Gradovi od zlata: kako je mit o El Doradu pokrenuo najveće pljačkanje u istoriji

Gradovi od zlata: kako je mit o El Doradu pokrenuo najveće pljačkanje u istoriji

Početkom 16. veka, stotine mladih ljudi napuštale su Sevilju i otiskivale se preko okeana ka onome što se i danas naziva „novim svetom". Krenuli su tragom Kristifora Kolumba, koji je sa svoje ekspedicije iz 1492. godine doneo iz Kariba pregršt zlatnih ukrasa. Tako mala količina zlata bila je dovoljna da raspali najluđe priče: govorilo se o gradovima od zlata koji blistaju na suncu i o tajanstvenim vladarima prekrivenim zlatom od glave do pete. Iz evropske perspektive, suština je bila jednostavna — negde postoji mesto puno zlata, i ko god pronađe taj El Dorado, rešiće sve svoje probleme jer će imati i bogatstvo i moć. Tako je počelo razorno osvajanje koje će, vekovima, biti pravdano upravo tim bajkama.

Šačica zlata koja je rodila mit

Da bi se razumela snaga ovog mita, treba razumeti koliko je malo bilo potrebno da se on rodi. Kolumbova „pregršt" zlata pretvorila se u Evropi u priču o čitavim kraljevstvima sazdanim od plemenitog metala. Za domorodačke narode Amerike, španska glad za zlatom bila je potpuno neshvatljiva — kao da se pitaju: zar se ti ljudi nikada neće zasititi?

Upravo tu, kako objašnjavaju istraživači u dokumentarcu, leži srž tragedije. Mit o El Doradu, kažu, nije ništa drugo do veliki nesporazum — jasan primer sudara dveju potpuno različitih civilizacija koje gledaju na isti predmet, zlato, ali mu pripisuju sasvim suprotna značenja. Za jedne — merilo bogatstva i moći. Za druge — sveti, simbolički materijal. Da bi ispričali ono što španski osvajači nisu mogli ili nisu hteli da vide, naučnici danas idu njihovim tragom pet vekova kasnije i sastavljaju drugačiju verziju priče.

El Dorado i narod Muisca — pozlaćeni kralj sa jezera Guatavita

Prvi trag vodio je u planinske predele istočne Kolumbije, na teritoriju naroda Muisca — labave konfederacije zajednica koje su naseljavale visoke zaravni otprilike od 600. do 1600. godine. Bili su poljoprivrednici i vešti trgovci: razmenjivali su smaragde i so, tkali ogromne količine pamuka i, pre svega, bili nadaleko poznati po izuzetno raznovrsnoj izradi predmeta od zlata.

Ali — i ovo je ključno — vrednost zlata kod Muisca bila je prevashodno simbolička, a ne materijalna. Zlato je imalo važnu ulogu u njihovom obrednom poimanju sveta; koristilo se za prinose kojima se tražila božanska naklonost u presudnim trenucima: pri venčanju, žetvi, u doba nemira. Nije bilo novac — bilo je most ka bogovima.

Kada su Španci stigli, oko naroda Muisca splela se neverovatna legenda koja je preživela vekove — mit o El Doradu. Govorilo se da se negde u kolumbijskim planinama nalazi kralj koji ima običaj da se kupa u jezeru, tela prekrivenog zlatnom prašinom, dok okupljeno mnoštvo baca gomile zlata i smaragda u vodu oko njega. Taj tajanstveni vladar postaće opsesija Španaca, koji su ga prozvali — El Dorado, „pozlaćeni". A jedan sitan predmet kao da je potvrđivao njegovo postojanje: čuveni zlatni splav naroda Muisca, minijatura na kojoj u sredini stoji najvažnija, najkrupnije prikazana figura sa raskošnim ukrasom za nos i pokrivalom za glavu — gotovo sigurno prikaz obreda o kome je legenda govorila.

Razočaranje na Guataviti — koliko je zlata zaista bilo

Trka za pronalaženjem zlatnog kralja i jezera na kome je vršio obrede bila je u punom jeku. Konkistadori su godinama lutali, sve dalje, kao za priviđenjem — sve dok jedna grupa Španaca 1537. godine, u podnožju Anda, na skoro 3.000 metara nadmorske visine, nije otkrila tajanstveno jezero: Guatavitu. Bili su uvereni da je upravo tu El Dorado vršio obrede i da ih na dnu čekaju zlato i smaragdi bačeni tokom ceremonija.

Ono što je usledilo bila je opsesivna borba sa samim jezerom. Krajem 16. veka Španci su doveli mnoštvo ljudi da iskopaju prvi kanal i pokušaju da isuše jezero; veliki usek koji i danas postoji najverovatnije je prokopan početkom 20. veka, u pokušaju da se Guatavita konačno isuši do kraja. Ali konkistadori i lovci na blago koji su tu napravili pustoš pronašli su vrlo malo zlata. Razlog je jednostavan: kod naroda Muisca zlata je bilo daleko manje nego što su Španci zamišljali.

Arheologija potvrđuje da u svakom mitu ima zrno istine — pronađeni su obredni predmeti i posude za prinose. Ali isto tako je verovatno da je uloga jezera kao svetog mesta u pejzažu punom svetilišta bila naduvana evropskim pričama i ambicijama. Niko, kažu istraživači, nije zabeležen da je tu stekao bogatstvo koje bi mu zauvek promenilo život — onako kako su to priželjkivali tragači za El Doradom.

Tairona i izgubljeni grad — civilizacija skrivena u džungli

Razočarani jezerom, Španci su čuli za drugi narod — onaj koji se kitio izvanrednim nakitom. Na obodu Karipskog mora, u Sijera Nevadi de Santa Marta na severu današnje Kolumbije, živeo je narod Tairona, grupa zajednica prisutnih na tom području otprilike od 100. do 1600. godine. Bili su izuzetno sofisticirani zlatari, a njihovi predmeti i danas se lako prepoznaju po stilu.

Ali priča o „naivnim divljacima" koje je lako prevariti pokazala se kao mit. Arheolog koji decenijama istražuje ovaj kraj otkriva sasvim drugačiju sliku — u srcu neprohodne džungle nalazi se izgubljeni grad (Ciudad Perdida): preko 180 terasa uklesanih u planinski masiv, povezanih ogromnom mrežom puteva i čuvenim usponom od oko 1.350 stepenika. Taj grad je dokaz da su izuzetno složena društva, sa razvijenom arhitekturom, mogla da postoje usred tropske prašume — što su mnogi naučnici dugo smatrali nemogućim.

Da bi procenio koliko je ljudi tu živelo, arheolog je koristio LiDAR — tehnologiju koja laserskim impulsima kroz krošnje stvara precizne 3D mape terena. Rezultat je prevazišao maštu: terase za terasom, čitave rečne doline bile su potpuno naseljene i preobražene. Procena za celu Sijeru i okolne nizije kreće se, prema istraživanju, negde između 750.000 i milion ljudi. Drugim rečima — milion domorodaca naspram nekoliko stotina Španaca. Protiv takve sile, gruba taktika sile bila je beskorisna; nijedan Španac, kako se zna, nije uspeo da osvoji tih 1.350 stepenika i zauzme utvrđenje.

Sekire i vino za zlato — ko je bio mudriji trgovac

Pošto silom nisu mogli, Španci su pribegli trgovini. Razmenjivali su obične gvozdene sekire i vino za zlatni nakit — i sami se smejali kako, navodno, varaju domoroce. Ali iz perspektive naroda Tairona, ta razmena bila je racionalnija nego što izgleda.

Kada vekovima krčite šumu kamenim sekirama, a onda se domognete čelične sekire, ona naprosto otvara mogućnost da brzo i lako stvorite novo obradivo zemljište. To podiže i vaš ugled i vašu sposobnost da proizvedete hranu. A tu je i vino: poglavice Tairona bile su izrazito zainteresovane za špansko vino jer su njihovo tradicionalno pivo od kukuruza (čiča) morali da prave tri do četiri dana, i to u zavisnosti od žetve. Vino je bilo praktičnije piće kojim su mogli da ujedine i zadive goste.

Arheologija to potvrđuje: na vrhu izgubljenog grada pronađeni su ostaci velikih gozbi na kojima je alkohol obilno tekao. U svim društvima hrana i piće su lepak koji spaja ljude, a velikodušan vladar koji gosti saveznike i podanike učvršćuje svoju moć. U španskim dokumentima čak se poimence beleži da pojedine poglavice traže baš vino, mačete i glave sekira — i da su jedino za to spremne da daju zlatne predmete. Bila je to, na svoj način, razmena u kojoj su obe strane dobile ono što su želele — a „naivni divljaci" pokazali se kao razložni trgovci.

Moče zlatari i „lažno zlato" — tajna tumbage

Kako su konkistadori napredovali ka jugu, sve više su učili gde se zlato nalazi — u svetilištima i hramovima gde su pokopavani preci zajednica. Mnogi od tih predmeta poticali su od ranijih, davno nestalih kultura. Jedna od njih bila je kultura Moče, sa izvanredno veštim zlatarima, koja je cvetala na severnoj obali današnjeg Perua otprilike od 100. do 800. godine — dakle, Španci ih nikada nisu ni sreli, samo su pljačkali ono što su za sobom ostavili u hramovima poput Huaka de la Luna i njenog blizanca Huaka del Sol.

I tu ih je sačekalo veliko razočaranje. Zlato koje su pretapali nije bilo čisto — bilo je slabog kvaliteta. Španci su pomislili da su prevareni, da su ih domoroci namerno odveli do bezvrednog plena. Istina je, međutim, bila mnogo zanimljivija. Reč je o tumbagi — leguri zlata i bakra, odnosno o pozlaćenom bakru.

Eksperimentalna arheologija objašnjava zašto su Moče majstori namerno mešali zlato sa znatnom količinom bakra. Legure su donele tehničke prednosti: snižavale su tačku topljenja zlata za stotinak stepeni, a same po sebi tvrđe su i čvršće od čistih metala, pa daju predmetima pravu mehaničku otpornost. Što je još važnije — omogućavale su čitav raspon boja, od bledoružičaste do blistavo žute, „boje sunca". A za narod Moče upravo je ta simbolika bila presudna: prava vrednost materijala nije bila u čistoći, nego u boji koja je predstavljala božanski lik Sunca. Pozlaćeni bakar nije im, dakle, vredeo ništa manje od čistog zlata. Domoroci nisu varali Špance — između dveju kultura zjapio je ogroman ponor u tome šta uopšte znači „vredno".

Pizaro, Atahualpa i pad carstva Inka

Pljačkom i trgovinom Španci su do tada skupili tek malu količinu zlata. Sve se promenilo u jesen 1532. godine, kada je Fransisko Pizaro — koji je zemlju poznavao bolje od ikoga i ovo mu je bio treći pokušaj — stigao u carstvo Inka, prostranu državu koja se pružala od juga Kolumbije do Argentine. Zatekao je zemlju razorenu ratom i suparništvom naslednika prestola, carstvo koje se raspadalo iznutra. Za Špance je takav haos bio pravi dar s neba.

Koristeći lokalne sukobe, Pizaro je napao cara Atahualpu, za koga se govorilo da je nezamislivo bogat. U podmuklom prepadu u gradu Kahamarki car je zarobljen. Da bi se oslobodio, dao je senzacionalno obećanje: ako ga puste, napuniće zlatom prostoriju u kojoj je zatočen. Iako Inke nisu bile narod zlatara, bili su bogati — svojim mnogobrojnim osvajanjima nagomilali su blago naroda koji su im prethodili, bogatstvo strpljivo sakupljano vekovima, a sada opljačkano za nekoliko nedelja.

Plen je bio bez presedana: preko 11 tona plemenitih metala pretopljeno je i poslato u Španiju. Ali, pogazivši reč, Pizaro je naredio da se Atahualpa pogubi, a potom je zauzeo i prestonicu carstva — Kusko. Ako je ijedan grad ikada zaslužio ime „grad od zlata", bio je to Kusko. A ipak, kao i ostatak carstva, i on je opustošen i razmontiran za špansku krunu — za nekoliko dana izgubio je svoj blistavi sjaj. Najveće carstvo Amerike bilo je palo.

Pravo blago nije bilo zlato — srebro iz Potosíja

Priča je mogla da se završi tu, ali žeđ za bogatstvom bila je neutoljiva. U potrazi za izvorom — rudnicima u planinama juga — konkistadori su lutali pustim predelima, pod nemilosrdnim suncem i na ledenim noćima, toliko visoko da je vazduh bio redak. I tu, na obodu nekadašnjeg carstva Inka, napravili su svoje najunosnije otkriće: grad Potosi.

Naši udžbenici istorije retko beleže ovo mesto, a ipak je upravo tu, u utrobi jedne planine, odlučena sudbina Evrope. U srcu ogromnog rudnika — toliko velikog da se ruda iz njega vadi i pet vekova kasnije — čekalo je ono što će konačno obogatiti osvajače. I to nije bilo zlato, nego srebro. Zanimljivo je da je taj rudnik radio i pre dolaska Španaca; oni su se zapravo oslonili na domorodačke rudare koji su tu kopali još u doba Inka, možda i pre toga.

Zahvaljujući Potosíju, Španija je zavladala svetskom zalihom srebra. U drugoj polovini 16. veka imala je gotovo monopol i počela da kuje, usred Anda, prvu globalnu valutu na svetu. Za manje od jednog veka, sićušno selo Potosi preobrazilo se u najmnogoljudniji grad sveta i novu izložbu moći Španskog carstva — ali sazidan, doslovno, krvlju pokorenih naroda.

Zaključak — priča bez heroja i bez varvara

Istoriju Amerike, kao i svaku istoriju, napisali su pobednici. Ali sa svakim novim otkrićem, naučnici strpljivo sastavljaju drugačiju verziju — onu u kojoj nema svemoćnih kraljeva ni gradova od zlata, i u kojoj blago nije uvek ono što zamišljamo. To je složenija priča, bez heroja i bez varvara, ispričana u nadi da ćemo iz nje nešto naučiti.

Gradovi od zlata nikada nisu postojali onako kako su ih konkistadori sanjali. Postojali su, međutim, narodi izuzetne veštine i mudrosti — Muisca, Tairona, Moče, Inke — za koje je zlato bilo boja sunca i jezik bogova, a ne merilo bogatstva. Sudar tih dveju vizija sveta koštao je jedan ceo kontinent neizmerno. A nama danas ostaje da, gledajući zlatni splav naroda Muisca ili kamene terase izgubljenog grada, shvatimo da je najveće blago koje je tada nestalo bilo — znanje koje se više ne može vratiti.

Druge priče o izgubljenim civilizacijama i misterijama prošlosti pročitajte u našim tekstovima „Više od kamena: zanimljivosti o Maču Pikčuu", „Egipatske piramide: svedoci veličine i misterije" i „Misterija Tunguske: Teslina veza" — sve to su delovi iste ljudske potrebe da se ono što je vreme sakrilo konačno donese na svetlost dana.