Balkanski ratovi i Prvi svetski rat: Istorija Srbije, novi vek, četvrti deo

Godine 1912. Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka povezale su se protiv Osmanskog carstva. Savez nije značio da imaju iste planove za sve oblasti. Zajednički cilj bio je potiskivanje osmanske vlasti, dok su buduće granice ostale predmet dogovora i spora. Za Srbiju su rat i proširenje bili povezani sa nacionalnim ciljevima i traženjem povoljnijeg položaja na Balkanu.

Prvi balkanski rat promenio je odnos snaga u regionu. Osmansko carstvo izgubilo je najveći deo svojih evropskih poseda. Srpska vojska zauzela je prostore na jugu, ali njeno napredovanje prema Jadranu nije dovelo do trajnog izlaza na more. Stvaranje Albanije i odluke velikih sila ograničili su ono što se moglo zadržati vojnom pobedom. Kao i ranije, granica države nije zavisila samo od njene vojske.

Spor bivših saveznika oko Makedonije doveo je 1913. do Drugog balkanskog rata. Bugarska se sukobila sa Srbijom i Grčkom, a u rat su se uključile i druge države. Bukureški mir završio je taj sukob novom podelom. Srbija je proširena na krajeve Sandžaka, Kosova i Metohije i Vardarske Makedonije. Istorijske oblasti nisu isto što i današnje državne granice, pa kartu tog doba treba čitati u njenom vremenu.

Za nove stanovnike promenila se vlast pred kojom plaćaju porez i rešavaju spor. Uprava je morala da uključi različite jezike, vere i društvene odnose. Ratovi su doneli raseljavanje i nasilje nad civilima, uključujući zločine koje su počinile vojske balkanskih država. Priča o oslobođenju od osmanske vlasti zato ne iscrpljuje iskustvo svih ljudi koji su se našli u novim granicama.

Kraljevina je teritorijalno ojačala, ali su vojska, finansije i domaćinstva bila iscrpljena. Ljudi su se vraćali obradama i radionicama iz kojih su već dvaput mobilisani. Učvršćivanje novih krajeva tek je počinjalo kada je izbila sledeća kriza. Srbija je u 1914. ušla sa velikim ratnim iskustvom i znatno manjim prostorom za novi gubitak.

Gavrilo Princip je 28. juna 1914. u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Atentat je pokrenuo julsku krizu, ali njegovo pretvaranje u evropski rat zavisilo je od odluka država, saveza i njihovih vojnih planova. Ne može se čitava katastrofa objasniti jednom pucnjavom. Austro-Ugarska je odlučila da sukob sa Srbijom reši ratom.

Ultimatum je uručen u julu. Srbija je prihvatila većinu zahteva, uz ograničenja prema onima koji su zadirali u njenu suverenost i ustavni poredak. Austro-Ugarska je 28. jula objavila rat. Mobilizacije i ulazak drugih velikih sila pretvorili su sukob u Prvi svetski rat. Srbija se našla na strani Antante, u ratu čiji su glavni frontovi i odluke obuhvatali mnogo širi prostor od Balkana.

Odbrana 1914. donela je pobede na Ceru i Kolubari i potiskivanje austrougarske vojske iz zemlje. Beograd je krajem godine ponovo oslobođen. Te bitke imaju posebnu priču; ovde je njihov rezultat važan zato što država nije izgubila teritoriju i upravu već u prvim mesecima rata. Ostala je, međutim, pod ogromnim opterećenjem i zavisna od snabdevanja koje nije stizalo lako.

Ranjeni vojnici i izbeglice ispunjavali su gradove i privremene bolnice. Oskudica, prekid redovnog rada i epidemija tifusa koja je naročito pogodila zemlju 1915. povećavali su stradanje i van fronta. Domaći lekari i strane medicinske misije pokušavali su da pomognu sa ograničenim sredstvima. Pobeda nije donosila predah porodici koja je izgubila radnika ili negovala bolesnika.

Vlada je rat povezala i sa ciljem oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, iskazanim Niškom deklaracijom u decembru 1914. To još nije značilo da je buduća država dogovorena. Saveznici, politički predstavnici i stanovništvo različitih krajeva imali su svoje interese. Dok se na frontu branila postojeća kraljevina, u diplomatiji je otvarano pitanje znatno šire zajednice.

U jesen 1915. Srbiju su napale Nemačka, Austro-Ugarska i Bugarska. Napad sa više strana presekao je veze i ugrozio mogućnost da se vojska održi u zemlji. Saveznička pomoć iz pravca Soluna nije uspela da uspostavi vezu koja bi promenila ishod. Doneta je odluka o povlačenju preko Crne Gore i Albanije prema Jadranu, kako bi se sačuvalo jezgro vojske i nastavila borba.

Sa vojskom su krenuli državni vrh i mnogi civili. Put kroz planine u kasnu jesen i zimu donosio je glad, hladnoću, bolest i napade. Nisu svi išli istim pravcem niti su svi stigli do obale. Povlačenje se u pamćenju naziva Albanskom golgotom, ali iza tog naziva stoje različite pojedinačne sudbine. Ne treba ga svesti na jednu junačku sliku kolone koja bez prekida nastavlja dalje.

Saveznički brodovi prebacivali su preživele, a Krf je postao glavno mesto oporavka i reorganizacije srpske vojske. Za najteže bolesne spasenje nije uvek stiglo na vreme. Ostrvo Vido ostalo je vezano za njihovo stradanje. Posle oporavka, vojska je 1916. upućena na Solunski front, gde je borbu nastavila uz savezničke snage. Država je sačuvala međunarodno postojanje, iako nije upravljala svojom teritorijom.

U okupiranoj zemlji vlast su podelile Austro-Ugarska i Bugarska. Rekvizicije hrane, interniranja, prinudni rad i represija teško su pogađali stanovništvo; bugarska uprava sprovodila je i politiku nasilne bugarizacije. Toplički ustanak 1917. pokazao je otpor u okupaciji i bio ugušen uz teška stradanja civila. Život pod okupacijom ostao je poseban teret onih koji nisu otišli sa vojskom.

Na frontu je čekanje trajalo godinama. Za državu u izgnanstvu bili su potrebni saveznici, novac, snabdevanje i dogovor o budućnosti. Krfska deklaracija iz 1917, koju su usvojili predstavnici srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, postavila je okvir zamišljene zajedničke monarhije. Politički sporovi time nisu nestali. Oslobođenje je tek trebalo ostvariti, a način zajedničkog života urediti.

U septembru 1918. savezničke snage probile su Solunski front. Srpska vojska delovala je u okviru šire savezničke ofanzive, u kojoj su učestvovale i francuske, britanske, grčke i druge snage. Napredovanje je dovelo do izlaska Bugarske iz rata i otvorilo put prema Srbiji. Posle dugog izgnanstva povratak se sada odvijao mnogo brže nego što su prethodne godine dopuštale da se očekuje.

Gradovi i sela oslobađani su tokom jeseni; Beograd je oslobođen 1. novembra. Povratak nije bio ulazak u netaknutu zemlju. Nedostajali su ljudi, stoka, sredstva za rad i mnoge veze koje su držale domaćinstva na okupu. Putevi i ustanove zahtevali su obnovu. Oni koji su stigli kući morali su da saznaju ko je preživeo i šta je ostalo, pre nego što ponovo uspostave redovan život.

Ukupna cena rata uključuje poginule i umrle vojnike, civile, bolesti, glad i posledice okupacije. Različiti proračuni koriste različite obuhvate i ne daju istu brojku. Zato ovde ne svodimo stradanje na jedan procenat stanovništva bez objašnjenja. Sigurno je da su gubici duboko promenili porodice, radnu snagu i mogućnosti oporavka zemlje. Vojna pobeda nije mogla da poništi tu cenu.

Raspad Austro-Ugarske otvorio je prostor za odluke o ujedinjenju južnoslovenskih krajeva. Skupštine u Novom Sadu i Podgorici donele su odluke o priključenju Srbiji, a predstavnici Države Slovenaca, Hrvata i Srba pregovarali su o zajedničkoj državi. Te odluke imale su različite okolnosti i kasnije sporove. Nisu predstavljale jedan istovetan postupak u svakom kraju koji će ući u novu zajednicu.

Dana 1. decembra 1918. proglašeno je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića. Srbija je ušla u novu državu, pa se istorija njene samostalne kraljevine završila ujedinjenjem. Ime Jugoslavija postalo je zvanično tek 1929. Nova zajednica nasledila je različite uprave, pravne sisteme i očekivanja od vlasti. Rat je okončan, ali posao određivanja državnog poretka tek je počinjao.