Praistorija Srbije, šesti deo: Vinča, naselje pre gradova

Oko četrnaest kilometara nizvodno od Beograda, na desnoj obali Dunava, lesna obala se strmo spušta ka reci. Na jednom njenom delu, kod sela Vinča, nalazi se uzvišenje koje meštani zovu Belo Brdo. Izgleda kao deo prirodne obale, ali nije. Ispod trave krije se oko devet metara slojeva koje su ostavili ljudi: podovi kuća, ognjišta, jame, posude, alatke, kosti i pepeo. Ukupna visina tela dostiže desetak metara, otprilike koliko i trospratna kuća.

Iskopavanja je 1908. godine započeo Miloje Vasić, jedan od osnivača srpske arheologije. Na Belo Brdo se vraćao decenijama, a velike kampanje između 1929. i 1931. godine izvedene su uz pomoć britanskih donatora. Vasić je prepoznao bogatstvo nalazišta, ali ga je smatrao mnogo mlađim nego što jeste. Tek su kasnije metode, a pre svega radiokarbonsko datovanje, pokazale koliko je ono zapravo staro. Posle njega su na Vinči radili Nikola Tasić, Dragoslav Srejović, a od 1998. godine istraživanja vodi Nenad Tasić sa međunarodnim timom.

Najdonji, najstariji slojevi Belog Brda pripadaju starčevačkoj kulturi i potiču iz vremena oko 5700. godine pre nove ere. Iznad njih se prostire ono po čemu je nalazište postalo slavno: slojevi vinčanske kulture, sa trinaest jasno izdvojenih građevinskih horizonata. To znači da je selo bilo podizano iznova najmanje trinaest puta, svaki put na ostacima prethodnog.

Vinčanska kultura traje od oko 5400. do oko 4500. godine pre nove ere. Arheolozi je dele na četiri faze, od Vinče A do Vinče D, prateći promene u posuđu, kućama i figurinama. Prostirala se mnogo šire od Belog Brda: kroz celu centralnu Srbiju, Pomoravlje i Kosovo, preko Banata u današnju Rumuniju, do istočne Bosne i severa Makedonije. U samoj Srbiji poznate su stotine njenih naselja.

Belo Brdo nije bilo jedino veliko selo, ali je postalo ime i simbol celog tog sveta. Kad danas neko kaže „Vinča“, misli i na selo kod Beograda, i na brdo nad Dunavom, i na kulturu koja je pre više od sedam hiljada godina povezivala čitav centralni Balkan.

Starčevački zemljoradnici živeli su često u malim kolibama i poluukopanim kućama. Vinčanski ljudi gradili su drugačije. Njihove kuće su nadzemne, pravougaone, sa čvrstim kosturom od drvenih stubova, zidovima od pletera debelo omazanog glinom i krovovima od trske i slame. Mnoge su imale dve ili više prostorija. U njima su stajale velike kupolaste peći od gline, posude za zalihe, žrvnjevi i razboji.

Kuće nisu bile razbacane. U mnogim naseljima stajale su u redovima, sa uskim prolazima između njih, što govori o nekoj vrsti dogovora i reda u zajednici. Sela su bila velika. Za Belo Brdo u vreme najvećeg obima procenjuje se da je moglo imati oko dve i po hiljade stanovnika. Naselje Crkvine kod Stublina, nedaleko od Obrenovca, imalo je u jednom trenutku stotine kuća, a procene govore o nekoliko hiljada ljudi. Za to doba, to su ogromne zajednice. Nisu to još bili gradovi, bez hramova, palata i zidina, ali su bila prava velika sela u kojima je bilo potrebno organizovati život mnogo ljudi.

Šta su ti ljudi jeli? Gajili su pšenicu i ječam, a uz njih i lan, od koga su predli vlakno i tkali platno. O tkanju svedoče brojni glineni tegovi za razboj, pronađeni ponekad u nizu, baš onako kako su visili na osnovi. Među domaćim životinjama, za razliku od starčevačkih sela, goveda postaju važnija od ovaca i koza. Krave su davale mleko i meso, a volovi su mogli da vuku teret i pomažu u obradi zemlje.

Na vinčanskim nalazištima često se pronalaze izgorele kuće. Njihovi zidovi od gline pečeni su u vatri do crvene boje i tvrdoće cigle, pa su se zato i sačuvali. Zašto su gorele? Neke su sigurno izgorele slučajno, jer je kuća od drveta, trske i slame sa pećima unutra lako mogla da plane. Ali ima i mišljenja da su neke kuće paljene namerno, na kraju svog veka, možda kada bi umro domaćin ili kada se porodica selila. To pitanje još nije rešeno.

Posuđe je takođe drugačije od starčevačkog. Vinčanska keramika je najčešće tamna, siva do crna, uglačana do sjaja kao da je od metala. Ukrašavana je plitkim žlebovima, urezima i ubodima. Pojavljuju se posude na nogama, poklopci u obliku lica ili životinjske glave i posude koje oblikom podsećaju na životinju. Grnčari su vatrom vešto upravljali: menjajući dovod vazduha, dobijali su posude crne pri vrhu i crvenkaste pri dnu.

U takvim selima živelo se gusto, blizu suseda. Neko je pravio posude, neko obrađivao kamen, neko čuvao stoku. Takva podela posla bila je preduslov za ono što će doći: da neko u zajednici ima vremena, znanja i strpljenja da se posveti jednoj novoj i teškoj veštini, radu sa metalom.

Zeleni kamen malahit ljudi su na Balkanu poznavali i pre Vinče. Lep je, lako se obrađuje i od njega su pravljene perle. Ali malahit je i bakarna ruda. Ako se zagreje na dovoljno visokoj temperaturi, uz ugalj i bez mnogo vazduha, iz njega izlazi metal. Otkriće tog postupka jedan je od velikih preokreta u istoriji čoveka, a tragovi njegovih najranijih koraka nađeni su upravo u Srbiji.

Na brdu kod Rudne Glave, nedaleko od Majdanpeka, pronađen je jedan od najstarijih rudnika bakra u Evropi. Istraživan je od 1968. do 1989. godine, pod vođstvom arheologa Borislava Jovanovića. Rudari su pratili žile rude i u stenu usecali uska okna, duboka i po nekoliko metara. Uz njih su gradili platforme sa kojih se moglo pristupiti oknima. Kopali su alatkama od kamena i jelenskog roga, a tvrdu stenu su verovatno razgrevali vatrom pa je hladili vodom da bi pucala. Da su to bili vinčanski ljudi, pokazuju posude ostavljene u oknima, tipične za vinčansku kulturu.

Ruda iz rudnika nije bila dovoljna; trebalo je znati šta s njom. Odgovor je dalo nalazište Belovode kod Velikog Laola, u dolini Mlave. Tu su pronađeni tragovi topljenja bakarne rude, šljaka i ostaci radionice, datovani u vreme oko 5000. godine pre nove ere. Kada je ovo otkriće objavljeno 2010. godine, bilo je to najstarije pouzdano datovano topljenje bakra na svetu. Do tada se smatralo da je ta veština nastala negde drugde i kasnije.

Kako je to izgledalo? Nije bilo velikih peći ni kovačkih mehova. Ruda se, sa drvenim ugljem, stavljala u malu jamu ili glinenu posudu, a vatra se rasplamsavala duvanjem kroz duge cevi sa glinenim vrhom. Posao je bio spor, vruć i težak, a dobijalo se malo metala. Od njega su pravljena šila, sitna dleta, kuke, narukvice i perle, a kasnije i sekire.

Treće važno nalazište je Pločnik kod Prokuplja. Tu je pronađeno više bakarnih predmeta, među njima i sekire, kao i tragovi rada sa metalom. Pločnik je 2013. godine ponovo ušao u naučne vesti, kada je objavljen nalaz komadića tanke folije od kalajne bronze, legure bakra i kalaja, datovan oko 4650. godine pre nove ere. To je najstariji poznati predmet od kalajne bronze, iako će pravo bronzano doba početi tek mnogo kasnije.

Važno je ne preterati. Bakar nije odjednom zamenio kamen. Vinčanski ljudi su i dalje sekli, mleli i tesali kamenim alatkama, a metal je dugo ostao redak i dragocen, više stvar ugleda i ukrasa nego svakodnevnog rada. Ali vrata su bila otvorena. Prvi put je čovek iz kamena izvukao nešto što kamen nije, i to se dogodilo u planinama istočne Srbije.

Ako je starčevačka kultura prepoznatljiva po posudi grube površine, Vinča je prepoznatljiva po licu. Na vinčanskim nalazištima pronađene su stotine malih figurina od gline, a na samom Belom Brdu velik broj njih. Najčešće prikazuju ljudsku figuru, stojeću ili sedeću, sa licem koje ne liči na pravo ljudsko lice. Ono je ravno, u obliku trougla ili petougla, sa krupnim bademastim očima, istaknutim nosom i najčešće bez usta. Mnogima se čini da nose masku.

Tela figurina često su ukrašena urezanim linijama koje mogu predstavljati odeću, ukrase ili tetovaže. Neke sede na nečemu nalik prestolu, neke drže ruke na stomaku, neke imaju rupe za privezivanje. Najpoznatije među njima dobile su i imena, kao Vidovdanka, nazvana po Vidovdanu, ili Boginja na prestolu sa nalazišta kod Prištine. Šta su predstavljale, ne znamo sa sigurnošću. Mogle su biti božanstva, pretkinje roda, učesnici obreda, igračke ili predmeti za neku vrstu čini. Verovatno nisu sve imale istu namenu.

Na nekim figurinama i posudama urezani su i znaci: kratke crte, krstovi, uglovi, mreže, kombinacije linija. Neki se ponavljaju na različitim nalazištima. Ti vinčanski znaci izazivaju živu raspravu. Jedni u njima vide najraniji korak ka pismu, drugi oznake vlasništva, brojanja ili verovanja. Za sada niko nije pokazao da oni beleže jezik, pa ih većina stručnjaka ne smatra pismom u pravom smislu. Ali pokazuju da su ljudi Vinče osećali potrebu da nešto obeleže i zapamte.

U nekim kućama pronađene su i lobanje goveda sa rogovima, oblepljene glinom i ponekad obojene, koje su verovatno visile na zidu ili iznad ulaza. Govedo je za te ljude bilo važno u privredi, pa ne čudi da je dobilo mesto i u obredima. I tu treba biti oprezan: znamo šta je pronađeno, ali značenje možemo samo da naslutimo.

Oko 4500. godine pre nove ere vinčanski svet se gasi. Velika naselja se napuštaju, neka su na kraju izgorela, a na prostoru Vinče pojavljuju se drugačije zajednice, sa drugačijim posuđem i drugačijim načinom života. Zašto se to dogodilo, i dalje se raspravlja. Pominju se iscrpljena zemlja posle mnogo vekova obrade, promene klime, sukobi i dolazak novih ljudi. Najverovatnije je u pitanju splet više uzroka, a ne jedan događaj.

Vinča ipak nije nestala bez traga. Iza nje su ostali telovi kao Belo Brdo, rudnici i radionice prvog bakra, hiljade posuda i figurina koje danas čuvaju muzeji u Beogradu i širom Srbije. Ostala je i pouka koju svako ko stoji na obali kod Vinče može da oseti pod nogama: ovde su ljudi hiljadu godina živeli na istom mestu, gradeći kuću na kući. Sledeći deo ove priče vodi nas u vreme kada će iz bakra i kalaja nastati bronza, a sa njom i novi svet.