Praistorija Srbije, peti deo: Starčevo, prvi zemljoradnici

Naspram Beograda, na levoj obali Dunava, ravnica Banata se spušta prema reci blagim terasama. Na jednoj od njih, severozapadno od sela Starčevo i oko osam kilometara južno od Pančeva, nalazi se mesto koje meštani zovu Grad. Nema tu ni zidina ni kula, ali ispod zemlje leži nešto mnogo starije od svakog grada.

Prvi nalazi izašli su na videlo još 1912. godine, prilikom kopanja zemlje za ciglanu. Sistematska istraživanja počela su 1928. godine, kada je Narodni muzej iz Beograda poslao arheologe na teren. Nalazi su bili toliko zanimljivi da su se 1931. i 1932. godine istraživanju pridružili stručnjaci sa Univerziteta Harvard, pod vođstvom američkog arheologa češkog porekla Vladimira Fjuksa. Kasnije su se na Starčevo vraćali Miodrag Grbić, Milutin i Draga Garašanin, a velika revizija iskopavanja obavljena je 1969. i 1970. godine.

Šta su arheolozi pronašli? Ne grad, nego selo. Na površini od oko dva i po hektara otkrivene su plitke jame u kojima su ljudi živeli, ognjišta, otpaci od hrane, kamene i koštane alatke i, pre svega, ogromna količina grnčarije. Pronađeni su i grobovi. Bilo je jasno da je reč o zajednici koja je na istom mestu živela generacijama, obrađivala zemlju i držala stoku.

Starčevo je postalo ono što arheolozi zovu eponimnim nalazištem: mesto po kome je nazvana cela kultura. Kada su kasnije, širom Srbije i susednih zemalja, pronalažena naselja sa istom vrstom posuda, istim alatkama i sličnim kućama, govorilo se da pripadaju starčevačkoj kulturi. Istovremeno su u Mađarskoj i Rumuniji otkrivana srodna sela, pa danas stručnjaci često govore o velikom krugu Starčevo, Kereš i Kriš, po nalazištima u tri zemlje.

Taj krug je bio prostran. Sela starčevačke kulture pronađena su od južne Panonske nizije do Makedonije, od istočne Bosne i Hrvatske do zapadne Bugarske. U Srbiji ih ima u Vojvodini, u Šumadiji, u Pomoravlju, na Kosovu i u Đerdapu. Neka su postala važna za nauku: Donja Branjevina kod Deronja u Bačkoj, Divostin kod Kragujevca, Grivac u Šumadiji, Blagotin kod Trstenika i Crkvina kod Miokovaca, za koju radiokarbonska datovanja pokazuju da spada među najstarija zemljoradnička sela na ovom prostoru.

Koliko je to staro? Najstarija starčevačka naselja nastaju oko 6200. godine pre nove ere. Kultura traje približno sedam vekova, do oko 5500. godine pre nove ere, kada se u njenim poslednjim fazama već naziru promene koje vode ka vinčanskoj kulturi. Sedam vekova je mnogo: to je više nego što nas deli od vremena cara Dušana. U tom rasponu smenilo se tridesetak generacija ljudi koji su živeli na isti način, menjajući ga polako, gotovo neprimetno.

Lokalitet Starčevo-Grad proglašen je 1990. godine za spomenik kulture od izuzetnog značaja. Danas tamo nema mnogo toga da se vidi: livada na obali, nekoliko obeleženih mesta. Ali onaj ko zna šta je ispod, teško može da gleda tu terasu kao običnu njivu. Upravo na takvim njivama sve je počelo.

Zemljoradnja nije izmišljena u Panoniji ni na Balkanu. Prve njive i prva pripitomljena stada nastali su hiljadama godina ranije na Bliskom istoku i u Anadoliji, na prostoru današnje Turske. Odatle su se zemljoradnici, generacija za generacijom, širili preko Egejskog mora i Grčke ka severu, nošeni potrebom za novom zemljom za sve brojnija domaćinstva. Nisu dolazili kao vojska. Dolazili su kao porodice, sa semenom u vrećama i ovcama ispred sebe, i zaustavljali se tamo gde je zemlja bila dobra.

Da su ti ljudi zaista došli sa juga, a ne da su samo lokalni lovci preuzeli njihove običaje, pokazala su ispitivanja drevne DNK. Kod ljudi sahranjenih u starčevačkim naseljima preovlađuje poreklo ranih evropskih zemljoradnika, čiji su preci živeli u Anadoliji. Mali deo porekla potiče od starih lovaca i ribara, kakve smo upoznali u Đerdapu. To je ista slika koju smo videli na kraju priče o Lepenskom Viru: pridošlice i domaći ljudi su se mešali, ali su pridošlice i njihov način života preovladali.

Šta su sejali? Pre svega stare vrste pšenice, krupnik i jednozrnu pšenicu, koje danas retko ko gaji, a tada su bile osnova ishrane. Uz njih je gajen ječam. Zrno se nije mlelo u mlinu, jer mlinova nije bilo. Mlelo se ručno, na žrvnju: velikom, ravnom kamenu sa udubljenjem, po kome se manjim kamenom trljalo napred i nazad. Takvih kamenova ima mnogo na starčevačkim nalazištima. Od brašna se pravila kaša i pogača pečena na vrelom kamenu, pored ognjišta.

Žanjelo se srpovima, ali ne gvozdenim. Srp je bio zakrivljen komad drveta ili jelenskog roga u koji su usađivana mala, oštra sečiva od kremena. Kad bi se sečivo istupilo ili ispalo, umetalo se novo. Na takvim sečivima arheolozi pod mikroskopom vide poseban sjaj koji ostaje od sečenja stabljika žitarica. To je tihi dokaz da je ruka koja ga je držala radila na njivi.

Za njivu je trebalo krčiti šumu. Tu su pomagale glačane kamene sekire: komad tvrdog kamena koji je strpljivo brušen dok nije dobio oštru ivicu, pa nasađen na drvenu dršku. Takva sekira je novina u odnosu na lovačka vremena, kada se kamen samo okrešavao. Njom se moglo oboriti drvo, istesati greda, napraviti motka za kolibu.

Drugi oslonac bila je stoka. Ovce i koze stigle su zajedno sa zemljoradnicima, jer na Balkanu nisu imale divljih predaka. Uz njih su držana goveda i svinje, a pas je već odavno bio čovekov pratilac. Ovce tog doba nisu ličile na današnje: bile su manje, vitkije, sa dlakom pre nego sa gustom vunom. Davale su meso, mleko, kožu i loj, a stoka je i đubrila zemlju oko sela.

Ipak, zemljoradnici nisu zaboravili lov i ribolov. Među kostima iz njihovih naselja ima i jelena, divljeg govečeta, divlje svinje i srndaća, a uz reke i ribe. Novi način života nije preko noći zamenio stari. Godina je imala svoj red: setva, žetva, ispaša, lov u šumi, ribolov kad reka nadođe. Takav red, vezan za mesto i godišnja doba, ostaće osnov seoskog života na ovim prostorima sve do skora.

Ako bi trebalo izabrati jedan predmet koji predstavlja starčevačku kulturu, to bi bila glinena posuda. Lovci i ribari iz ranijih delova ove priče nisu je imali. Za čoveka koji se seli, teška i lomljiva posuda nije od velike koristi. Za čoveka koji ostaje uz njivu, ona je neophodna: u njoj se čuva žito, kuva kaša, nosi voda, drži mleko. Zato grnčarija i zemljoradnja idu zajedno.

Posude su pravljene bez grnčarskog točka, koji će se pojaviti tek mnogo kasnije. Glina se mesila, mešala sa sitnom plevom i peskom da ne bi pucala, a zatim se od nje valjale kobasice koje su se slagale u krug, jedna na drugu, i rukom izravnavale. Kad bi se posuda osušila, pekla se na otvorenoj vatri ili u jednostavnoj peći. Grnčar nije imao termometar, ali je znao po boji vatre i zvuku pečene gline da li je posao uspeo.

Starčevačke posude se lako prepoznaju po jednoj neobičnoj osobini. Mnoge velike posude namerno su napravljene grube. Preko spoljne strane razmazivana je retka glina, prstima ili šakom, tako da je površina ostajala kvrgava, puna brazdi i grudvica. Arheolozi tu tehniku zovu barbotin. Možda je imala praktičnu svrhu, jer se gruba posuda lakše drži u ruci i bolje podnosi vatru. Možda je bila i stvar ukusa. Bilo kako bilo, toliko je česta da je postala zaštitni znak čitave kulture.

Uz grube, postojale su i fine posude: tanjih zidova, uglačane do sjaja i često oslikane. Najranije šare su bele tačke, crtice i lukovi na crvenoj ili smeđoj osnovi. Kasnije se pojavljuju tamne, gotovo crne šare na crvenoj podlozi: trake, spirale, cik-cak linije i mreže. Boja je pravljena od zemlje i minerala, a nanošena tankim štapićem ili četkicom od dlake. Takve posude su možda služile za posebne prilike, za obrok sa gostima ili za obred, a ne za svakodnevno kuvanje.

Na takvim posudama vidi se nešto više od veštine. Vidi se da su ljudi imali vremena i volje da ulepšaju predmet koji bi i neukrašen sasvim dobro služio. Šara je mogla da kaže kojoj porodici ili zajednici posuda pripada, ili da prenese neku poruku koju danas ne umemo da pročitamo. Arheolozima te šare služe i kao kalendar: po načinu ukrašavanja mogu da odrede da li je ulomak iz ranije ili kasnije faze kulture.

Uz posude, iz gline su pravljeni i drugi predmeti, među njima pršljenci za vreteno, kojima se predelo vlakno. To znači da su ljudi već predli, a verovatno i tkali, pa odeća više nije bila samo od kože i krzna.

Prve starčevačke kuće nisu bile velike. U starijim fazama ljudi su često živeli u poluukopanim kolibama: iskopala bi se plitka jama, ovalna ili okrugla, prečnika od dva do šest metara, a iznad nje podizao krov od motki, granja i trske. Takva kuća je leti bila sveža, a zimi topla, jer je zemlja oko nje čuvala toplotu. U kasnijim fazama sve češće se grade nadzemne kuće pravougaone osnove, sa zidovima od pletera omazanog blatom i podovima od nabijene zemlje.

Srce kuće bilo je ognjište. Uz njega se kuvalo, peklo, grejalo i radilo. Oko kuća bile su jame za otpatke i jame u kojima su se mogle čuvati zalihe. Selo nije imalo ulice ni trg; kuće su stajale slobodno, u grupama, sa malim dvorištima i torovima između njih.

Iz tih jama i podova izlaze i sitni predmeti svakodnevnog života. Među najprepoznatljivijim su male koštane kašike, uglačane do sjaja, sa plitkim sečivom i drškom. Dugo se mislilo da su služile za zahvatanje brašna ili začina. Novija istraživanja nude i nežnije tumačenje: male veličine i oblika, mogle su da služe i za hranjenje dece kašom. Bilo kako bilo, retko koji predmet nam je toliko blizak: kašiku i danas svako drži u ruci, svaki dan.

A šta su ti ljudi verovali? Tu treba biti oprezan, jer verovanja ne ostavljaju zapise. Ostavljaju predmete, a predmete tumačimo mi. Na starčevačkim nalazištima pronalaze se mali glineni žrtvenici: neki imaju oblik niske posude na stopi, drugi su mali stolovi na četiri kratke noge, ponekad ukrašeni urezima. Na njima je mogla da se pali vatra ili ostavlja hrana kao prinos. Takvi predmeti nisu potrebni za kuvanje i jelo, pa ih arheolozi povezuju sa obredima u kući.

Pronalaze se i figurine, male ljudske figure od gline. Najpoznatija u Srbiji potiče iz Donje Branjevine kod Deronja i otkrivena je 1989. godine. Visoka je 38 centimetara, što je za to vreme neobično mnogo, a zbog tragova crvene boje na glavi dobila je ime Crvenokosa boginja. Da li je zaista predstavljala boginju, pretkinju roda ili nešto treće, ne znamo. Znamo da je neko uložio mnogo truda da je napravi, i da je ljudska figura za te zajednice imala važno mesto.

Odnos prema mrtvima takođe je govorio o životu uz kuću. Mrtvi su često sahranjivani unutar samog naselja, u jamama između kuća ili pored njih, u zgrčenom položaju, sa kolenima privučenim grudima, kao da spavaju. Na Starčevo-Gradu pronađeno je više takvih grobova. Za razliku od kasnijih vremena, prilozi su skromni ili ih nema. Ali sama blizina groba i doma kazuje da preci nisu odlazili daleko: ostajali su sa porodicom, ispod istog tla po kome su hodali njihovi potomci.

Sedam vekova kasnije, starčevački svet se polako pretvara u nešto novo. Sela postaju veća i trajnija, kuće čvršće, grnčarija drugačija: tamna, uglačana, sa novim oblicima. Pojavljuje se zanimanje za jednu novu, sjajnu i dragocenu materiju koja se vadi iz zemlje i topi u vatri. Taj novi svet arheolozi zovu vinčanskom kulturom, po nalazištu kod Beograda, na drugoj obali iste reke, malo nizvodno od Starčeva.

Starčevački zemljoradnici nisu ostavili gradove ni imena. Ostavili su nešto trajnije: način života. Njiva uz kuću, stado na livadi, žito u glinenoj posudi i vatra na ognjištu. Hiljadama godina kasnije, seoski život na ovim prostorima još uvek je počivao na istim osloncima. Kad sledeći put vidimo staru teglu ili ćup grube površine u bakinoj ostavi, setimo se da ta priča ima osam hiljada godina.