Anunaki: ko su bogovi koji su sišli s neba — mit, teorija i istina

Pre nego što zaronimo u jednu od najfascinantnijih priča savremene popularne kulture, vredi reći jedno odmah, na početku: ono što sledi je spoj drevne mitologije i moderne teorije, a ne dokazana istorija. Anunaki jesu stvarni — ali kao božanstva iz sumerskih mitova, zapisana na glinenim pločicama. Sve ostalo — planeta Nibiru, svemirski brodovi, zlato i genetsko stvaranje čoveka — pripada teoriji koju je jedan pisac sastavio u 20. veku i koju nauka ne prihvata. Ipak, ta teorija je toliko maštovita i toliko uticajna da zaslužuje da se ispriča — pošteno, sa obe strane. Krenimo, dakle, od onoga što sigurno znamo.

Ko su zapravo Anunaki — bogovi drevnog Sumera

Reč Anunaki (ili Anunnaki) potiče iz jezika drevnog Sumera i Akada, civilizacija koje su pre više od pet hiljada godina cvetale u Mesopotamiji, na tlu današnjeg Iraka. U sumerskoj i vavilonskoj mitologiji, Anunaki su bili skup velikih božanstava — deca vrhovnog boga neba Ana. Ime se najčešće prevodi kao „oni kraljevskog roda" ili, doslovnije, „oni koji su od Ana (neba)".

Ova božanstva pominju se u nekim od najstarijih pisanih tekstova čovečanstva — u sumerskim mitovima o stvaranju, u epu o Gilgamešu, u vavilonskom spevu Enuma Eliš. To su, dakle, potpuno stvarni elementi ljudske kulturne istorije: bogovi kojima su se Sumeri molili, gradili im hramove-zigurate i pripisivali vlast nad nebom, zemljom i podzemljem. U tome nema nikakve misterije — to je religija jedne drevne civilizacije, baš kao što su to grčki ili egipatski bogovi. Misterija — i kontroverza — počinje tek kada se ova drevna božanstva spoje sa idejom o vanzemaljcima.

Zaharija Sičin i teorija o drevnim astronautima

Čovek koji je Anunake pretvorio iz drevnih bogova u svemirske posetioce bio je Zaharija Sičin (1920–2010), pisac rođen u Azerbejdžanu a odrastao u Palestini. U nizu knjiga, počev od bestselera „Dvanaesta planeta" (1976), Sičin je izneo zapanjujuću tvrdnju: da je sam pogrešno protumačio — odnosno, da su, po njegovom čitanju, sumerske pločice zapravo bukvalni istorijski izveštaj o susretu čovečanstva sa vanzemaljcima.

Po Sičinu, izraz koji opisuje Anunake — „oni koji su sišli s neba na Zemlju" — ne treba shvatiti kao poeziju ili religiju, nego doslovno: kao zapis o bićima koja su fizički doletela sa druge planete. Ta planeta je, tvrdio je, Nibiru — navodni deseti član Sunčevog sistema sa ogromnom, izduženom orbitom koja se zatvara svakih 3.600 godina. Treba naglasiti: ovo je Sičinova lična interpretacija, koju ogromna većina stručnjaka za sumerski jezik smatra netačnom. Ali upravo na toj interpretaciji počiva cela saga koju ćemo sada ispričati — onako kako je predstavljena u popularnim dokumentarcima.

Nibiru i zlato — zašto su, po priči, došli na Zemlju

Saga počinje dramatično. Pre otprilike 445.000 godina, kaže priča, planeta Nibiru bila je u nevolji — njena atmosfera se gubila, a svet je polako umirao. Naučnici Nibirua došli su do rešenja: ako se u gornjim slojevima atmosfere raspe fini prah zlata, on bi delovao kao štit i spasao planetu. Problem je bio jedan — gde naći toliko zlata?

Odgovor je, po legendi, pronađen na Zemlji. Tako je počela misija: ekspedicija predvođena Enkijem, prvorođenim sinom kralja Anua, sletela je na Zemlju (koju su zvali Ki) i osnovala prvo naselje — Eridu. Anunaki su počeli da kopaju zlato, najpre po Bliskom istoku, a kasnije u rudnicima jugoistočne Afrike. Tu se već vidi koliko je priča maštovita: ona spaja sumerska imena bogova (Enki, Enlil, Anu, Ninmah) sa potpuno modernom idejom svemirskog rudarstva i ekološke katastrofe. To je, zapravo, mit ispričan jezikom naučne fantastike.

Enki i Enlil — braća i borba za nasleđe

U srcu cele sage je rivalstvo dvojice polubraće. Enki je bio prvorođeni sin kralja Anua, ali — po pravilima nasleđa — nije bio i naslednik prestola. Ta titula je pripadala Enlilu, sinu rođenom od kraljevske kraljice. Enki je vladao zlatonosnim jugom i bavio se naukom; Enlil je upravljao misijom sa severa i bio strog čuvar reda i zakona.

Iz te napetosti — između Enkija, sklonog eksperimentu i saosećanju, i Enlila, sklonog redu i pravilima — izrasta gotovo cela radnja. Njihovo suparništvo, prema priči, oblikovaće sudbinu i samih bogova i čovečanstva: od stvaranja prvog čoveka, preko velikog potopa, do završnog rata. Zanimljivo je da ovde Sičinova saga zapravo parafrazira stvarne sumerske mitove — Enki i Enlil jesu glavna božanstva sumerskog panteona, a sukob „boga mudrosti" i „boga oluje i reda" postoji i u izvornim tekstovima. Sičin je samo na taj drevni okvir nakalemio svemirsku priču.

Stvaranje čoveka — „primitivni radnik"

Najpoznatiji — i najkontroverzniji — deo sage tiče se porekla čoveka. Po priči, rudarski rad u afričkim rudnicima bio je toliko težak da su se niži Anunaki na kraju pobunili. Enki je tada predložio rešenje: da se stvori novo biće koje će preuzeti taj teret — „primitivni radnik" po imenu Lulu.

Kako? Tako što bi se, navodno, uzelo postojeće biće sa Zemlje i njegova „suština" (ono što priča naziva „svetim zmijama" — očiglednom aluzijom na DNK, dvostruku spiralu) spojila sa genima Anunakija. Tako su, po legendi, nastali prvi čovek (Adam) i prva žena (Eva), a kasnije i njihovo potomstvo. Ovde saga otvoreno pozajmljuje iz biblijske priče — Eden, Adam i Eva, Kain i Avelj, Nojev potop — i prepliće je sa sumerskom mitologijom, dajući svemu „naučno" objašnjenje genetskog inženjeringa. Treba biti potpuno jasan: ovo nije naučna teorija o poreklu čoveka. Evolucija čoveka je jedna od najbolje dokumentovanih činjenica biologije, potvrđena fosilima i genetikom. Priča o Anunakima kao tvorcima ljudske vrste je mit, ma koliko bio privlačan.

Potop, ratovi i atomska vatra

Saga se dalje grana u pravu epsku dramu. Dolazi veliki potop — koji Enlil, prema priči, želi da iskoristi da zbriše čovečanstvo, dok ga Enki tajno spasava upozorivši Noja (sumerskog Ziusudru) da sagradi brod. Tu se, opet, jasno vidi pozajmica iz biblijske i još starije sumerske priče o potopu iz epa o Gilgamešu.

Posle potopa, suparništvo bogova prerasta u otvoreni rat. Generacije Anunakija — Marduk, Inana, Ninurta, Nergal — bore se za prevlast nad gradovima, hramovima i „svetim mestima". Priča kulminira atomskom katastrofom: po Sičinovom tumačenju, bogovi su nuklearnim oružjem uništili svemirsku luku na Sinaju i gradove doline — što saga povezuje sa biblijskim Sodomom i Gomorom. Zli vetar (radioaktivni oblak) potom zbriše Sumer. Cela civilizacija boginja i bogova nestaje, a priča se završava porukom da su sve to zapisali na pločicama — da se ne zaboravi. Dramatično? Veoma. Istorijski? Ne — nema nijednog arheološkog traga nuklearne eksplozije u bronzanodopskoj Mesopotamiji.

Šta nauka kaže — zašto je teorija odbačena

Sada dolazimo do dela koji je najvažniji za poštenu priču. Teorija Zaharije Sičina nije prihvaćena u nauci — naprotiv, stručnjaci za asiriologiju (proučavanje drevne Mesopotamije) i lingvisti je gotovo jednoglasno odbacuju. Evo glavnih razloga:

• Pogrešni prevodi. Stručnjaci za sumerski i akadski jezik pokazali su da Sičin reči prevodi proizvoljno, izvlačeći iz njih značenja kojih u izvornim tekstovima nema. Sumerski jezik je dobro proučen, a profesionalni rečnici ne potvrđuju njegova tumačenja.
• Nibiru ne postoji. Astronomija nije pronašla nikakvu planetu sa orbitom od 3.600 godina. Da takvo telo postoji, njegova gravitacija bi davno poremetila orbite ostalih planeta — a tako nešto nije primećeno.
• Nema fizičkih dokaza. Nijedan arheološki nalaz — ni alat, ni metal, ni trag tehnologije — ne potvrđuje prisustvo vanzemaljaca. Sve što imamo su mitološki tekstovi, koje istoričari čitaju kao religiju, a ne kao reportažu.
• Poreklo čoveka je poznato. Evolucija ljudske vrste potvrđena je fosilnim zapisom i genetikom; nema „nedostajuće karike" koju bi trebalo objasniti vanzemaljcima.

Drugim rečima — Anunaki kao sumerski bogovi su činjenica; Anunaki kao vanzemaljci-genetičari su moderni mit, nastao u glavi jednog maštovitog pisca i raširen knjigama, televizijom i internetom.

Zašto nas priča i dalje privlači

Ako je teorija odbačena, zašto je onda tako popularna — i zašto o njoj snimaju spektakularne dokumentarce? Odgovor leži u nečemu vrlo ljudskom. Priča o Anunakima dodiruje najstarija pitanja čovečanstva: odakle smo došli, zašto postojimo, da li smo sami u svemiru. Ona nudi jednostavan, dramatičan odgovor tamo gde su pravi odgovori složeni i spori.

Osim toga, ona spaja stvari koje nas oduvek privlače — drevne civilizacije, izgubljeno znanje, svemir, bogove i tajne. Sičin je, na svoj način, napisao moderni mit za doba svemirskih letova: umesto da bogovi siđu sa Olimpa, oni slete svemirskim brodom. To je razlog zašto priča „pali" — ne zato što je istinita, nego zato što govori jezikom naših najdubljih radoznalosti i strahova. A u tome i jeste vrednost ovakvih priča: ne kao istorije, nego kao ogledala ljudske mašte.

Zaključak — u šta ćeš verovati?

Dokumentarac o Anunakima završava se pitanjem upućenim gledaocu: „A sad kad znaš… u šta ćeš verovati?" To je pošteno pitanje, i mi bismo na njega odgovorili ovako: veruj u ono za šta postoji dokaz, a uživaj u onom za šta ga nema — ali nemoj to dvoje mešati. Sumerski Anunaki su stvarni i divni deo ljudske istorije; planeta Nibiru i svemirski rudari su uzbudljiva, ali neutemeljena priča.

Možda je najlepše to što jedna te ista reč — Anunaki — može da nas povede na dva potpuno različita putovanja: jedno kroz stvarnu prošlost najstarijih civilizacija, i drugo kroz beskrajne predele ljudske mašte. Oba su vredna. Samo treba znati na kom smo putovanju. Jer, na kraju krajeva, najveće čudo nije planeta koju niko nije video — nego to što su ljudi pre pet hiljada godina, perom od trske u vlažnoj glini, zapisali priče koje nas i danas drže budnima.

Druge priče o drevnim misterijama i tekstovima koji nas i danas zbunjuju pročitajte u našim člancima „Vojničev rukopis: knjiga koju nijedan kompjuter ne može da pročita", „Mrtvomorski svici" i „Egipatske piramide: svedoci veličine i misterije" — sve to su delovi iste ljudske potrebe da se ono što je tajanstveno konačno razume.