Viktorijini vodopadi: dim koji grmi i borba za opstanak na Zambeziju

Viktorijini vodopadi: dim koji grmi i borba za opstanak na Zambeziju

Viktorijini vodopadi, na granici Zambije i Zimbabvea, najširi su vodopad na našoj planeti. Reka Zambezi se ovde, na frontu širokom više od kilometra i po, odjednom obrušava u duboki kanjon i podiže oblak vodene prašine koji se vidi sa tridesetak kilometara udaljenosti. Domoroci im vekovima daju ime Mosi-oa-Tunya — „dim koji grmi". To mesto je istovremeno dom posebnih životinja i utočište najvećih kopnenih sisara na Zemlji. A za sve njih, kako kaže i sam dokumentarac, ponekad je ovde kao u raju — ali ima i trenutaka kada je kao u paklu, kada postaje pitanje života ili smrti.

Mosi-oa-Tunya — „dim koji grmi"

Oblak magle iznad vodopada diže se do 300 metara u vis, a po vedrom danu može da se uoči i sa trideset kilometara daljine. Snimak iz dokumentarca beleži vodopade u junu, kada je kišna sezona već prošla: tada slapovi imaju tek polovinu svoje pune snage. Pa ipak, čak i tada, oni cele godine stvaraju ogroman oblak vodene prašine.

Upravo ta neprekidna vodena prašina ima jednu izvanrednu posledicu. Na suprotnoj strani kanjona vlažnost vazduha raste do te mere da omogućava nastanak prave tropske prašume. U normalnim okolnostima, na ovoj geografskoj širini i u ovakvoj klimi, takva mini-prašuma jednostavno ne bi mogla da postoji. Ali celogodišnje raspršivanje vode čini nemoguće mogućim — i tu, na rubu vodopada, bujno raste neverovatna raznolikost biljaka i plodova.

David Livingston i otkriće 1855. godine

Prvi Evropljanin koji je ugledao Viktorijine vodopade bio je škotski misionar David Livingston. Putovao je Afrikom otprilike šest godina pre nego što je u novembru 1855. prvi put stao pred slapove. Bio je toliko duboko impresioniran da ih je opisao kao najlepšu stvar koju je ikada video u Africi. Bez mnogo razmišljanja, nazvao ih je u čast britanske kraljice — Viktorijini vodopadi.

Ime koje su domoroci hiljadama godina koristili — Mosi-oa-Tunya — i danas živi paralelno sa evropskim imenom, i mnogi ga smatraju mnogo poetičnijim opisom ovog prirodnog čuda. Jer „dim koji grmi" istovremeno opisuje i ono što se vidi (stub magle nalik dimu) i ono što se čuje (tutnjava vode koja se obrušava u kanjon dubok stotine metara).

Zambezi i ostrva iznad vodopada

Vodopade hrani moćna reka Zambezi. Tačno iznad samih slapova, tok reke je posut sa desetinama ostrva. Neka su manja od fudbalskog terena, poput Palmovog ostrva. Druga se prostiru preko cele širine reke i duga su po nekoliko kilometara — kao Dugačko ostrvo (Long Island), dom za neke od najvećih kopnenih životinja na svetu.

Na tim ostrvima vlada poseban mikrosvet. Bujna vegetacija raste tokom cele godine zahvaljujući stalnom prisustvu vode, pa ostrva postaju mesto na kome se najveći afrički sisari hrane i osvežavaju bez napora koji bi inače morali da ulože. Pristup vodi ovde nije težak kao na otvorenoj savani — a to je, kako ćemo videti, ono što ova ostrva čini pravim utočištem u najtežim mesecima godine.

Slonovi neženje — bratstvo mladih mužjaka

Na Dugačkom ostrvu živi neobična zajednica — grupa slonova neženja. Svi su mužjaci, i sve ih je nešto spojilo: porodice su ih ostavile. To je, koliko god zvučalo surovo, sasvim normalno za slonove. Mladi mužjaci u jednom trenutku napuštaju matrijarhalno krdo i kreću svojim putem, a ovde, na ostrvu, oni privremeno čine svojevrsnu „porodicu od samaca".

Mladi slonovi u razvoju moraju dnevno da unesu najmanje 50.000 kalorija, a ostrva im pružaju i hranu i — što je još važnije — vodu, tokom cele godine. Inače, slonovi obično moraju da pređu velike razdaljine da bi došli do vode. Tinejdžeri kod Viktorijinih vodopada imaju naizgled idealan uvod u samostalan život. Ali doći će vreme kada će se vratiti svom rodnom kraju.

Jer slonovi mužjaci su, u suštini, samotnjaci. U jednom trenutku čak će i ovi neženje napustiti jedan drugog da bi živeli sami. Mladi mužjaci nikada neće upoznati pravu porodicu na način na koji je poznaju ženke — slonovi žive u izrazito ženskom društvu, a bikovi se ženkama pridružuju samo u sezoni parenja, i to samo najjači među njima. Ovo „bratstvo" je, dakle, prelazna stanica: ovde, na ostrvu, čak i u igri u vodi, mladunci već suptilno mere svoju snagu i proveravaju ko će jednog dana dominirati.

Veliki ciklus suše — migracija iz nacionalnog parka Vangi

Oko stotinak kilometara jugoistočno od Viktorijinih vodopada nalazi se nacionalni park Vangi (Hwange). Tu žive porodice slonova — majke i nova generacija mladunaca. To je raj za debelokošce, ali sa jednom ozbiljnom manom: sa dolaskom sušne sezone, pojila u Vangiju potpuno presuše. Tada slonovi moraju da krenu na put.

Mužjaci u Africi su u osnovi samci, ali ženke nikada nisu same. Kada presuše poslednja pojila, na čelu krda staje matrijarh — najstarija i najiskusnija ženka — i donosi odluku koju niko ne osporava: vreme je za pokret. Desetine ženki sa svojim mladuncima kreću istim ciljem — ka ostrvima kod Viktorijinih vodopada, jedinom mestu gde vode ima i u najgoroj suši.

Sa zahlađenjem počinje afrička zima koja se poklapa sa početkom sušne sezone. Voda Zambezija znatno se ohladi — umesto uobičajenih 25, pada na svega 15 stepeni. Velike deonice reke već presuše. Nekada moćni vodopadi svedu se tada na puki potočić, a pejzaž postaje sve neprijateljskiji. Mnoge životinje nemaju izbora — moraju nazad ka Zambeziju da bi preživele.

Prašuma magle — pavijani u „rajskom vrtu"

Pored slonova, i druge životinje su otkrile vodopade za sebe. Pavijani su osvojili mini-prašumu koju stvara večita magla. Za ove primate, to je pravi rajski vrt. Gde god da pogledaš u ovoj šumi, uvek se negde nađe nešto za jelo.

Zanimljivo je da se pavijani inače, kada pretražuju teritoriju u potrazi za hranom, šire u širokom luku. Ali majmuni iz „šume oblaka" smatraju to nepotrebnim — oni retko lutaju. Od svega što nađu, jedu samo ono najbolje. To je potpuno neuobičajen način života. Dok se sve ostale životinje moraju prilagođavati stalnim smenama suše i kiše, pavijani u prašumi poznaju samo dobra vremena: oblak magle sprečava da im zalihe ikada presuše. Bezbrižan život — ali, kako ćemo videti, ni on nije zagarantovan zauvek.

Borba za opstanak — marabu, vodeni konji i stari bik

Daleko od idile prašume magle, suša udara svom snagom. Stiže oktobar; kiše nema već mesecima. Viktorijini vodopadi postaju gotovo neprepoznatljivi — nivo vode nije bio ovako nizak skoro trideset godina. Tamo gde su se samo nekoliko meseci ranije slapovi bučno obrušavali, sada jedva da curi voda.

Baš u to doba marabu rode imaju mladunce. Roditelji čine sve da zaštite potomstvo od vreline. Ali zaštita od sunca nije jedini problem — hrane jednostavno nema. Marabui nisu lovci na ribu; oni se, poput lešinara, hrane strvinom. Njihova potraga po isušenim barama više je očajnička predstava nego pravi lov. Pa ipak, poneka riba pokuša da pobegne iz bare koja se gasi, i tada — uz mnogo muke — roditelji konačno donesu plen gladnim mladuncima.

Vodeni konji (nilski konji) takođe trpe: hladna voda im ne prija, a velike deonice reke su presahle. A tu je i stari bik — usamljeni slon u svojim šezdesetim, koji je svoje najbolje dane odavno ostavio za sobom. On je sam izabrao da živi blizu vodopada, gde, pošto nema ženki, više ne mora da se dokazuje pred drugim bikovima. Kako suša odmiče, njegovo stanje se vidno pogoršava. Kreće se sve sporije, sve teže — postao je tek senka onoga što je nekad bio.

Povratak kiše i ponovno rođenje vodopada

Početkom decembra, promena stiže iznenada, niotkuda. Sve počinje naletom vetra koji ptice tkalje osete pre svih ostalih. A onda — posle više od šest meseci suše — stiže spasenje. Pada prva kiša.

Za stari bika kiša je, nažalost, stigla prekasno. Uginuo je pre nego što se reka oporavila, a njegovu strvinu ubrzo pronalaze krokodili, kojima je u doba oskudice ovakav plen kao dobitak na lutriji. Priroda ne poznaje sentimentalnost — ono što je za jednoga kraj, za druge je nekoliko nedelja sigurne hrane.

Trebaće nedeljama da se Zambezi ponovo napuni. Voda iz unutrašnjosti tek posle skoro dva meseca stiže do vodopada. A onda se oblak vodene prašine ponovo diže u visine. Voda se obrušava preko fronta dugog gotovo dva kilometra, i Viktorijini vodopadi su, još jednom, najširi vodopad na svetu. Za slonove je to važan znak: vegetacija na ostrvima je u suši mnogo propatila, pa se krda vraćaju u nacionalni park Vangi, gde je opet zazelenelo. Poslednji put se okupljaju na obali Dugačkog ostrva i, uz pomoć odraslih koji štite najmlađe od matice, prelaze reku — da bi se sledeće godine vratili ponovo.

Zaključak — Mosi-oa-Tunya, dim koji grmi

Viktorijini vodopadi jedno su od najvećih prirodnih čuda naše planete. Za neke životinje to je trajni dom — pavijane u prašumi magle, starog bika koji bira da tu provede poslednje dane. Za druge, vodopadi su utočište tokom sušnog perioda, bez kojeg teško da bi preživeli — krda slonova koja svake godine prelaze stotine kilometara iz nacionalnog parka Vangi. A iznad svih njih, ciklus suše i kiše neumoljivo se ponavlja, pretvarajući isto mesto čas u raj, čas u pakao.

Domoroci su mu dali ime koje sve to sažima u dve reči: Mosi-oa-Tunya — dim koji grmi. Stub magle koji se vidi sa trideset kilometara i tutnjava koja se čuje pre nego što se vodopad i ugleda. Mesto koje nas, vekovima, podseća koliko je priroda veća od nas — i koliko mudrosti ima u tome da joj se, kako reče Andrić, oslušne i pokori.

Druge priče o prirodnim čudima i misterijama sveta pročitajte u našim tekstovima „Jezero koje ključa samo od sebe", „Više od kamena: zanimljivosti o Maču Pikčuu" i „Misterija Tunguske: Teslina veza" — sve to su delovi iste ljudske potrebe da se pred veličinom prirode zastane u čuđenju.