Fotografiju gledamo svesno. Miris nas često zatekne. Dovoljno je da na stepeništu zamiriše pečeno meso sa krompirom ili da se iz kuhinje podigne para domaće supe, pa da se pred nama pojavi sto koji možda godinama nismo videli.

Istraživanja autobiografskog pamćenja pokazuju da uspomene izazvane mirisom mogu biti naročito žive, emotivne i stare. To ne znači da svaki miris otključava savršenu sliku prošlosti. Sećanje uvek nešto sačuva, nešto izostavi i ponešto preuredi. Ipak, poznati miris ume da vrati osećaj vremena i mesta pre nego što uspemo da ga pretočimo u reči.

U mnogim kućama priprema je počinjala pre nego što se ostatak porodice sasvim razbudi. Supa je morala polako da kuva. Krompir se ljuštio nad starim novinama ili lavorom. Meso se začinjavalo bez merice, rukom koja je već znala koliko je dovoljno.

Deca su dobijala male poslove. Neko je nosio hleb, neko slagao kašike, neko krišom uzimao najrumeniji krompir. Odrasli su razgovarali o poslu, rodbini, cenama i planovima za narednu sedmicu. Taj razgovor nije uvek bio miran, ali je imao svoje stalno mesto.

Dom ponekad nije adresa. Dom je trenutak kada iz hodnika prepoznamo šta se kuva.

Ne postoji jedan jedini pravi nedeljni ručak. Važnije od raskoši je da se jela mogu pripremiti bez nervoze i da domaćin sedne za sto zajedno sa ostalima. Ovaj meni spaja tri poznata ukusa i ostavlja dovoljno prostora da svaka kuća doda svoj običaj.

Porodice su danas rasute, radno vreme je drugačije, a nedelja više nije svima slobodan dan. Zato smisao običaja nije u tome da tačno ponovimo život naših baka. Smisao je da sačuvamo vreme u kome se jede zajedno i bez žurbe.