Branko Miljković — pesnik vatre koji je o smrti pisao da bi nas naučio životu

Branko Miljković — pesnik vatre koji je o smrti pisao da bi nas naučio životu

U srpskoj poeziji XX veka postoji ime koje se izgovara sa posebnom intonacijom — pola sa divljenjem, pola sa setom. Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, sam je okončao život u Zagrebu 12. februara 1961, sa nepunih 27 godina. Iza sebe je ostavio tri zbirke pesama, nekoliko knjiga eseja i prevoda, i — što je najvažnije — paradigmu vatre kao centralnog poetičkog simbola koja je obeležila celu jednu generaciju srpskih pesnika. Bio je opsednut smrću od mladosti, ali ne na način morbidno depresivan — već na način filozofski, gotovo svešteničko-poetski, kao neko ko zna da je za pisanje o životu nužno gledati i u njegov suprotni pol. „Ko je iskreno mislio o smrti, taj zna kako treba živeti" — rečenica koju smo citirali u članku „Pet stvari koje na kraju života svako žali" — jeste suština njegovog razumevanja sopstvene poetske misije.

Niš — prvi stihovi i rana darovitost

Branko Miljković je rođen 29. januara 1934. godine u Nišu, u porodici očevog porekla iz Gabrovca kod Niša, majke iz Nigotinske Krajine. Detinjstvo mu je obeležio Drugi svetski rat — kao desetogodišnjak je u Nišu doživeo bombardovanja, gubitke u porodici, sve ono što je generacija dece rata nosila sa sobom kao tihu pozadinu zrelosti. Sam je za to bombardovanje kasnije pisao u stihovima koji su među prvima koje je objavio.

Niška gimnazija, koju je pohađao posle rata, bila je za njega ne samo škola — već prvi krug istomišljenika. Sa drugovima iz gimnazije osnovao je književnu sekciju, počeo da piše i čita pesme, počeo da prevodi sa nemačkog (znao je nemački uz srpski i engleski). Pesme je počeo da objavljuje u nišnim časopisima već u srednjoj školi — sa šesnaest godina, što je za to vreme bilo izuzetno. Njegova rana darovitost bila je primećena i u Beogradu, gde je 1953. godine otišao na studije filozofije.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu nastavio je sa pesničkim radom, ali sad u širem krugu — sa kolegama koji su kasnije postali takođe značajni pesnici (Borislav Radović, Petar Pajić, Žak Konfino) i sa starijim mentorima. Postao je deo onoga što će kritika kasnije nazvati neosimbolističkom generacijom — pesnicima koji su, posle dominacije socrealizma, vratili u srpsku poeziju kompleksnost simbola, sliku, ritam i hermetičnu metaforu, oslanjajući se na nasleđe Lalića, Disа, Crnjanskog i, posebno, francuskog simbolizma (Bodler, Malarme, Valeri).

Poetika vatre — centralni simbol Miljkovićevog pisma

Ako se moglo o nečemu jednom rečenicom reći šta je Branko Miljković, onda je to: pesnik vatre. Vatra je u njegovoj poeziji ne samo motiv — ona je strukturni princip, način organizovanja sveta. Vatra greje, vatra pali, vatra svetli, vatra uništava — i sve to istovremeno. Pesnik koji peva, za Miljkovića, jeste onaj koji se i sam uključuje u taj proces: plamen ne razlikuje sreću od bola, samo onaj ko gleda.

Posebno je važan njegov uvod u zbirku „Vatra i ništa" (1960), gde je formulisao svoju estetsku poziciju: pesma je za njega akt vatre, čin uništavanja običnog jezika i stvaranja iz pepela nečega novog. To je veza sa romantičarskom tradicijom — Hölderlin, Novalis — ali i sa modernizmom: Mallarmé je o pesmi pisao kao o „delotvornoj reči", a Valéry kao o procesu samosagorevanja koji ostavlja kristal. Miljković čita oba ova autora i ugrađuje njihove uvide u srpsku tradiciju.

Iz tog pristupa rađaju se neke od njegovih najpoznatijih slika: „Spali svoju pesmu da bi je naučio"; „Ko nije osetio plamen reči, taj ne zna šta je reč"; „Sve su pesme već napisane, ali samo neke gore". Vatra nije ukras — vatra je uslov da reč bude prava reč, a ne samo zvuk. To je hermetično, ali kad se uđe u taj sistem, sve drugo postaje providno.

Tri zbirke poezije — „Uzalud je budim", „Smrću protiv smrti", „Vatra i ništa"

Miljkovićev opus je sažet — tri zbirke pesama objavljene za života, sve između 1957. i 1960. godine, što je zapanjujuće za pesnika njegovog značaja. „Uzalud je budim" (1957) je njegova prva zbirka, već zrela i jasno postavljena u njegovom svetu — Orfej koji silazi u podzemlje da vrati Euridiku, vatra koja sve pretače, smrt kao postojanje preokrenuto. Mnogi je smatraju njegovom najlepšom — neki je smatraju neuporedivom u srpskoj posleratnoj poeziji.

„Smrću protiv smrti" (1959) je zbirka koju je napisao zajedno sa starijim pesnikom Blažom Šćepanovićem, što je neuobičajeno za poeziju — dva autora pišu jednu zbirku. Tema je smrt kao kreativni princip: smrt protiv smrti, vatra protiv vatre, pesma protiv ćutanja. Bila je hladno primljena u određenim kritičkim krugovima, ali je istovremeno pokazala koliko je Miljković, već u 25. godini, bio formiran kao misilac.

„Vatra i ništa" (1960) je njegova poslednja zbirka, najmonumentalnija, sa najjačim filozofskim pretenzijama. Naslov je svesna parafraza Sartre-ovog „Biće i ništavilo" — Miljković svuda reaguje na egzistencijalizam Sartra i Kamija, ali ne kao njegov đak, već kao sagovornik koji ima drugačiji put: kroz poeziju, ne kroz filozofiju. Pesme u ovoj zbirci („Balada", „Triptihon za Euridiku", „Krv koja svetli") su kanonska mesta srpske poezije, koja se i danas predaju u školama.

Veza sa Disom, Radičevićem i Lazom Kostićem — tradicija ranih smrti

Miljković se u srpskoj kritici često svrstava u liniju pesnika koji su rano umrli: Branko Radičević (umro u 29. godini od tuberkuloze, 1853), Laza Kostić (dugo živeo, ali pesnik intenzivne tragične energije), Vladislav Petković Dis (poginuo u 36. godini, 1917, na brodu koji je torpedovala austrijska podmornica). Sva trojica su mu bili svesni uzori — pisao je eseje o njima, prevodio ih ili komentarisao.

Posebno snažna bila je veza sa Disom. Disova zbirka „Mi čekamo cara" i pesme „Tamnica" i „Možda spava" — bile su Miljkoviću izvorni glas srpskog modernizma, neko ko je pesmu razumeo kao misteriju ne svodljivu na proverljiv smisao. „Mi smo Disovi sinovi" — rekao je Miljković u jednom razgovoru — „mi koji pišemo posle Drugog svetskog rata i pokušavamo da iz pepela napravimo nove pesme."

Sa Brankom Radičevićem imao je drugu vrstu veze — biografsku. Obojica su rano umrli, obojica su do kraja pisali sa nekom hitnošću kao da znaju da nemaju vremena, obojica su ostavili kratke ali blistave opuse. O Brankoviću, rodnom selu Branka Radičevića i Desanke Maksimović, pisali smo u članku o Brankovini — selu koje je dalo srpskoj kulturi dva pesnika sa istim imenom kao Branko Miljković, što je sve samo ne slučajno.

Zagreb, 12. februar 1961 — kraj koji je sam izabrao

U poslednjim mesecima 1960. godine Miljković je živeo u Beogradu i radio kao novinar, urednik u izdavačkim kućama. Posle nekoliko ozbiljnih svađa sa kritikom (posebno polemike sa Mirkom Kovačem), kao i nakon prekida sa Janom (njegovom dugogodišnjom devojkom čije je puno ime tek mnogo godina kasnije postalo javno), zapao je u depresiju koja ga je teško pratila. U januaru 1961. godine prešao je u Zagreb — naizgled u potrazi za novim početkom, ali se ubrzo pokazalo da je odlazak bio bekstvo.

Noć 11. na 12. februar 1961. godine provedio je u Zagrebu, u kafanama, sa ljudima koji ga nisu znali. Po nekim svedočenjima, čitao je svoje pesme strancima u toj noći. Pred zoru je otišao u predgrađe Zagreba (Ksaver, ulica Vojko Bonić), gde se obesio o granu drveta. Imao je 27 godina i 14 dana. Sa sobom je nosio rukopise koje nikada nije završio.

Vest je u srpsku javnost stigla kao šok. Bili su to godine kada je samoubistvo bilo strogo tabuirano, posebno za javne ličnosti — a Miljković je u trenutku smrti već bio jedan od najpoznatijih mladih pesnika. Sahranjen je u Beogradu, na Centralnom groblju, gde mu i danas grob posetuju ljudi sa cvećem i ručno pisanim pesmama — sopstvenim ili njegovim.

Uticaj na srpsku poeziju druge polovine XX veka

Posle Miljkovićeve smrti, srpska poezija se promenila. Ne odmah, ali postepeno — generacija pesnika koja je dolazila pisala je posle Miljkovića, što je značilo da je morala da se odredi prema njegovom hermetičnom, vatrenom, simboličkom svetu. Neki su nastavili tu liniju (Ivan V. Lalić, Borislav Radović, Stevan Raičković), neki su krenuli sasvim u drugom pravcu (poezija stvarnosti, neorealizam), ali svi su ga morali pročitati.

Njegove pesme su uvedene u školski program u Jugoslaviji već 1960-ih godina — što je bilo izuzetno za jednog modernog pesnika tako brzo posle smrti. Generacije srpske dece učile su „Baladu", „Uzalud je budim", „Triptihon za Euridiku" napamet. Mnogi od današnjih čitalaca poezije u Srbiji prvi su susret sa lirikom imali upravo preko Miljkovićevih stihova — što je verovatno najveći trag koji jedan pesnik može da ostavi.

Posebno je živ njegov uticaj na poeziju 1980-ih i 1990-ih godina — generacija koja je odrasla u Jugoslaviji i pisala u ratu i posle, vraćala se Miljkoviću kao izvoru kad je tražila način da o smrti, gubitku i razbijenom svetu piše bez patetike. Vatra kao Miljkovićev simbol — koja izgara a daje svetlost — pokazala se trajno upotrebljiva za sve generacije pesnika.

Zaključak — vatra koja i danas greje

Rečenica koja stoji na vrhu ovog članka — „Vatra koja te boli je ista vatra koja te greje — pesnik to zna, jer je naučio da plamen ne razlikuje sreću od bola, samo onaj ko gleda" — jeste auto-portret Branka Miljkovića. On je bio onaj koji gleda — pesnik koji je razumeo da poezija nije pobeda nad bolom, već način da se bol transformiše u svetlost koju drugi ljudi mogu da koriste. Njegov sopstveni život je izgoreo prerano — ali ostao je trag svetlosti koji pola veka kasnije i dalje obasjava srpsku liriku.

Čitanje Miljkovića danas zahteva strpljenje — on nije pesnik za brze pasaže telefonom u tramvaju. Ali za onoga ko nađe vremena, ko sedne sa „Vatrom i ništom" ili „Uzalud je budim" jedno popodne, otvara se svet koji je istovremeno hermetično složen i dirljivo jednostavan: svet pesme koja zna šta govori, čak i kad mi ne razumemo odmah šta. To je nasleđe koje je Miljković ostavio — kratko, intenzivno, neproverljivo do kraja, ali nezamenljivo.

Druge članke o srpskim kulturnim ličnostima i temama pročitajte u našim tekstovima „Pet stvari koje na kraju života svako žali" (gde smo citirali drugu Miljkovićevu rečenicu o smrti i životu), „Brankovina: selo srpskih velikana" i „Vuk Karadžić: revolucija jezika" — sve to su delovi iste tkanine srpske kulturne istorije koja čuva i prenosi vatre vrednost generacijama koje dolaze.