Đurđevdan — od paganskog praznika do današnje kulture, šta sve znači 6. maj

Đurđevdan — od paganskog praznika do današnje kulture, šta sve znači 6. maj

Postoji jedan praznik u srpskom kalendaru koji u sebi nosi dve hiljade godina istorije sažete u jedan dan. Đurđevdan, 6. maj po novom (gregorijanskom) kalendaru, jeste sve odjednom: stara slovenska zima koja je konačno otišla i proleće koje je stiglo; pravoslavni praznik svetog Đorđa na belom konju koji probada zmaja; romski Ederlezi sa pesmom koja se peva po celom Balkanu; Bregovićeva pesma koju zna i ko je nikad slušao. Niko sa Balkana ne ostaje ravnodušan na ovaj dan — čak i oni koji ne idu u crkvu i ne stavljaju zelenu granu na vrata, znaju da nešto u kalendaru danas pulsira drugačije nego u običnu sredu ili petak. To je možda najlepše svedočanstvo o tome šta tradicija zaista jeste — nešto što i kad mislimo da smo ga zaboravili, i dalje zna nas.

Paganski koreni — stari koliko i prvi slovenski narod

Da bi se razumeo Đurđevdan onakvim kakvim se danas slavi, treba prvo razumeti da je on stariji od hrišćanstva. Slovenski narodi su pre svog pokrštavanja (IX-X vek za južne Slovene) imali svoj kalendar prirodnih praznika, vezanih za solarne i poljoprivredne cikluse. Jedan od najvažnijih takvih praznika bio je prelazak iz zime u proleće — momenat kad se stado prvi put pušta na pašnjak posle dugih meseci u staji, kad se stari ognjevi gase a novi pale, kad se priroda budi i sve počinje iznova.

Taj prolećni praznik kod Slovena bio je posvećen verovatno Jariliu, bogu plodnosti, mladosti i prolećne vegetacije, ili nekom srodnom bićsu zavisno od plemena. Glavni rituali bili su: kupanje u dewy travi pre izlaska sunca (verovalo se da rosa Đurđevdanske noći ima magičnu moć — leči, podmlađuje, daje plodnost); donošenje zelenih grana iz šume u kuću (da donesu životnu snagu i odbiju zle sile); palenje obrednih vatri (kao prelazak iz zime u toplotu); kolo i pesma na livadi (da se proslavi povratak života). Sve to se i danas radi — samo u drugim okvirima.

Kad je hrišćanstvo došlo, mudri pravoslavni misionari nisu pokušali da ukinu te stare običaje (što bi bilo nemoguće — narod ih nije hteo ostaviti). Umesto toga, nadenuli su im hrišćansko ime i hrišćanski sadržaj. Stari prolećni praznik svetog Jarila postao je Đurđevdan, dan svetog Đorđa pobedonosca — koji se u istočnoj crkvi slavi 23. aprila po starom (julijanskom) kalendaru, što je 6. maj po novom. Rituali su ostali skoro nepromenjeni; promenio se samo religijski okvir koji ih objašnjava. To je razlog zbog kog su mnogi etnolozi Đurđevdan opisali kao „najpaganskiji od pravoslavnih praznika" — što je istovremeno najtačniji opis.

Sveti Đorđe — ratnik i pobednik zmaja

Sveti Đorđe (grč. Hagios Georgios) jeste istorijska ličnost — rimski oficir iz Kapadokije (današnja istočna Turska), rođen oko 275. godine, ubijen u 303. godini u progonu hrišćana cara Dioklecijana. Bio je sin uglednog rimskog vojnika i hrišćanske majke, sam vojnik visokog ranga, koji je javno odbio carev poziv da se odrekne hrišćanstva, te je nakon mnogih mučenja pogubljen u Nikomediji. Posle smrti je proglašen jednim od „velikomučenika" istočne crkve, a zatim i jednim od najomiljenijih svetaca čitavog hrišćanstva — istočnog i zapadnog.

Najpoznatija slika svetog Đorđa — vitez na belom konju koji probada zmaja kopljem — potiče iz srednjevekovne legende koja kaže da je sveti Đorđe spasao princezu od zmaja, koji je terorizovao grad. Zmaj je u hrišćanskoj ikonografiji simbol zla, paganstva, kvarnog instinkta. Borba sa zmajem je simbol pobede vere nad strahom, dobra nad zlom, života nad smrću. Zbog te slike, sveti Đorđe je postao zaštitnik vojnika, putnika, stočara, zemljoradnika — svih onih čiji život traži zaštitu od opasnosti.

U srpskoj pravoslavnoj tradiciji, sveti Đorđe je posebno povezan sa stočarima i poljoprivrednicima. To nije slučajno — datum njegovog praznika tačno se poklapa sa stvarnim datumom kad se stoka u srpskim planinskim krajevima prvi put izvodi na visoke pašnjake (planinska tranhumanca). Sveti Đorđe je bio prirodni patron toga čina — bilo je logično da se njegovog dana stočari pomole za zdravlje stada i bezbedan boravak na planini. Vekovima je tako bilo, i u mnogim srpskim selima i danas tako jeste. O srpskoj seoskoj tradiciji više pročitajte u članku „Sirogojno: čuvar srpske vunene tradicije".

Narodni običaji — rani uranak, zelena grana i rosa

Među brojnim običajima koji su preživeli vekove i koji se i danas održavaju u srpskim selima i gradovima, ovi su najtipičniji i najprepoznatljiviji:

Rani uranak. Najstariji i možda najpoznatiji običaj. Ujutro Đurđevdana, pre izlaska sunca, čeljad cele kuće odlazi na livadu ili obližnju reku/potok. Tamo se umiva u rosi (verovanje: rosa Đurđevdanske noći leči i podmlađuje), bere se cveće, đačka mladež čini „kolo" u zoru. Devojke su tradicionalno gledale u travu da pronađu „srećnu travčicu" i nosile je u kosi. Ovaj običaj je u nekim mestima i dalje aktivan — mladi izlaze u zoru sa muzikom, prave doručak na livadi, kolektivno čekaju da sunce izađe.

Zelena grana na vratima. Pre izlaska sunca (ili u zoru), domaćin (često najstariji muški član domaćinstva) ide u šumu i donosi grane — najčešće vrbe, leske, breze — koje se zatim zakucavaju iznad vrata kuće, na prozore, na ulazne kapije. Cilj: zaštita doma od zla, bolesti, urokljive okе. Grana se najčešće ostavlja tu sve dok ne uvene sama, ili dok ne dođe sledeći prolećni ritual. U nekim krajevima Srbije (Šumadija, Mačva, istočna Srbija) ovaj običaj se i danas redovno praktikuje.

Kupanje u Đurđevdanskoj rosi. Posebno za žene i devojke, ovaj običaj je bio važan — verovalo se da Đurđevdanska rosa daje zdravlje, lepotu i plodnost. Devojke su valjale se gole u rosi (gde je to bilo moguće, izvan očiju), starije žene su rosom umivale lice, ruke i kosu. Bolesne osobe su se nosile na rosu da se oporavile. Ovaj običaj je još uvek prisutan u Cigan-Maxer (Mlavi), kao i u nekim selima Šumadije.

Klanje jagnjeta. Đurđevdan je prvi praznik godine kad se mesi „mlado" (mlado jagnje) — što je važno za stočare jer pokazuje da je sezona nove proizvodnje počela. Jagnjetina se najčešće peče na ražnju u dvorištu, sa porodicom i susedima okolo, što je možda i danas najprepoznatljiviji deo Đurđevdana — pečenje jagnjeta na pokretnoj plitkoj peći u dvorištu, gde se okupljaju komšije, pije se rakija, peva i razgovara satima.

Đurđevdan i Romi — najveći praznik godine

Za romsku zajednicu Srbije i celog Balkana, Đurđevdan je najveći praznik godine, važniji čak od Božića ili Vaskrsa. Na romskom jeziku zove se Ederlezi (od turskog Hıdırellez, što označava praznik istih korena u turskoj narodnoj tradiciji). U romskim porodicama Đurđevdan se priprema nedeljama unapred — kupuje se nova odeća, jagnje za pečenje, sprema se velika gozba na koju se zovu sve grane porodice.

Specifični romski običaji za Ederlezi uključuju: pomivanje sveg posuđa pre praznika (čistoća kao simbol novog početka); obavezno pranje sve odeće i kupanje svih članova porodice u zoru (često tradicionalno u reci); klanje jagnjeta na samom jutru praznika (često ritual sa konkretnim molitvama); obavezno paljenje vatre u dvorištu (preživeli paganski element); muzika i igra do duboko u noć. U romskoj kulturi se Ederlezi smatra trenutkom kada se zatvaraju stari računi i otvaraju novi — dugovi se isplaćuju, svađe se mire, mlade osobe se zarukuju, godišnje odluke se donose.

Romske Ederlezi pesme su među najlepšim folklornim pesmama Balkana. Najpoznatija je istoimena pesma „Ederlezi" — narodna romska pesma koja je našla svoj put u svetsku popkulturu kroz film Emira Kusturice „Dom za vešanje" (1989), gde ju je obradio Goran Bregović. Bregovićeva verzija — sa Vasilom Hadžimanovim na vokalu — postala je svetski hit i učinila Đurđevdan poznatim daleko izvan Balkana. Iz iste produkcije izašla je i „Đurđevdan je", prerada starije narodne pesme koja je takođe postala sinonim za praznik u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Bregović, Đurđevdan i savremena recepcija

Stih „Đurđevdan je, a ja nisam s onom koju volim" — koji su otpevali članovi Bijelog Dugmeta 1988. godine na albumu „Ćiribiribela" — verovatno je najpoznatija rečenica o ovom prazniku za nekoliko generacija Jugoslovena i Balkanaca. Pesma sama nije Bregovićeva originalna kompozicija — to je obrada starije romske/narodne pesme koja je postojala u jugoslovenskoj kulturnoj memoriji decenijama. Ali Bregovićeva muzička obrada i Bebkov vokal pretvorili su je u pop-himnu koja je nadišla folk i ušla u svaki dom.

Što je vrlo zanimljivo: pesma nije veseli proslavni napev — već melanholičan stih osobe koja nije sa voljenim na praznik. To paradoksalno odgovara duhu Đurđevdana — koji je istovremeno radostan (zbog proleća) i melanholičan (jer obeležava prolaznost vremena i sezonske cikluse koji nas podsećaju na sopstvenu prolaznost). Bregović je intuitivno uhvatio tu dvostrukost — i učinio je dostupnom miilionima ljudi koji ovaj praznik žive bez da o njegovim koreninama uče.

U poslednjih dvadeset godina, Đurđevdan se u Srbiji proživljava na više nivoa: verski u crkvi i porodici (sa krsnim slavama svetog Đorđa koje pravoslavne porodice slave); folklorno u selima (sa starim ritualima, ranim uranjcima, jagnjetinom); komercijalno u gradovima (sa restoranima koji nude „Đurđevdanske gozbe", muzikom u kafanama, etno-događajima). Sve to koegzistira — i nije problem što jedan praznik ima toliko različitih varijanti. Naprotiv, to je dokaz da je tradicija živa i da se ne zatvara u jednu definiciju.

Đurđevdan i savremeni život — kako ga praktikujemo danas

Iako su mnogi tradicionalni običaji nestali ili su redukovani, Đurđevdan i danas ostaje jedan od najprisutnijih praznika srpskog kalendara. Većina srpskih porodica obeleži ga na neki način — od najjednostavnijeg (kupljena jagnjetina, porodični ručak) preko srednjeg (pečenje jagnjeta u dvorištu sa prijateljima i komšijama) do potpunog (rana posetav crkvi, zelena grana, rani uranak na livadi, gozba sa muzikom).

Ono što je zanimljivo jeste povratak mlađih generacija tradicionalnim oblicima slave. Posebno od 2010. godine i naviše, sve više mladih ljudi u Beogradu i drugim gradovima organizuje „Đurđevdanske uranke" sa muzikom, doručkom na otvorenom, rakijom za zoru, čak i sa kuglama vatre koje pale na livadi. To je deo opštijeg fenomena povratka tradiciji koji vidimo i u drugim aspektima — o kome smo pisali u članku „Selo ili grad: kvalitetniji život" i u „Srpska kafa: ritual koji je preživeo vekove".

Sa zdravstvene i psihološke strane, postoji nešto vrlo lepo u tome što jedan dan u godini čitava zajednica radi istu stvar — izlazi rano, jede zajedno, pije i smeje se, posmatra sunčev izlazak. To je sinhronizacija sa prirodom i sa zajednicom koju moderno doba uveliko nudi malo. Đurđevdan je u tom smislu jedna od poslednjih velikih „sezonskih kapija" koje srpski kalendar ima — trenutaka kada se zaustavljamo, gledamo unazad i napred, i podsećamo se da pripadamo nečemu što je veće od nas samih.

Zaključak — tradicija koja oblikuje nove generacije

Rečenica koja stoji na vrhu ovog članka — „Tradicija nije ono što čuvamo da ostane isto, već ono što oblikuje nove generacije. Učiti od svog naroda znači učiti od onih koji su izdržali sve, a ostali svoji" — možda najbolje opisuje šta Đurđevdan jeste. Praznik se kroz vekove menjao: bio je paganski, postao pravoslavni, postao popularno-romski, ušao u rok kulturu sa Bregovićem, vraća se sad mlađim generacijama kroz nove forme. Suština je ostala — slavlje proleća, povezivanja predaka i potomaka, susreta sa prirodom u trenutku kad ona pulsira najjače.

U svetu u kome se kalendari sve više sekularizuju, gde praznici postaju komercijalni i isprazni, Đurđevdan ostaje jedan od retkih praznika koji još uvek ima dušu. Dušu koju mu daju ljudi koji ga slave — bili oni religijski ili sekularni, gradski ili seoski, mladi ili stari. Šestog maja, kad ujutro otvorite prozor, primite koliko proleća ima u vazduhu — i znaćete šta su naši pradedovi znali, šta su znali svi pre njih, šta će znati i deca naše dece kad nas više ne bude bilo. To je nešto što vredi sačuvati ne kao muzejski eksponat, već kao živu reč.

Druge tekstove o srpskoj kulturi i tradiciji pročitajte u našim člancima „Vuk Karadžić: revolucija jezika", „Branko Miljković: pesnik vatre", „Srpska kafa: ritual koji je preživeo vekove" i „Brankovina: selo srpskih velikana" — sve to čini tkanje srpskog kulturnog nasleđa koje, kao i Đurđevdan, vredi sačuvati i predati narednim generacijama.