Praistorija Srbije, drugi deo: neandertalci i život u ledenom dobu

U Pešturini, pećini na obroncima Suve planine, sačuvao se kutnjak čoveka koji je ovim krajem prolazio pre oko 100.000 godina. Nije ostala njegova lobanja, niti kostur oko kojeg bismo mogli da složimo životnu priču. Ostao je mali, dobro očuvan zub. Uz kameno oruđe i životinjske kosti iz istog sloja, on je postao jedan od najčvršćih oslonaca za upoznavanje neandertalaca na prostoru današnje Srbije.

Od ranih neandertalaca iz Velike Balanice, o kojima je bilo reči u prvom delu, deli ga približno dvesta hiljada godina. To je razmak kroz koji su se smenjivala čitava hladna i toplija razdoblja, dok su se ljudske grupe širile, povlačile i ponovo dolazile u pojedine krajeve. Blizina dve pećine na današnjoj karti može da zavara: nalazi iz njih pripadaju veoma udaljenim vremenima. Pešturina nastavlja našu priču mnogo kasnije, kada neandertalce već prepoznajemo po jasno izraženim anatomskim osobinama.

Zub nosi oznaku Pes-3. To je stalni prvi kutnjak sa desne strane gornje vilice, pronađen u sloju koji arheolozi označavaju kao 4b. Njegova očuvanost omogućila je poređenje oblika krunice, korenova i unutrašnje građe sa drugim ljudskim zubima. Istraživači su posmatrali i ono što oko ne može da vidi na površini: odnos gleđi, dentina i unutrašnje zubne šupljine. Skup osobina, a ne jedan neobičan detalj, pokazao je da pripada neandertalcu. Naučni rad o tom nalazu objavljen je 2019. godine.

Oruđe i tragovi rezanja već su svedočili o ljudskom radu. Uz zub, deo tih aktivnosti možemo da povežemo sa neandertalcima. Telesni ostatak tako dopunjuje ono što saznajemo iz predmeta: na istom nalazištu prepoznajemo i rad i ljude kojima je pripadao.

Pešturina se istražuje od 2006. godine. Njene naslage nisu nastale odjednom: zemlja, kamenje, ostaci životinja i tragovi ljudskog boravka taložili su se, ponekad bivali poremećeni, pa prekriveni novim materijalom. Zato dubina sama po sebi nije dovoljan sat. Za određivanje starosti istraživači kombinuju metode i proveravaju kako su uzorci povezani sa slojevima. Procena „oko 100.000 godina” ovde je korisnija od datuma koji bi zvučao kao precizna godina nekog događaja.

U pećini je pronađen i deo žbice, jedne od dve kosti podlaktice, koji je oprezno pripisan neandertalcu. Drugi ljudski nalaz, deo prvog vratnog pršljena iz mlađih naslaga, pokazuje anatomiju savremenog čoveka. Ti ostaci pripadaju različitim odsecima prošlosti Pešturine. Oni ne predstavljaju porodicu uhvaćenu u jednom trenutku, već različite ljude čiji su tragovi ostali na istom mestu kroz veoma dugo vreme.

Između ranih nalaza iz Balanice i mnogo mlađih iz Pešturine zato ne treba zamišljati jednu zajednicu koja je vekovima čuvala isti dom. Važniji kontinuitet nalazi se u mogućnostima predela. Dolina, voda, stene i putevi kroz brda iznova su mogli da privuku ljude. Svaka grupa morala je ponovo da pronađe hranu, proceni zaklon i održi veštine od kojih je zavisila.

Time priča izlazi iz pećine. Kutnjak je ostao u zemlji, ali čovek kome je pripadao živeo je u svetu koji se prostirao daleko izvan njenog ulaza.

Oko Pešturine ledeno doba ostavilo je tragove mnogo raznovrsnijeg sveta od snežne ravnice. U vreme starijih neandertalskih boravaka ovde su postojale otvorene šume, travnate površine, vlažnija mesta i stenovite padine. Hladni intervali smenjivali su se sa toplijim, a predeo je na te promene odgovarao širenjem i povlačenjem različitih biljnih zajednica.

Jedan od najboljih pogleda na tadašnju vegetaciju pružila je analiza polena iz pećinskih sedimenata i okamenjenog izmeta hijena. U starijim naslagama prepoznati su bor, listopadni hrast i lipa, uz biljke otvorenih staništa. U mlađim delovima niza jača udeo stepske vegetacije. Predeo je kroz vreme postajao otvoreniji, ali ta promena nije svuda uklanjala šumu. Zaleđe doline moglo je da čuva različite uslove na malim udaljenostima.

Ptice dopunjuju taj pogled. U zbirci iz Pešturine istraživači su izdvojili 26 taksona, odnosno različitih vrsta i drugih taksonomskih grupa. Među njima su ptice šuma, otvorenih travnjaka, stena i područja uz vodu. Njihove kosti predstavljaju različite delove dugog pećinskog niza, pa taj broj nije spisak ptica koje su jednog jutra letele iznad ulaza. On pokazuje koliko različitih životnih sredina treba uključiti u sliku ovog kraja.

Još sitniji ostaci, zubi glodara i kosti vodozemaca i gmizavaca, važni su iz istog razloga. Velika životinja može da prelazi široko područje, a njene delove u pećinu mogu da donesu ljudi ili grabljivice. Zajednice malih životinja često pomažu da se razaznaju bliža staništa: vlažne livade, šumarci, suvlje površine ili kamenjar. Kada se različite vrste dokaza slažu, predeo postaje jasniji nego kada gledamo samo najupadljiviju kost.

Za ljude je ta raznovrsnost bila sasvim praktična. Otvoren prostor olakšava pregled okoline, ali pruža manje zaklona. Šuma menja vidljivost i način približavanja životinjama. Stenovita padina može da oteža hod, dok prolaz između brda može da usmeri kretanje. Prelazak nekoliko kilometara nije imao istu cenu u svakoj od tih sredina. Poznavanje terena značilo je znati gde napor vredi uložiti.

Fauna Pešturine obuhvata konje i jelene, a među drugim ostacima nalaze se bizoni, kozorozi i divokoze. Različite životinje otkrivaju različite mogućnosti: stada na otvorenijem zemljištu, divljač povezana sa šumom i životinje sposobne za kretanje po stenama. U naslagama su zabeleženi i ostaci mnogo krupnijih pleistocenskih sisara. Njihovo prisustvo proširuje sliku životinjskog sveta, ali svaki nalaz treba razlikovati od dokaza da su ljudi baš tu životinju ulovili.

Smenjivanje godišnjih doba odvijalo se unutar sporijih klimatskih promena. Ljudi su morali da odgovaraju na ono što se menjalo tokom njihovog života: dostupnost vode, hrane i goriva, vlažnost zaklona, prohodnost terena. Duža hladna razdoblja menjala su i osnovu tih mogućnosti. Ako se promeni vegetacija, menja se prostor u kojem životinje nalaze hranu; kada se promeni raspored životinja, menja se i put koji čovek mora da pređe da bi do njih došao.

Ovde je korisno misliti o balkanskim dolinama kao o povezanim, ali nejednakim prostorima. Nije svaka padina bila podjednako izložena, niti je svaka dolina gubila vlagu ili šumu istim tempom. Istraživanja glodara iz Smolućke pećine u jugozapadnoj Srbiji takođe upućuju na raznovrsna staništa i na intervale povoljnijih uslova. To nije preslikana klima Pešturine. To je drugi lokalni primer koji pokazuje zašto ledeno doba ovog područja ne staje u jednu temperaturu i jednu boju.

Predeo bogat različitim staništima nudio je više mogućnosti. Korist od tih mogućnosti zavisila je od toga da li su ljudi umeli da ih prepoznaju, povežu i iskoriste na vreme.

U neandertalskim slojevima Pešturine kameno oruđe i ostaci životinja zajedno otkrivaju deo tog znanja. Za stariji sloj istraživači izdvajaju tragove kratkotrajnih lovačkih boravaka i oruđe izrađeno pretežno od kvarca. Među obrađenim predmetima važna su strugala povezana sa načinom izrade koji se naziva Kina. Taj naziv pripada arheološkoj tehnologiji; iza njega stoje odluke o obliku kamena, odvajanju odbojaka i obnavljanju radne ivice.

Prvo je trebalo pronaći sirovinu od koje se može dobiti upotrebljiv predmet. Različiti kamenovi ne odgovaraju jednako na udarac, a ni svaki komad iste sirovine nije podjednako dobar. Izbor je zato počinjao pre same izrade. Materijal koji je blizu mogao je da uštedi put, dok kvalitetniji kamen do kojeg se teže dolazi ima cenu u vremenu i nošenju. U srednjem paleolitu naših krajeva prepoznaje se kombinovanje čuvanja i održavanja pojedinih oruđa sa izradom novih predmeta od dostupnog materijala. Okresivanje kamena zahteva da se razume odnos udarca i loma. Mesto udara, ugao, snaga i prethodni oblik površine zajedno određuju da li će se odvojiti koristan odbojak. Eksperimenti u kojima se ponavljaju paleolitski postupci pokazuju različite zahteve pojedinih tehnologija. Predmet koji deluje jednostavno može da bude rezultat dobro usklađenih poteza. Posmatrati samo završeni oblik znači preskočiti odluke i greške kroz koje je majstor do njega došao.

Oštra ivica odbojka mogla je odmah da posluži za rezanje. Dodatna obrada menja oblik i čvrstinu ivice, a kasnije obnavljanje produžava upotrebu predmeta. Ni veličina sama ne određuje koliko će alat biti koristan. Eksperimentalno rezanje pokazuje da odnos veličine, sile i učinka zavisi od zadatka i da veće oruđe ne donosi neograničeno poboljšanje. Važno je šta se njime radi i koliko dobro njegova ivica odgovara materijalu.

Jedan od najzahtevnijih poslova počinjao je kada bi ljudi došli do životinjskog tela. Nabaviti meso i pripremiti ga za korišćenje dve su različite faze. Trebalo je otvoriti telo, odvojiti delove, ukloniti tkiva i iskoristiti ono što vredi preneti. Duga kost je, uz meso koje se nalazi oko nje, mogla da sadrži i srž. Njeno razbijanje traži udarac i oslonac; posle toga u zbirci ostaju drugačiji tragovi nego posle rezanja površine kosti.

U Pešturini posebno je zanimljiv fragment konjske butne kosti na kojem su prepoznati i rezovi povezani sa skidanjem mesa i tragovi zuba. U bliskom kontekstu zabeležena je i kost sa tragovima udaranja. Takvi nalazi približavaju nas radu: kamena ivica dolazila je do tkiva uz kost, a druga životinja je kasnije ili ranije ostavila svoj trag na istom predmetu. Zbirka zato čuva i ljudsku obradu i pristup grabljivica ostacima.

Za lov je bilo potrebno više od oštrog kamena. Životinju treba pronaći, prići joj i savladati je, a pri tome izbeći povredu. Tragovi sa drugih neandertalskih nalazišta pokazuju koliko neposredan taj posao može da bude. Na kosturima jelena lopatara iz Neumark-Norda u Nemačkoj prepoznate su povrede koje su, kroz detaljno snimanje i eksperimente, povezane sa upotrebom koplja iz male udaljenosti. Takav lov zahteva približavanje velikoj životinji i dobru usklađenost učesnika. To je poređenje koje objašnjava zahtevnost neandertalskog lova, a ne opis sačuvanog događaja iz Pešturine.

Nije bilo dovoljno ni samo uspeti u lovu. Veliki plen predstavlja mnogo hrane, ali i mnogo težine. Izbor delova za prenošenje određuje koliko se hrane vraća u zaklon i koliko napora taj povratak traži. Razmatranje mesta obrade, delova tela i tragova na kostima upravo zato je važno: ono pomaže da se od opšte reči „lovci” stigne do konkretnijih pitanja o nabavci i korišćenju hrane.

Meso nije bilo sva hrana.

Izuzetno očuvan sloj zubnog kamenca na kutnjaku iz Pešturine ušao je u istraživanje drevnih zajednica mikroorganizama u ustima. Među rezultatima su bakterijske osobine povezane sa korišćenjem skroba. Zub tako, pored anatomije, čuva i deo biološkog okruženja usne duplje. Taj podatak otvara pitanje biljne hrane, ali ne daje jelovnik niti procenat biljaka u ishrani ovog čoveka.

Direktniji dokazi dolaze sa drugih mesta. U zubnom kamencu neandertalaca iz Šanidara u Iraku i Spaja u Belgiji pronađeni su biljni mikrofosili, uključujući zrnca skroba; deo nosi promene povezane sa kuvanjem. Ti nalazi pokazuju da su neke neandertalske zajednice koristile i obrađivale biljnu hranu. Za Pešturinu je važno da sačuvamo tu mogućnost, a da u praznine ne upisujemo određenu kašu, plod ili način pripremanja koji tamo nije potvrđen.

Biljke zahtevaju drugo znanje od onog potrebnog za lov. Treba razlikovati ono što je jestivo od onog što škodi, znati gde raste i kada je dostupno. Hrana koja se može sakupiti u jednom delu godine ne mora da bude dostupna u drugom. Zato raspored biljaka i životinja pripada istoj životnoj karti. Različiti izvori hrane mogu da prošire izbor zajednice, ali svaki od njih traži prepoznavanje i rad.

Hladnoća je dodavala još poslova. Koža skinuta sa životinje nije odmah gotov ogrtač: potrebno je obraditi je da bi postala korisniji materijal. Na neandertalskim nalazištima u jugozapadnoj Francuskoj nađeni su namenski oblikovani koštani alati, glačala, čiji tragovi upotrebe odgovaraju obradi kože. Oni pokazuju jednu razvijenu veštinu rada sa materijalom koji retko opstaje u zemlji. Za ljude iz Pešturine nemamo sačuvan kroj odeće; možemo, međutim, razumeti koliko je rada moglo da stoji između životinjskog plena i zaštite ljudskog tela.

Vatra takođe zahteva održavanje. Korist od toplote zavisi od goriva, mesta na kojem gori i mogućnosti da se ponovo dobije. Na pojedinim kasnoneandertalskim kamenim alatima iz Francuske tragovi habanja upoređeni su sa eksperimentalnim udaranjem pirita radi stvaranja varnica. Nalaz podržava tumačenje da su te grupe umele da pale vatru tim postupkom. U Pešturini su zabeležene nagorele kosti, ali iz njih ne možemo izvući isti dokaz o načinu paljenja. Postojanje vatre i tehnika njenog dobijanja dva su odvojena pitanja.

Održavanje oruđa, obrađivanje hrane, pripremanje kože i korišćenje goriva pripadali su povezanom poslu opstanka. Ako se alat istupi, obrada traje duže; ako se materijal loše pripremi, izgubi deo korisnosti. Član zajednice koji ume da izvede težak postupak doprinosi i drugima. Znanje postaje naročito vredno kada se može pokazati, ponoviti i preneti nekome ko ga tek usvaja.

Tačan način podučavanja nije sačuvan u Pešturini. Ipak, predmeti nastali ponavljanjem složenih postupaka dopuštaju da govorimo o uvežbanim ljudima, umesto o slučajnim udarcima kamenom. Njihova svakodnevica imala je red rada koji danas prepoznajemo u ostacima, iako su glasovi onih koji su radili odavno nestali.

Pešturina nije sačuvala samo ono što su ljudi doneli. Pećinske hijene ostavile su svoje kosti, tragove zuba na drugim kostima i brojne koprolite, fosilizovani izmet. U pojedinim delovima niza njihov doprinos nagomilavanju životinjskih ostataka veoma je važan. Zbog toga gomilu kostiju ne možemo čitati kao ostatke jednog velikog ljudskog obroka. Ista pećina mogla je u različitim vremenima da služi različitim stanovnicima.

Tu se otvara druga strana predela bogatog divljači. Hrana koja privlači ljude privlači i grabljivice. Zaklon koji odgovara ljudskoj grupi može da bude pogodan i za životinju koja donosi delove plena ili u njemu podiže mladunce. Takvo preklapanje znači da treba računati sa konkurencijom za prostor i hranu. Ono samo po sebi ne dokazuje da je u pećini bilo neposrednog sukoba neandertalaca i hijena.

U zemlji različiti boravci mogu da se slože blizu jedan drugog. Jedna grupa ode; životinje pristupe ostacima; voda pomeri sitnije predmete; kasniji boravak ostavi nove tragove. Arheološki sloj često obuhvata više od jednog događaja. U Pešturini su prepoznate i nepravilnosti nastale erozijom, a gornji delovi niza bili su poremećeni delovanjem životinja i ljudi. Zato blizina dva nalaza ne znači automatski da su nastala zajedno.

Raspoznavanje tih procesa počinje na samoj površini kosti. Rez oštrim predmetom, udarac, ugriz i grebanje izazvano gaženjem kroz sediment mogu ostaviti sličnosti koje prvo zavaraju. Eksperimentalna istraživanja pokazuju da se njihovo razlikovanje oslanja na skup osobina: oblik žleba, fine tragove u njemu, položaj i odnos prema drugim oštećenjima. Prava vrednost mikroskopa ovde je u tome što malo oštećenje može da pretvori u podatak o postupku.

Jedan takav predmet izdvojio se i zbog neobičnog rasporeda tragova. Na fragmentu vratnog pršljena pećinskog medveda iz Pešturine nalazi se deset približno paralelnih ureza. Njihovo detaljno proučavanje podržalo je tumačenje da ih je napravio čovek. To je zanimljiviji rezultat od samog utiska da crte liče na znak: možemo da istražujemo poteze kojima su nastale. Njihova namena ostaje otvorena. Nema osnova da ih proglasimo pismom, poznatom porukom ili dokazanim verskim obredom.

Očuvani su potezi, ali ne i objašnjenje njihove namene. Čovek je na medveđoj kosti ostavio uređeni niz tragova. Već ta odluka da više puta povuče oštricu preko iste male površine daje nam razlog da se pred predmetom zadržimo, iako mu ne znamo značenje.

Život zajednice ostavio je još manje neposrednih tragova. Zub iz Pešturine ne govori koliko je ljudi zajedno boravilo, ko je sa kim bio u srodstvu niti kako su delili posao. Drugde su genetička istraživanja uspela da priđu tim pitanjima: među neandertalskim ostacima iz sibirske Čagirskaje prepoznati su otac i kći, kao i drugi bliski srodnici. To je stvaran primer male zajednice kojoj možemo da razaznamo deo odnosa. Ne treba ga preseliti u Pešturinu kao gotov porodični raspored, ali on podseća da iza svakog pojedinačnog fosila stoji društveni svet.

Pešturina nas prati i prema mlađim odsecima paleolita. Datiranja obrađenih kostiju i drugih nalaza ukazuju na ljudsko prisustvo u razdobljima znatno kasnijim od vremena kutnjaka Pes-3. U tim mlađim naslagama postoje i tragovi drugačijih tehnologija. Zbog poremećaja i složenog odnosa slojeva nemamo jednostavan zapis poslednjeg neandertalskog dana i prvog dana novih stanovnika. Između potvrđenih boravaka ostaju razmaci.

Druga nalazišta Srbije, među njima pećine u Đerdapu i Šalitrena pećina kod Mionice, proširuju proučavanje srednjeg paleolita i njegovog prelaza u gornji. Ona otvaraju sledeći deo priče, sa novim kretanjima i načinima rada. Pešturina nam je za sada pokazala koliko se može saznati o jednom mnogo starijem svetu kada zajedno posmatramo čoveka, životinje, kamen i vegetaciju.

Ulaz u pećinu bio je okrenut prema svetu od kojeg je zavisio svaki boravak: prema vodi, divljači, kamenu, gorivu i drugim živim bićima koja su tražila iste mogućnosti. Zaklon je vredeo onoliko koliko je omogućavao da se u tom svetu živi. Kada su se uslovi promenili, valjalo je ponovo krenuti.