterapeuti, kasno — ali ne i prekasno, sve dok dišemo.

Šta psihologija kaže o žaljenju — uvid iza priče

Žaljenje je jedna od retkih emocija koja postoji isključivo u ljudima — i to ima dubok razlog. Sposobnost da zamislimo „kako je moglo da bude" jeste i izvor naše inteligencije i izvor naše patnje. Istraživanja koja su sproveli psiholozi Thomas Gilovich i Victoria Medvec sa Cornell univerziteta (1995) pokazala su nešto što potvrđuje sve što Bronnie Ware piše: kratkoročno žalimo ono što smo uradili; dugoročno — ono što nismo.

U kratkom roku, „akciono žaljenje" je intenzivnije. Ako smo nešto rekli pa pogrešno, sledeća dva dana smo nesrećni. Ali za nedelju, mesec, godinu — to bledi. „Neakciono žaljenje" — žaljenje za onim što nismo uradili — ne bledi, naprotiv, raste. Sa godinama, pretežno mali deo žaljenja koji nosimo jeste o stvarima koje smo uradili. Mnogo veći deo jeste o stvarima koje nismo. Razlog je psihološki: u glavi možemo da zamislimo idealan ishod onoga što nismo uradili, pa nas idealna verzija progoni. Ono što smo uradili imamo kao činjenicu, sa svim nesavršenostima — i to lakše prihvatamo.

Ovo je važan uvid za svakoga ko stoji pred nekom velikom odlukom. Ako se kolebate da li da nešto pokušate — promenu posla, putovanje, ljubav, hobiji, učenje — psihologija žaljenja nam govori: rizik akcije je gotovo uvek manji od rizika propuštanja. „Pa šta ako padne?" — onda smo bar znali. „Pa šta ako ne probam?" — to nikada nećemo prestati da se pitamo. Hospis razgovori ovo potvrđuju iz drugog ugla: niko, ali niko ne kaže „da nisam pokušao". Mnogi kažu „da sam pokušao".

Zaključak — „Misao koja boli ostavlja trag dovoljan da postane pesma"

Branko Miljković, srpski pesnik koji je u 27. godini izvršio samoubistvo a ostavio nam neke od najjačih pesama srpske poezije dvadesetog veka, napisao je rečenicu koja stoji na vrhu ovog članka: „Ko je iskreno mislio o smrti, taj zna kako treba živeti." Lekcije iz hospis sobe nisu druga stvar — one su iskreno mišljenje o smrti, pretočeno u sećanja onih koji su tu stigli. Mi koji još imamo vremena imamo veliku prednost: možemo da naučimo nešto što oni jesu naučili prekasno.

Pet žaljenja koje smo prošli — autentičnost, balans rada i života, hrabrost da se izrazimo, čuvanje prijateljstava, dozvola sebi da budemo srećni — nisu pet zapovesti. Oni su pet ogledala u koje, ako pogledamo iskreno, vidimo gde u svom životu već sada možemo da popravimo nešto. Ne velikom revolucijom, već malim svesnim koracima koji se sabiraju u godine, pa u decenije, pa u celi život. Druge članke o životnim temama pročitajte u našim tekstovima „Stres i krvni pritisak", „Anti-upalna ishrana" i „Brankovina: selo srpskih velikana" — gde su drugi uvidi koji se uklapaju u istu filozofiju razumnog, autentičnog života.

Najbolja vest je da nikada nije kasno. Sve dok dišemo, imamo barem jednu novu odluku pred sobom — i upravo ta odluka, ma kako mala, može biti prva karika niza koji menja kako ćemo gledati unazad na kraju. Ne čekajmo hospis sobu da progovorimo iskreno. Progovorimo danas.