Drugi svetski rat i socijalistička Jugoslavija: Istorija Srbije, novi vek, šesti deo

Poraz u Aprilskom ratu rasparčao je Jugoslaviju na okupacione oblasti i teritorije pod različitim vlastima. Srbija nije ostala jedna celina sa granicama i upravom prethodne države. U njenom središnjem delu uspostavljena je nemačka vojna okupacija. Bačka je pripojena Mađarskoj, delovi na jugoistoku došli su pod bugarsku vlast, dok je najveći deo Kosova uključen u oblast povezanu sa Albanijom pod italijanskom kontrolom. Banat je imao poseban upravni položaj unutar nemački okupirane Srbije. Promena vlasti donosila je različita pravila i različite oblike progona, pa iskustvo rata nije bilo isto u svakom kraju.

U nemački okupiranoj Srbiji domaći upravni aparat radio je pod nadzorom okupatora. Posle komesarske uprave, u avgustu 1941. postavljena je vlada Milana Nedića. Njeni poslovi obuhvatali su upravu, policiju i brigu o velikom broju izbeglica, ali je istovremeno sarađivala u održavanju okupacionog poretka i progonu protivnika. Nije bila suverena vlada koja je mogla slobodno da određuje ratni ili spoljni položaj zemlje. Nemačke vojne i policijske vlasti zadržavale su odlučujuću moć. Njihovi domaći saradnici imali su sopstvenu odgovornost za ono u čemu su učestvovali.

Okupacija je uključivala rekvizicije, prinudni rad, hapšenja i odmazde. Nemačka vojska je 1941. masovno streljala taoce i civile, među njima i učenike. Kraljevo i Kragujevac postali su trajna mesta sećanja na takve zločine. Jevreji i Romi bili su progonjeni po rasnim propisima. Jevrejski muškarci ubijani su u streljanjima, a žene i deca zatočeni na Sajmištu i ubijani u gasnom kamionu 1942. Sajmište se nalazilo u Zemunu, na teritoriji tadašnje NDH, a logor je u tom razdoblju bio pod nemačkom upravom. Njegov položaj na karti ne umanjuje povezanost sa uništenjem jevrejske zajednice u okupiranoj Srbiji.

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koja je obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu, ustaški režim sprovodio je genocid nad Srbima i progon i masovno ubijanje Jevreja i Roma, kao i ubijanje političkih protivnika. Jasenovac je bio deo sistema logora i terora. Ljudi koji su uspeli da izbegnu stizali su i u Srbiju, često bez imovine i mogućnosti da se vrate. U Bačkoj su mađarske snage u raciji 1942. ubijale srpske i jevrejske civile. Ove zločine treba vezati za režime, naredbodavce i izvršioce, a ne pripisivati svakom pripadniku naroda u čije su ime vlasti govorile.

Svakodnevni život odvijao se pod nestašicom i stalnom opasnošću. Hrana je nabavljana kroz ograničenu trgovinu, razmenu i pomoć rođaka sa sela; kretanje je zavisilo od dozvola i kontrola. Izbegličkoj porodici trebalo je obezbediti smeštaj i rad, dok je domaćinstvo koje je ostalo na zemlji moralo da prehrani članove i ispuni nametnute obaveze. Neki ljudi su pomagali progonjenima i otporu, drugi su se priključivali okupacionom aparatu. Za mnoge je pokušaj da sačuvaju život i porodicu bio svakodnevni posao, ali ni povlačenje iz politike nije pružalo sigurnost pred rasnim progonom ili odmazdom.

Tokom 1941. u Srbiji su nastala dva glavna pokreta otpora sa različitim političkim ciljevima. Partizane je predvodila Komunistička partija Jugoslavije sa Josipom Brozom Titom, a ravnogorski četnički pokret Draža Mihailović, oficir koji je nastojao da sačuva vezu sa kraljem i vladom u izgnanstvu. Pojedine jedinice su u početku sarađivale u napadima na okupatora. Međutim, razilazile su se u načinu vođenja borbe i u pitanju kakva država treba da nastane posle rata. Zajednički neprijatelj nije uklonio taj sukob.

U zapadnoj Srbiji oslobođena teritorija u jesen 1941, poznata kao Užička republika, omogućila je partizanima da organizuju upravu i proizvodnju za potrebe borbe. To nije bila međunarodno priznata država niti stabilna republika u današnjem smislu. Nemačka ofanziva krajem godine uništila je oslobođenu oblast, a glavnina partizanskih snaga povukla se iz Srbije. Već tokom jeseni sukob partizana i četnika prerastao je u otvorenu borbu. Okupacija se tako preplela sa građanskim ratom i sukobom oko budućeg poretka, dok su civili bili izloženi nasilju sa više strana.

Partizanski pokret proširio se na druge jugoslovenske krajeve i vremenom razvio veću vojsku i mrežu političkih organa. Mihailovićev pokret bio je vezan za obnovu monarhije, ali su mnoge četničke komande, smatrajući partizane glavnim protivnikom, ulazile u saradnju sa italijanskim i nemačkim snagama i drugim okupacionim strukturama. Četničke jedinice počinile su i masovne zločine nad muslimanskim i hrvatskim civilima, kao i nad protivnicima među Srbima. Ratna uloga pokreta mora se razmatrati kroz postupke konkretnih jedinica i komandanata, bez pretvaranja početnog otpora u opravdanje kasnije saradnje ili zločina.

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu u novembru 1943. postavljen je politički temelj buduće federativne Jugoslavije. Partizansko rukovodstvo gradilo je vlast koja neće samo obnoviti predratni centralizam. Saveznička podrška sve više se usmeravala ka partizanima, uz pregovore o odnosu novih organa i vlade u izgnanstvu. Borba za oslobođenje i borba za političko priznanje išle su zajedno. Vojni uspeh pružao je mogućnost da se preuredi država, ali je međunarodno priznanje zahtevalo dogovor koji se nije svodio samo na stanje na frontu.

Godine 1944. partizanske jedinice ponovo su snažno ušle u Srbiju. Beograd je oslobođen 20. oktobra zajedničkim dejstvom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. Rat time nije bio završen: nastavljen je na Sremskom frontu i u drugim oblastima do 1945. Gradovi su prethodno trpeli i savezničko bombardovanje, sa civilnim žrtvama i novim razaranjima. Oslobođenje je označilo kraj okupacione vlasti, ali se obnova odvijala u zemlji iz koje su mnogi ljudi nestali, a proizvodnja i saobraćaj bili teško oštećeni.

Nova vlast kažnjavala je ratne zločince i saradnike okupatora, ali je represija zahvatila i političke protivnike i ljude ubijene ili zatočene bez pravičnog postupka. Antifašističko oslobođenje ne opravdava takve zločine. Istovremeno se ukidao predratni poredak i preuzimala imovina. Rat je, dakle, završen i pobedom nad okupatorom i revolucijom. Za porodice žrtava te dve činjenice nisu bile apstraktna rasprava: određivale su ko se vraća kući, ko nestaje iz zajednice i da li će o njegovoj sudbini moći javno da se govori.

Ustavotvorna skupština je 29. novembra 1945. ukinula monarhiju i proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju. Ustav iz januara 1946. uredio je federaciju šest republika: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. U sastavu Srbije nalazile su se Vojvodina i Kosovo i Metohija kao autonomne jedinice, sa različitim početnim statusom. Srbija je ponovo dobila republičke ustanove, ali je deo zajedničkih poslova pripadao federaciji. Srbi iz drugih republika nisu time prestali da budu deo srpskog naroda; njihova svakodnevna uprava sada je pripadala republikama u kojima su živeli.

Komunistička partija imala je odlučujuću političku vlast. Izbori i predstavnička tela postojali su, ali građani nisu mogli slobodno da smenjuju vlast kroz ravnopravno nadmetanje više stranaka. Država je nacionalizovala preduzeća i menjala vlasničke odnose, sprovela agrarnu reformu i kolonizaciju, uključujući naseljavanje u Vojvodini. Pritisak na selo rastao je kroz obavezni otkup i pokušaj kolektivizacije. Seljak nije ulazio u novi poredak samo kao primalac obećane pomoći: morao je da preda deo prinosa i prilagodi se pravilima koja nisu uvek odgovarala njegovom domaćinstvu.

Obnova je tražila mostove, pruge, rudnike i fabrike. Omladinske radne akcije povezivale su dobrovoljni rad, političku mobilizaciju i potrebu da se uz oskudna sredstva brzo izgrade važne saobraćajne veze. Industrijalizacija je privlačila ljude iz sela u gradove. Novi radnik morao je da stekne zanat, navikne se na smene i nađe smeštaj, dok je porodica često još zavisila od zemlje. Od ruševine do pokrenute fabrike postojao je stvaran napredak, ali su nestašice, stroga disciplina i loši stambeni uslovi ostajali deo prvih posleratnih godina.

Sukob jugoslovenskog rukovodstva sa Staljinom postao je javan 1948. kroz rezoluciju Informbiroa. Jugoslavija je bila izložena političkom i privrednom pritisku sovjetskog bloka i počela da traži druge izvore pomoći. Raskid nije odmah značio liberalizaciju unutar zemlje. Pristalice Informbiroa i ljudi optuženi da su to, često bez urednog sudskog postupka, zatvarani su i podvrgavani prinudnom radu i nasilju. Goli otok postao je simbol tog progona. Odbrana samostalnosti države i represija nad sopstvenim građanima odvijale su se u istom razdoblju, pa jedna ne može da izbriše drugu.

Zakonom iz 1950. uvedeno je radničko samoupravljanje. Radnički saveti dobili su pravo da učestvuju u upravljanju preduzećima, a model se tokom narednih decenija menjao. Ideja je bila da zaposleni utiču na raspodelu i poslovne odluke. U praksi su se njihova ovlašćenja preplitala sa odlukama direktora, partijskih organa, banaka i državne politike. Samoupravljanje zato nije bilo ni jednostavno privatno vlasništvo radnika ni puko novo ime za nepromenjen raniji sistem. Da bi se razumeo njegov domet, treba videti i ustanove kroz koje se odlučivalo i ko je u njima imao stvarni uticaj.

Jugoslavija se postepeno udaljavala od oslanjanja na jedan blok. Saradnja sa zapadnim zemljama, obnovljeni odnosi sa Sovjetskim Savezom i veze sa državama Azije i Afrike otvorili su drugačiji spoljnopolitički put. U Beogradu je 1961. održana Prva konferencija nesvrstanih. Nesvrstanost je omogućavala aktivnu diplomatiju izvan dva vojna bloka, ali nije značila odsustvo interesa, sukoba ili ekonomskih zavisnosti. Za Srbiju, čija je prestonica bila i savezna, taj položaj donosio je međunarodne susrete i veze koje su prevazilazile evropski prostor. Unutrašnji politički poredak ostao je jednopartijski i pored šireg otvaranja zemlje prema svetu.

Tokom posleratnih decenija za mnoge ljude promenio se put od detinjstva do zaposlenja. Širenje školstva i zdravstvene zaštite, elektrifikacija i razvoj industrije omogućili su da deca seoskih porodica završe škole, steknu zanimanje i presele se u grad. Žene su sve više učestvovale u obrazovanju i plaćenom radu, iako su kućni poslovi često ostajali njihova obaveza. Takva promena nije bila podjednako dostupna u svakom kraju, ali je ostavila ustanove, znanja i životne navike koje su preživele državu u kojoj su nastale.

Stanovi u novim naseljima, ambulante, škole, televizori i mogućnost odlaska na odmor postali su vidljivi znaci rasta standarda. Ipak, stanogradnja nije mogla da prati sve potrebe. Dodela društvenog stana zavisila je od zaposlenja, liste čekanja i položaja u ustanovi ili preduzeću. Neko je živeo u novom bloku, dok je drugi godinama iznajmljivao sobu ili sam podizao kuću na periferiji. Priča o sigurnosti radnog mesta ne iscrpljuje iskustvo onih koji posao nisu našli. Razlike su postojale i između republika i unutar Srbije, između razvijenijih gradova i siromašnijih oblasti.

Privredna reforma 1965. dala je veći značaj tržištu i samostalnijem poslovanju preduzeća, uz zadržavanje socijalističkog okvira. Istovremeno je rastao odlazak radnika u Zapadnu Evropu, naročito u Nemačku i Austriju. Gastarbajteri su slali novac porodicama, gradili kuće i donosili nova znanja i predmete. Odlazak je pružao mogućnost bolje zarade, ali je često razdvajao porodice i otvarao probleme stanovanja i uklapanja u drugu sredinu. Otvoreniji put preko granice pokazivao je razliku jugoslovenskog socijalizma u odnosu na mnoge istočnoevropske zemlje, ali i ograničenu sposobnost domaće privrede da zaposli sve stanovnike.

Kulturni život obuhvatao je film, muziku, televiziju i izdavaštvo, uz kontakte sa svetom. Političke granice nisu nestale: kritika vlasti mogla je da dovede do zabrane, gubitka posla ili zatvora. Studentski protesti 1968. otvorili su pitanje društvene nejednakosti i položaja mladih. Smenjivanje rukovodstava početkom sedamdesetih, uključujući srpske liberale, pokazalo je koliko je politička promena zavisila od partijskog vrha. Ljudi su mogli da putuju, kupuju stranu ploču i raspravljaju o svakodnevnim problemima, a da nemaju slobodu da organizuju stranku koja bi smenila vladajuću.

Ustavom iz 1963. država je dobila ime Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Novi ustav iz 1974. proširio je položaj republika i autonomnih pokrajina i usložnio odlučivanje u federaciji. Vojvodina i Kosovo ostali su u sastavu Srbije, ali su imali široka ovlašćenja i sopstveno učešće u saveznim organima. To nisu bile republike, niti je Srbija prestala da postoji kao republika. Nastao je, međutim, složen odnos republičke i pokrajinskih vlasti, koji će kasnije postati predmet oštrih sporova. Ustavni tekst i političko tumačenje njegovih posledica nisu isto; promene iz 1974. same ne objašnjavaju sve kasnije događaje.

Tito je umro 4. maja 1980, a kolektivno Predsedništvo nastavilo je da obavlja funkciju šefa države. Tokom osamdesetih zaduženost, inflacija i nezaposlenost slabile su raniju predstavu o stalnom poboljšanju života. Mere štednje i povremene nestašice ulazile su u kućni budžet. Na Kosovu su 1981. studentske demonstracije prerasle u šire proteste sa zahtevom za republičkim statusom, na koje je vlast odgovorila represijom. Sporovi o pravima, položaju stanovništva i odnosu pokrajine i Srbije postajali su sve teži. Privredna neizvesnost i nacionalne političke mobilizacije počele su da se uzajamno pojačavaju.

Krajem decenije različita rukovodstva nudila su nespojiva rešenja za budućnost federacije. U Srbiji je uspon Slobodana Miloševića bio povezan sa promenom partijskog rukovodstva i zahtevom da se ojača republička vlast, dok su se u drugim republikama razvijali drugačiji programi. Rat i raspad nisu bili unapred zapisani u jednom ustavu ili u Titovoj smrti. Nastali su kroz krizu, političke odluke i sukobe koje treba pratiti zasebno. Do te tačke socijalistička Jugoslavija ostavila je i fabrike, škole i nova iskustva zajedničkog života, i probleme koje njene ustanove više nisu uspevale da razreše.