Praistorija Srbije, prvi deo: najstariji tragovi ljudi

Nišava danas prolazi kroz klisuru kojoj znamo ime, između mesta povezanih putevima i životom savremenog grada. Kada sa tog predela u mislima uklonimo naselja, njive i saobraćajnice, tek smo počeli da se udaljavamo od svog vremena.

Pre rimskih puteva i srednjovekovnih utvrđenja, pa i pre prvih zemljoradničkih sela, ovde su boravili ljudi koji su u zemljištu prepoznavali sasvim drugačije mogućnosti. Voda je određivala gde mogu da se zadrže. Zaklon, dostupna hrana i kamen pogodan za obradu činili su jedno mesto vrednijim od drugog. Njihova prošlost doseže stotine hiljada godina unazad, do paleolita, starijeg kamenog doba.

Ime Srbije koristimo da bismo se snašli na današnjoj karti. Tada nije bilo ni Srbije ni drugih država čije granice sada obeležavaju ovaj deo Evrope. Od najstarijih stanovnika naših krajeva ne vode sačuvana imena, predanja ili porodična sećanja do današnjih ljudi. Ostali su predmeti koje su koristili, tragovi boravka, a na retkim mestima i delovi njihovih tela. U Sićevačkoj klisuri dva takva mesta nalaze se blizu jedno drugog: Mala i Velika Balanica. Njihove naslage čuvaju različite odseke ljudske prošlosti, dovoljno udaljene da se među njima smenilo mnoštvo generacija.

Da bismo razumeli taj raspon, moramo da ostavimo po strani predstavu ledenog doba kao neprekidne zime. Pleistocen, epoha u koju pripadaju nalazi iz Balanice, obuhvatao je smenjivanje hladnih i toplijih razdoblja. Šume su se širile i povlačile, menjao se odnos šumovitih i otvorenih predela, a sa vegetacijom i mogućnosti za život životinja. Ono što je u jednom vremenu pružalo povoljne uslove za boravak moglo je u drugom da postane mnogo zahtevnija sredina. Takve promene trajale su daleko duže od života pojedinca. Njihov značaj, međutim, osećao se u svakodnevnim potrebama: u tome koliko se daleko moralo ići po hranu, koliko je bilo teško naći zaklon i šta je bilo dostupno u okolini.

Reka, stene i odnos doline prema padinama određivali su mogućnosti kretanja. Vegetacija se kroz vreme menjala, ali pećina je uvek pripadala širem predelu. Iz zaklona je trebalo izaći, pribaviti hranu i materijal za rad, pa se ponovo vratiti ili nastaviti dalje. Stene su pružale zaštitu na pojedinim mestima; okolni prostor davao je razlog da se ta mesta koriste. Pećina je bila deo šireg životnog okruženja, čak i kada je u arheološkim zbirkama upravo ona sačuvala najviše tragova.

Od boravaka na otvorenom često ostaje manje. Naslage se poremete, predmeti raznesu ili završe duboko ispod kasnijeg zemljišta. U pećinama se ostaci mogu sačuvati pod slojevima koji se talože jedni preko drugih. Zbog te razlike lako je zamisliti paleolitskog čoveka kao stalnog stanovnika pećinske unutrašnjosti. Arheološka slika je nepotpuna: mesto na kome danas nalazimo tragove nije nužno jedino mesto na kome su se odvijali rad, kretanje i život zajednice. Čovek koji je koristio zaklon morao je da poznaje i svet izvan njega.

Paleolit se deli na donji, srednji i gornji, prema dugim promenama u tehnologiji i ljudskim populacijama. Te podele nisu granice nalik smeni dve države. Na jednom prostoru stara navika mogla je da traje dok se u drugom već pojavljivao drugačiji način izrade oruđa; ljudi su se razdvajali i dolazili u dodir, a promene se nisu svuda odvijale istim redom. Za naše krajeve deo te priče čuvaju Balanica i Pešturina u okolini Niša, Šalitrena pećina kod Mionice i Hadži-Prodanova pećina kod Ivanjice. Do njih ćemo dolaziti postepeno. Ovde ostajemo kod najstarijeg početka, uz nalaz iz Male Balanice koji je toj prošlosti dao mnogo veću vremensku dubinu.

Tri kutnjaka i deo leve strane donje vilice.

Toliko je sačuvano od čoveka čiji je nalaz dobio oznaku BH-1. Vilica potiče iz Male Balanice, iz dubokog sloja pećinskih naslaga označenog kao 3b. Nije uz nju pronađen čitav skelet koji bi omogućio da se rekonstruišu telo i lice njenog nosioca. Ipak, taj mali ostatak pružio je nešto što ni mnogo veća zbirka kamenih predmeta ne može da pruži na isti način: neposredan trag samog čoveka. Njegovi zubi ostali su na mestu, u kosti koja ih je držala tokom života.

Starost tog nalaza ne određuje se pogledom na to koliko je kost potamnela ili koliko duboko leži. Istraživači su proučavali uzorke iz okolnih naslaga i povezivali rezultate različitih postupaka datovanja sa položajem vilice. Dobijene procene njene minimalne starosti nalaze se približno između 397.000 i 525.000 godina. To nije tačno omeđen period života pojedinca, nego procena donje granice starosti ostatka. Kada kažemo da nas BH-1 vodi prema vremenu od oko pola miliona godina, govorimo o toj velikoj udaljenosti, uz ograničenje koje samo datovanje nosi.

Na prikazu pećinskog profila nalaz je smešten među slojeve koji danas imaju svoje oznake. U vreme kada su nastajali, nisu bili pregledan crtež sa brojevima: bili su zemljište, nanosi i kamenje u pećini. Naslage su se gomilale, uslovi menjali, a kasniji ostaci završavali iznad starijih. Zato uzorak iz jednog dela profila dobija smisao tek kada znamo gde je nađen u odnosu na druge. Vilica izdvojena iz tog konteksta ostala bi ljudski fosil; vilica povezana sa slojevima postaje i svedočanstvo o vremenu. U tome je razlog pažljivog beleženja svakog položaja tokom iskopavanja.

Kada su njena starost i građa razmotrene zajedno, BH-1 se nije jednostavno uklopio u poznatu sliku neandertalca. Na sačuvanom delu nedostaje skup razvijenih neandertalskih osobina kakve se prepoznaju kod drugih evropskih nalaza. On pripada starijim ljudskim populacijama i za ovaj članak najpouzdanije ga je opisati kao ranog predstavnika roda Homo. Jedan naziv vrste delovao bi urednije, ali urednost ne bi rešila pitanje njegovog mesta među različitim ljudima srednjeg pleistocena. Za nauku su upravo razlike u građi razlog da se to pitanje zadrži otvorenim.

Zubi u tom poređenju imaju mnogo veću vrednost nego što njihova veličina sugeriše. Oblik krune, raspored kvržica i građa skrivena ispod gleđi omogućavaju poređenje sa drugim fosilima. Ispod gleđi nalazi se dentin; snimanjem se mogu proučavati i njegove površine. Tako se iz malog sačuvanog dela tela izdvajaju osobine koje oko ne prepoznaje na prvi pogled. Svaka od njih ulazi u poređenje sa ljudima iz drugih krajeva i drugih odseka vremena. Tek zajedno, a ne kao jedna usamljena sličnost, pomažu da se razmatraju njihove srodnosti.

Balkan je u tom razmatranju važan zbog položaja prema ostatku Evrope i jugozapadnoj Aziji. U tumačenjima nalaza iz Male Balanice javlja se mogućnost da su populacije na jugoistoku kontinenta zadržavale šire veze, dok su neke zapadnije populacije prolazile kroz drugačije oblike izdvajanja. To bi moglo da objasni zašto se u približno istoj velikoj epohi ne pojavljuje svuda isti skup neandertalskih osobina. Nije time otkriven put kojim je baš nosilac BH-1 došao u klisuru. Njegova vilica nam ne daje poreklo u smislu mesta rođenja; omogućava da se lokalni nalaz uključi u raspravu o ljudskim populacijama na znatno većem prostoru.

Tu moramo da prihvatimo neobičnu meru ove priče. Nalaz je veoma konkretan, sa tri zuba i tačno zabeleženim položajem, dok život koji je iza njega ostao nema biografiju. Ne znamo ime tog čoveka, govor kojim se služio ili tačan izgled lica. Ono čemu možemo da se približimo jeste svet u kome je takav život bio moguć. Od vilice zato prelazimo na rad i pribavljanje hrane, na predmete i odnose bez kojih se ljudska zajednica ne bi održala. Za pojedinosti te svakodnevice potrebni su i drugi nalazi, ovde i daleko izvan Balanice.

Pre njive i stada nije bilo jednog mesta koje bi svake godine davalo hranu prema ljudskom planu. Hrana se pronalazila i pribavljala u prirodi, lovom, sakupljanjem i korišćenjem dostupnih životinjskih ostataka. Koliko je koji način doprinosio opstanku zavisilo je od razdoblja i sredine u kojoj je zajednica živela. Zato se život kroz toliko dug paleolit ne može prikazati jednim jelovnikom ili jednom scenom velikog lova. Vilica BH-1 sama ne otkriva šta je njen nosilac jeo. Širu sliku ranih ljudskih zajednica dobijamo povezivanjem kamenih predmeta, životinjskih ostataka i tragova aktivnosti sa različitih nalazišta.

Iz te slike izlazi život u kome je znanje o predelu imalo neposrednu vrednost. Trebalo je naći dovoljno hrane, a da napor uložen u njeno nalaženje ne iscrpi ono što se pribavilo. Velika životinja mogla je da pruži mnogo mesa, ali je prilazak takvom plenu nosio rizik. Biljna hrana zavisila je od godišnjeg doba i dostupnosti, pa ni sakupljanje nije značilo da će priroda na istom mestu uvek pružiti isto. Uspešan ulov mogao je da olakša naredne dane, ali nije rešavao budućnost zajednice.

Novi obrok ponovo je zahtevao izlazak, traženje i procenu onoga što je bilo dostupno. Različiti načini pribavljanja hrane mogli su da se dopunjuju upravo zato što nijedan nije svuda i u svakom trenutku bio dovoljan.

Sa tim potrebama bilo je povezano i kretanje. Boravak je trajao dok su zaklon i okolni prostor odgovarali zajednici; promena dostupnosti hrane mogla je da promeni i vrednost mesta koje je do tada bilo povoljno. Ta pokretljivost podrazumevala je poznavanje terena. Mesta sa vodom, prolazi i područja sa pogodnim sirovinama bili su deo iskustva koje se primenjivalo pri narednom odlasku. U zajednici bez pisanih karata i putokaza, upravo su pamćenje i iskustvo pomagali da kretanje dobije red. Koliko su pojedine grupe prelazile i koliko često su se vraćale, mora se proučavati na konkretnim lokalitetima; sam izgled klisure nije dovoljan da im iscrta put.

U tom svakodnevnom radu kamen je omogućavao ono što gola ruka ne može lako da uradi. Oštra ivica mogla je da seče i razdvaja materijal, a teži kamen da razbija. Do upotrebljive ivice, međutim, nije se dolazilo bilo kojim udarcem. Izrađivač je prvo morao da izabere odgovarajuću sirovinu, zatim da udarcem odvoji deo kamena. Odvojeni deo nazivamo odbojkom, a preostali komad jezgrom. Njihov oblik zavisio je od prethodne površine, položaja udarca i načina na koji se kamen lomio. Sledeći udarac dolazio je na predmet koji je već bio promenjen prvim, pa je rad tražio da se istovremeno prate ono što je urađeno i ono što tek treba dobiti. Jezgro i odbojak mogli su dalje da se koriste, obrađuju ili ostave među drugim ostacima izrade.

Zbog toga arheologu nisu važni samo predmeti koje bi posetilac muzeja odmah prepoznao kao alatke. Sitni odlomci pokazuju kako je izrada tekla, dok gotova oštrica pokazuje jedan od njenih ishoda. Predmet koji nama deluje nepravilno mogao je biti sasvim upotrebljiv za posao zbog kog je napravljen. U kasnijim razdobljima priprema jezgra postajala je sve složenija, pa se i oblik odbojka mogao više planirati pre samog odvajanja. Ta promena vodi prema tehnologijama koje ćemo sresti u mlađim slojevima, ali i najstariji upotrebljivi rez podrazumevao je kontrolu pokreta i poznavanje materijala. Nije svako lomljenje kamena bilo izrada oruđa.

Naziv „kameno doba” ipak skriva deo tog rada. Kamen se dobro čuva i zbog toga zauzima veliki prostor u današnjim zbirkama. Drvo i drugi organski materijali lakše propadaju, pa njihov nestanak može da osiromaši našu predstavu nekadašnje opreme. Ono što je ostalo nije potpuni popis onoga što je bilo korišćeno. I zaklon je mogao da bude napravljen izvan pećine: na lokalitetu Tera Amata u današnjoj Francuskoj tragovi stari oko 400.000 godina tumače se kao ostaci takvih građevina. Dalje prema istoku, na nalazištu Gešer Benot Jaakov na prostoru današnjeg Izraela, postoje tragovi kontrolisane vatre od pre oko 790.000 godina. Ti udaljeni primeri ne dokazuju iste postupke u najstarijem sloju Male Balanice; pokazuju koliko je ranom ljudskom svetu već pripadalo mogućnosti koje izraz „pećinski čovek” lako potisne.

Vatra je pružala toplotu i menjala hranu tokom pripreme. Oko ognjišta se moglo ostajati zajedno, pa njegova uloga nije iscrpljena u tehničkom postupku zagrevanja. U životu zajednice hrana je mogla da se deli, a briga o deci zahtevala je vreme u kome ona nisu mogla sama da zadovolje potrebe. Opstanak pojedinca zato je bio vezan i za druge ljude. Saradnja je pomagala da se napori i rizici rasporede, dok je zajednički boravak omogućavao da se veština posmatra i uči. Izrada alatke ili prepoznavanje pogodnog kamena bili su postupci u kojima iskustvo jedne osobe nije moralo da nestane sa njom. Ne možemo iz toga rekonstruisati tačne reči ili pravila najstarije zajednice, ali se njen rad ne može razumeti bez mogućnosti učenja od drugih.

Najlakše se sačuva kamen.

Mnogo slabije ostaju vidljivi oni odnosi zbog kojih su ruke naučile da ga obrađuju i zbog kojih je hrana stizala i do članova zajednice koji je nisu sami pribavili. Kada posmatramo alatku, vidimo predmet; iza njegovog oblika bili su izbori, pokušaji i stečena veština. Zato nam fosil iz Male Balanice, koliko god usamljen izgledao u zbirci, pripada ljudskoj prošlosti u kojoj su tehnologija, pokretljivost i zajednički život već imali dugo trajanje. U susednoj Velikoj Balanici tragovi će se spojiti potpunije: uz ljudske ostatke sačuvani su oruđe i ognjište.

Prelaskom iz Male u Veliku Balanicu ostajemo u istoj klisuri, ali se u vremenu pomeramo mnogo dalje nego što rastojanje između pećina sugeriše. Iz Velike Balanice potiču ljudski zubi stari približno 300.000 godina, sa osobinama ranih neandertalaca. To su drugi ljudi i kasniji deo srednjeg pleistocena. Njihovi ostaci ne nastavljaju biografiju nosioca BH-1; pokazuju da je isti predeo korišćen u različitim odsecima ogromnog vremenskog raspona. Ni blizina nalazišta ni sličan zaklon ne uklanjaju taj razmak.

Četiri zuba proučena u istraživanju objavljenom 2022. godine pripadala su najmanje jednom odraslom pojedincu i jednom detetu. U tom malom skupu pojavljuju se dva životna doba. Ne možemo izračunati veličinu zajednice ili odrediti porodičnu vezu među njima, ali dete više nije samo pretpostavka koju dodajemo opštoj slici paleolitskog života. I njegov ostatak je sačuvan. Kasnija proučavanja dodatnih zuba iz Velike Balanice nastavila su da dopunjuju sliku populacije koja je koristila pećinu. Svaki novi fosil pridružuje se prethodnima i ulazi u poređenje sa nalazima izvan Balkana, jer se rana neandertalska prošlost ne može objasniti jednim mestom.

Neandertalce bolje poznajemo iz mnogih mlađih nalaza širom Evrope i delova Azije. Njihova snažna, zdepasta građa bila je pogodna za čuvanje telesne toplote u hladnim uslovima. Koristili su vatru i razvijeno kameno oruđe, pribavljali životinjsku i biljnu hranu i boravili u različitim zaklonima. Međutim, fosile iz Balanice nazivamo ranim neandertalskim nalazima zato što nas vraćaju u stariji deo tog razvoja. Osobine koje se kasnije prepoznaju zajedno nisu se u svakom vremenu pojavljivale kao potpuno isti skup. Kada zub iz ove pećine upoređujemo sa znatno mlađim i bolje sačuvanim skeletom, moramo da ostavimo prostor upravo za tu promenu.

Uz ostatke ljudi sačuvan je i trag njihovog rada. Među kamenim predmetima iz Balanice nalaze se velike strugalice tipa Kina, u stručnoj literaturi Quina. Njihova ivica oblikovana je retušem, sitnim odbijanjem kamena sa odbojka. Kada se radna ivica istrošila, mogla je ponovo da bude obrađena. Tako predmet nije ostajao isti od prvog udarca do kraja upotrebe: menjao se tokom održavanja. Strugalice se povezuju sa obradom različitih materijala, uključujući kože. Na sačuvanoj alatki zato tražimo i tragove izrade i način na koji je ivica obnavljana, umesto da njen današnji oblik posmatramo samo kao zamisao koju je izrađivač imao na početku.

Ognjište iz Velike Balanice dodaje tom radu mesto oko kog se moglo boraviti. Tragovi velikog ognjišta povezani su sa ljudskim aktivnostima u sloju iz kog potiču rani neandertalski nalazi. Ovde vatra više nije primer uzet iz udaljenog kraja: pripada samoj pećini i njenim naslagama. Fosilni zubi, kameno oruđe i ognjište zajedno omogućavaju da se sa sigurnijeg oslonca govori o prostoru života. Ni tada ne dobijamo jedan sačuvan dan, sa tačnim redom događaja i rasporedom ljudi. Dobijamo ostatke aktivnosti koje su se odvijale na mestu čiji tragovi mogu da se povežu.

Na tim predmetima istraživači su prepoznali i osobine koje se porede sa nalazima iz Levanta, oblasti istočnog Sredozemlja. Sličnosti otvaraju pitanje veza između Balkana i jugozapadne Azije. U razmatranju mogućih pravaca kretanja važni su Dunav i doline balkanskih reka: dunavski prostor povezuje oblasti prema istoku i zapadu, a moravski otvara pravac prema jugu. Odatle, međutim, ne možemo povući jednu sigurnu liniju i reći da je baš njom prošla određena grupa iz Balanice. Tehnologija pruža mogućnost poređenja i razmatranja dodira, ali se istorija tih dodira tek sklapa iz nalazišta raspoređenih na velikom prostoru. Klisura tako postaje deo šire priče, umesto izdvojenog kraja čiji bi se razvoj odvijao bez veza sa okolinom.

Između starije vilice BH-1 i ranih neandertalskih zuba leži dovoljno vremena da se promeni mnogo više od jedne zajednice. Ne znamo da li je boravak u klisuri bio neprekidan; nalazi nam čuvaju pojedine odseke, sa prazninama između njih. Ta prazna mesta treba zadržati dok nova istraživanja ne pruže tragove kojima se mogu ispuniti. Ono što već postoji dovoljno je da ljudsku prošlost ovog prostora pomeri daleko pre prvih sela, polja i gradova. U istom kraju nalazimo starijeg predstavnika roda Homo i rane neandertalce, pa se u malom geografskom prostoru otvara velika promena kroz vreme.

U sledećem delu ostajemo u paleolitu. Iz Balanice prelazimo prema drugim nalazištima, gde životinjske kosti, oruđe i tragovi boravka mogu da nam približe još pojedinosti života pre zemljoradnje. Put do prvih sela još je dug. Pre nego što stignemo do njih, vredi upoznati ljude za koje su kamen, zaklon i poznavanje predela činili osnovu svakodnevice.