Černobil i tajni KGB dosijei — kako su agenti godinama upozoravali da je reaktor tempirana bomba

Černobil i tajni KGB dosijei — kako su agenti godinama upozoravali da je reaktor tempirana bomba

Sve do raspada Sovjetskog Saveza i otvaranja arhiva tajne policije, niko izvan najvišeg krugova KGB-a nije znao jednu zapanjujuću istinu: agenti sovjetske tajne službe su godinama slali upozorenja iz Černobila u Moskvu da je nuklearna elektrana — kako je doslovno napisano u jednom od memoranduma 1983. godine — „među najopasnijima u zemlji", sa „posledicama koje mogu da budu pretieće". Najveća nuklearna katastrofa u istoriji čovečanstva — eksplozija reaktora broj 4 u rano jutro 26. aprila 1986. godine — dogodila se tek pošto je sovjetska država tri godine ćutala na sopstvene tajne službe. Tek otvaranje ukrajinskih KGB arhiva, tridesetak godina kasnije, otkriva pravu pozadinu jedne od najtežih industrijskih katastrofa modernog doba. To je verovatno najmoćnija dokumentovana lekcija o tome šta se desi kada ideologija ućutka nauku — i kako nauka, na kraju, ipak progovori.

RBMK reaktor — top secret jer je istovremeno pravio i materijal za nuklearne bombe

Da bi se razumelo zašto je KGB uopšte imao agente unutar Černobila, treba prvo razumeti karakter same elektrane. Reaktori RBMK tipa, kakvi su gradjeni u Černobilu, nisu bili obični civilni reaktori. Bili su dvopnamenski — istovremeno su proizvodili električnu struju za sovjetsku mrežu i nusprodukte koji su mogli da se koriste za proizvodnju plutonijuma za nuklearne bombe. Iz tog razloga, sve što se odnosilo na njih bilo je klasifikovano kao državna tajna.

Kao što kaže profesor Siri Plohi (Plokhy) sa Harvardskog univerziteta — istoričar ukrajinskog porekla i autor jedne od najpoznatijih knjiga o Černobilu — „Ljudi koji su stvorili sovjetsku nuklearnu industriju bili su isti oni koji su pravili bombe krajem 1940-ih i ranih 1950-ih. Iskreno su verovali da, ako sami ne naprave bombu, biće bombardovani od strane Amerike". Iz te paranoične hladnoratovske psihologije rodila se cela infrastruktura — uključujući i prvi sovjetski reaktor za proizvodnju struje (1954), koji je istovremeno bio i prvi koji je proizveo plutonijum za vojne svrhe.

RBMK je u tom kontekstu bio ekonomski izuzetno isplativ za sovjetsku državu. Mogli su da se grade jeftino i brzo, mogli su da rade gotovo bez prekida, i njihovi nusprodukti su se mogli koristiti i u civilne i u vojne svrhe. Zato su gradeni svuda po Sovjetskom Savezu — i zato je sve oko njihove tehničke prirode bilo strogo zaštićeno. Britanska naučnica Klara Korkil, koja istražuje Černobil decenijama, ističe jednu ključnu razliku: „Većina zapadnih reaktora ima vrlo debeo betonski sigurnosni štit oko reaktorskog jezgra. RBMK reaktor ima samo tanak spoljašnji omotač". Bez betonskog kontejnmenta, eksplozija reaktora gubi prirodnu prepreku — i to će se kasnije pokazati kao kritični faktor u širenju katastrofe.

Pripjat — grad od 50.000 koji više ne postoji

Za potrebe izgradnje i rada Černobilske nuklearne elektrane, sovjetska država je 1970. godine na lokaciji koja je dotad bila samo poljoprivredna zemlja oko 100 kilometara severozapadno od Kijeva, počela izgradnju potpuno novog grada — Pripjata. Bio je to deo sovjetske ideje uzornih industrijskih gradova: planiranih od početka, sa modernom arhitekturom, novim školama, bolnicama, kulturnim centrima, sportskim terenima.

U vreme eksplozije, Pripjat je imao 50.000 stanovnika. Njihova povezanost sa nuklearnom elektranom činila ih je elitnom radničkom klasom u sovjetskom društvu — bolje plaćeni, sa boljim životnim uslovima, sa privilegovanim pristupom potrošnoj robi koja se inače nije mogla naći. Bili su odabrani inženjeri, tehničari, naučnici, sa porodicama koje su uglavnom mlade.

Marina Civic, čiji je suprug bio metalski radnik u Černobilu, danas može da pokaže gde su nekada bili glavne ulice grada — danas šumski put, neprohodan, zatrpan rastinjem. Pripjat se širio paralelno sa elektranom: prvi reaktor stupio je u rad 1977, drugi 1978, treći 1981, četvrti 1983. Sa svakim novim reaktorom, grad je rastao. Stanovništvo je verovalo da živi u srcu sovjetskog naučno-tehnološkog progresa — i niko od njih, ni jedan jedini čovek, nije imao ni najmanju ideju da KGB agenti, koji su živeli i radili među njima upravo iz razloga sigurnosti, već godinama pišu Moskvi da je sve oko njih „među najopasnijim postrojenjima u zemlji".

KGB upozorenja — godinama pre eksplozije

Sovjetska tajna policija — Komitet državne bezbednosti, poznat po inicijalima KGB — imala je agente u svim industrijskim postrojenjima od strateškog značaja. U Černobilu su bili tamo prvenstveno radi detekcije stranih špijuna i sabotera. Ali pošto su živeli i radili među radnicima, neminovno su čuli i razgovore o tome šta se zaista događa unutar pogona — i ono što su čuli, slali su u Moskvu.

Istoričar Olja Bajan iz Kijeva je posle 2014. godine, kad je Ukrajina otvorila svoje delove KGB arhiva, dobio pristup ovim dokumentima. Ono što je pronašao, zaprepastilo je čak i one koji su decenijama proučavali Černobil. Nekoliko ključnih nalaza iz dosijea:

• 1977-1979 — agenti izveštavaju o lošoj izgradnji: „Beton je neispravno mešan, što je rezultiralo šupljinama i pukotinama. Ovi defekti mogu da dovedu do nesreća u budućnosti".
• 1979 — radioaktivne čestice su pronađene pet kilometara od pogona: „Predstavljaju najveću opasnost jer, ako uđu u ljudski organizam, mogu da izazovu ozbiljne bolesti".
• 1983 — najjasnije upozorenje od svih: „Nuklearne elektrane Lenjingrad, Kursk i Černobil su trenutno najopasnije zbog svojih daljih operativnih svojstava koja mogu imati pretieće posledice". Memorandum specifikuje da, bez sistema za hitno hlađenje, „u epicentru nesreće, radioaktivnost će biti 60 puta veća nego za vreme eksplozije atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju".
• Početkom 1980-ih — agenti otkrivaju i bizarnu šemu — neki radnici su iskorišćavali toplu (i ponekad radioaktivnu) vodu za hlađenje reaktora da bi gajili ribu za prodaju na pijaci, što je gruba povreda svih sigurnosnih protokola.

Sve ovo je išlo direktno u Moskvu — u Lubjanku, čuvenu zgradu KGB-a koja je decenijama bila simbol sovjetske tajne. I ništa se nije dešavalo. Profesor Plohi objašnjava zašto: „Nije bilo apetita na vrhu da se obustavi rad ili promene procedure, jer su menadžeri imali kvote proizvodnje da ispune. Opšta menadžerska kultura u Sovjetskom Savezu dolazila je iz 1930-ih pod Staljinom — ili ispuniš cilj, ili možeš da budeš optužen kao saboter i da odeš u zatvor".

Kritični dizajn flaw — grafitni vrhovi kontrolnih šipki koje su uveliko pravile katastrofu

Pored loše konstrukcije i nedostatka kontejnmenta, RBMK reaktor je imao i jedan vrlo specifičan dizajn flaw koji je do same eksplozije ostao tajna čak i za većinu inženjera koji su radili sa njim. Radi se o kontrolnim šipkama — alatima koji se spuštaju u reaktorsko jezgro da uspore nuklearnu reakciju. Doslovno, „kočnice reaktora".

Sovjetski inženjeri su, da bi olakšali kretanje kontrolnih šipki kroz jezgro, na njihov vrh stavljali tanak sloj grafita — kao neku vrstu lubrikacije. Problem je u tome što je grafit, paradoksalno, materijal koji POVEĆAVA nuklearnu reaktivnost. Drugim rečima — u prvim sekundama spuštanja kontrolnih šipki, dok grafitni vrhovi prvi ulaze u jezgro, reaktivnost ne pada nego raste. Tek kada celokupna šipka uđe, reaktivnost počinje da pada.

Ovo nije bilo teoretsko pitanje. U novembru 1975. godine, u Lenjingradskoj nuklearnoj elektrani — gde se nalazio RBMK reaktor broj 1 — desio se incident u kome je tačno ova greška dovela do iznenadnog skoka reaktivnosti. Inženjeri u Lenjingradu su uspeli da vrate reaktor pod kontrolu pre eksplozije, ali izveštaj o incidentu je klasifikovan kao top secret. „Informacija nikada nije proslijeđena ljudima koji su radili u civilnom sektoru nuklearne energetike", kaže profesor Plohi. „Nisu imali odgovarajući stepen klasifikacije. Vladini funkcioneri nisu verovali da bi ljudi koji upravljaju reaktorima trebalo previše da znaju o njima".

Dakle, 11 godina pre Černobila, sovjetski nuklearni stručnjaci su znali da RBMK reaktor ima skrivenu opasnost u svom samom srcu — opasnost koja se aktivira pri normalnom procesu zaustavljanja reaktora. A radnici Černobila, koji će morati da donose hitne odluke u kontrolnoj sobi 26. aprila 1986, nikada to neće saznati.

Noć eksplozije — Mikola Gorbačenko i kontrolna soba 4

Te subote u rano jutro, 26. aprila 1986, posada u kontrolnoj sobi reaktora 4 sprovodila je planirani test isključenja reaktora. Bilo je to rutinsko, sa scenarijem napisanim unapred. U trenutku kad su prešli na zatvaranje, deaktivirali su sve kontrolne šipke odjednom — što je značilo da je 40 grafitnih vrhova istovremeno ušlo u reaktorsko jezgro. Reaktivnost je u sekundama eksplodirala do nivoa koji niko nije predvideo.

U 01:23:58 sati ujutro, dve teške eksplozije razdrmale su Černobil. Prva — pod pritiskom pregrejane pare. Druga — vodonik koji se nakupio u jezgru. Eksplozije su razbacale teški čelični poklopac reaktorskog jezgra kao limeni, otvorivši rupu u krovu kroz koju će tonama radioaktivnog materijala biti izbačeno u atmosferu u sledećim danima.

Mikola Gorbačenko, koji je upravo došao na smenu kao tehničar za merenje radijacije u zgradi reaktora, bio je tačno tamo. U dokumentarcu, decenijama kasnije, on se vraća u kontrolnu sobu 4 — prvi put posle one noći. Nivoi radijacije su i danas tako visoki da se može ostati samo nekoliko minuta. Mikola je tu odmah posle eksplozije izašao u potragu za žrtvama. Sa kolegom je naišao na telo svog drugara, inženjera Vladimira Šašena, koji je poginuo trenutno.

Vatrogasna ekipa iz stanice broj 2 stigla je u roku od pet minuta. Šef ekipe, Petro, sa svojim ljudima ušao je u zonu sa potpuno neadekvatnom opremom — nisu imali ni najjednostavnije zaštitne odelo protiv radijacije. Verovali su da je u pitanju obična požar elektroinstalacije. Svi od njih će umreti u sledećim nedeljama ili mesecima od akutnog radijacionog sindroma.

36 sati Pripjat pre evakuacije — život u senci nevidljive katastrofe

Najupechatljivija stvar u dosijeu otkrivenom posle decenija jeste da je sovjetska država 36 sati posle eksplozije održavala stanovništvo Pripjata u potpunom neznanju. Ujutro 26. aprila, deca su izašla napolje na proleće — sunčani subotnji dan. Jedna porodica je čak imala planirano venčanje koje se obavlja u predviđenom terminu, sa gostima koji ne znaju za reaktor koji još gori četiri kilometra od njih.

U Kijevu, telefoni KGB višeg rukovodstva počinju da zvone već u toku noći. Saša Sakaraš, bivši vojni hirurg koji je 1986. bio na čelu medicinskih poslova KGB-a za celu Ukrajinu, dobija prvi poziv u sitnih jutarnjih sati. Detaljnija slika već cirkuliše među sovjetskim vrhom — ali do stanovništva ne stiže ništa.

U međuvremenu, dosije iz KGB arhiva otkriva instrukcije date u Pripjatu istog jutra: „Da bi se sprečilo curenje informacija, širenje lažne panike i glasina, izlazna pošta i daljinske telefonske linije su sada pod kontrolom". Grad je odsečen. Niko ne sme da pošalje ni jednu reč napolje, niko ne sme da nazove rodbinu izvan grada. Pripjat postaje u praksi kavez od 50.000 ljudi koji ne znaju da su u opasnosti.

Tek u 14h u nedelju, 27. aprila — 36 sati posle eksplozije — stiže naredba za evakuaciju. 1.200 autobusa dolazi iz cele Ukrajine. 49.000 ljudi se po izgovor da je „privremeno" ukrcava u autobuse. Većini je rečeno da će se vratiti za tri dana. Niko se neće vratiti nikada. Pripjat danas stoji kao najveći muzej napuštenog grada u Evropi, sa biljkama koje prodiru kroz nekadašnje saobraćajnice, sa salama u školama gde knjige decu pominje da je bio mart 1986.

Forsmark — cipela koja je otkrila svetu šta se desilo

Sovjetska vlada je narednih dana radila na minimizovanju vesti — kako u zemlji, tako i prema svetu. Ali jednu stvar tajna policija nije mogla da zaustavi: radioaktivni oblak koji je već putovao na sever, gonjen vetrom iz Ukrajine ka Skandinaviji.

U poneđeljak, 28. aprila — dva dana posle eksplozije — u švedskoj nuklearnoj elektrani Forsmark na istočnoj obali, mladi hemičar po imenu Cliff Robinson dolazi rano na posao. Pre nego što počne smenu, ide u radni toalet, koji u nuklearnoj elektrani uvek ima ulazni i izlazni detektor radijacije. Prilikom izlaska — alarm. Cliff misli da je greška. Mere ga ponovo. Alarm ponovo zvoni. Cliff nije bio u kontrolnoj zoni elektrane tog dana — gde su radioaktivne čestice mogle da se zakače?

Sledećih minuta, dok je sve više radnika izlazilo i alarmi ne prestaju, Cliff uradi nešto što će kasnije postati istorijski momenat. Pita jednog kolegu: „Mogu li da pozajmim tvoju cipelu?" Stavlja je u laboratorijski detektor — i otkriva da je cipela masivno radioaktivna. Gama-zračenje nuklida koje obično ne postoji u Švedskoj.

U narednim satima, švedski naučnici sa meteorološkim sistemom prate pravac vetra unazad. Trag radioaktivnosti vodi prvo na jug ka Litvaniji, pa dalje u Ukrajinu, pa konačno do — Černobila. Sovjetska tajna je probila preko jedne cipele. Te večeri, BBC u glavnim vestima objavljuje da je u SSSR-u došlo do nuklearne katastrofe. Sovjetska vlada je konačno primorana da prizna javnosti šta se desilo, tri dana posle eksplozije.

Korijum i druga eksplozija koja, srećom, nije stigla — samoubilačka misija

Najmanje poznata strana cele priče jeste da je nekoliko dana posle prve eksplozije, sve još uvek moglo da bude nezamislivo gore. Razlog: korijum. To je nuklearni „lava" — masa od istopljenog goriva, betona, čelika i drugih materijala koji su se na temperaturi preko 1600°C spojili u tečnu masu koja je počela da curi iz reaktorskog jezgra naniže.

Dr Klara Korkil, britanska naučnica koja je u laboratoriji decenijama kasnije rekreirala korijum (bez radioaktivnog dela, ali sa svim drugim svojstvima), pokazuje u dokumentarcu kako ova istopljena masa „kao vulkanska lava kreće naniže, probija betonsku osnovu reaktora". To se i događalo u Černobilu — korijum se kretao ka donjim delovima zgrade.

Problem je u tome što je tačno ispod reaktora, kao deo sigurnosnog sistema, bio rezervoar od 20.000 tona vode — namijenjen za hitno hlađenje. Ako bi korijum dospio do te vode, posledica bi bila eksplozivno isparavanje koje bi izbacilo ogromne količine radioaktivne pare i dima u atmosferu — katastrofu globalnih razmera, daleko veću od one koja je već bila u toku.

Jedini način da se to spreči bio je da se ručno otvore ventili rezervoara — u potpunom mraku, u prostoriji ispod gorućeg reaktora, u zoni gde je radijacija bila smrtonosna za nekoliko minuta. Trojica radnika — Aleksej Ananenko, Valeri Bezpalov i Boris Baranov — dobrovoljno su prihvatili misiju. Sa elementarnim ronilačkim opremom i prelazi se po kolenu kroz radioaktivnu vodu u potpunom mraku, pronašli su ventile i otvorili ih. Voda je iscurila pre nego što je korijum stigao. Svet je izbegao drugu, mnogo goru katastrofu. Sva trojica su preživela, suprotno legendi koja je decenijama tvrdila da su umrli — što istraživanja su novije godine potvrdila.

Zaključak — strah izvire iz neznanja, hrabrost iz znanja

Rečenica Marije Sklodovske Kiri koja stoji na vrhu ovog članka — „Ništa u životu se ne treba bojati — sve treba da razumemo. Sada je vreme da razumemo više, kako bismo se manje plašili; jer strah uvek izvire iz neznanja, a hrabrost iz znanja" — gotovo bolno opisuje sovjetski pristup Černobilu. Sve je pošlo naopako baš zato što je sistem više cenio kontrolu informacije nego razumevanje pojave. Strah od panike doveo je do panike. Strah od priznavanja problema doveo je do problema. Strah od stvarnosti doveo je do realnosti gore od svake fikcije.

Marija Kiri je celog života radila sa radioaktivnošću i, što je tragična ironija, umrla 1934. od posledica izloženosti — pre nego što je svet razumeo punu opasnost zračenja. Ali, za razliku od sovjetske države pedeset godina kasnije, ona je verovala da je odgovor na opasnost više razumevanja, ne manje. Da otkrijemo, podelimo, naučimo. Da svaki sledeći naučnik krene odakle je prethodni stao. Ta filozofija — koja je nauci dala penicilin, vakcine, atomsku energiju i sve drugo što je popravilo ljudski život — bila je u Černobilu pokopana ispod sloja sovjetske tajne. Posledice te tajne i danas nosimo: hiljade slučajeva raka u Evropi, nemoguć zonu od 30 kilometara oko reaktora, grad Pripjat koji više nikada neće biti dom za ljude.

Druge članke o istorijskim misterijama i naučnim otkrićima pročitajte u našim tekstovima „Mrtvomorski svici", „Misterija Tunguske: Teslina veza", „Tamna materija: nevidljiva sila" i „Egipatske piramide: svedoci veličine i misterije" — sve to su delovi iste ljudske potrebe da se ono što je dugo skrivano konačno donese na svetlost dana.