Kraljevina Jugoslavija: Istorija Srbije, novi vek, peti deo

Kada je 1. decembra 1918. proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, nestao je dotadašnji okvir samostalne Kraljevine Srbije. Beograd je postao prestonica mnogo šire zemlje pod Karađorđevićima. U njoj su se našli krajevi koji su do rata pripadali različitim državama i upravama. Ujedinjenje je imalo pristalice među Srbima, Hrvatima i Slovencima, ali saglasnost da se stvori zajednica nije značila saglasnost o tome kako će njome biti upravljano. Odnos centralne vlasti i pojedinih oblasti postao je pitanje koje će pratiti kraljevinu do njenog kraja.

Stanovništvo je u novu državu ušlo sa nejednakim iskustvima. Srbija je pretrpela velika razaranja i gubitke u ratu; neki drugi krajevi imali su razvijeniju privredu i drugačije pravno nasleđe. Trebalo je povezati železnice, urediti novac, poreze i službe, a istovremeno obezbediti hranu i obnoviti oštećena domaćinstva. Zajedničko tržište obećavalo je širu razmenu, ali se ono nije moglo stvoriti samo proglašenjem. Granice prema susedima uređivane su posleratnim ugovorima, pa ni spoljni okvir države nije bio konačno određen u trenutku ujedinjenja.

U izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. pokazala se raznovrsnost političkih programa. Radikali i demokrati zagovarali su snažnu zajedničku državu, dok su hrvatski politički pokreti tražili drugačiji položaj Hrvatske i osporavali način uređenja monarhije. Komunisti su imali izborni uspeh, ali je njihov legalni rad ubrzo onemogućen. Obznana krajem 1920, a zatim Zakon o zaštiti države 1921, suzili su politički prostor i potisnuli Komunističku partiju u ilegalu. Politički život zato nije bio samo nadmetanje ravnopravnih stranaka unutar nespornih pravila.

Vidovdanski ustav donet je 28. juna 1921. Ustanovio je naslednu monarhiju i centralističko uređenje sa jedinstvenom skupštinom i vladom. Kralj je imao znatna ovlašćenja, uključujući ulogu u zakonodavstvu i postavljanju vlade. Ustav je predviđao građanska prava, ali njegova primena zavisila je od političkih odnosa i zakona kojima su ta prava ograničavana. Poslanici koji su osporavali centralizam nisu prihvatili ustavni dogovor kao zajednički temelj. Time je nastala razlika između pravne činjenice da država ima ustav i političkog pitanja koliko ga njeni stanovnici i predstavnici smatraju svojim.

Za ljude u Srbiji nova zajednica značila je nastavak života u monarhiji, ali bez zasebne srpske državne uprave kakva je postojala pre 1918. To nije uklonilo srpske političare iz vlasti niti srpske kulturne ustanove iz javnog života. Promenilo je okvir u kojem su delovali. Beograd je istovremeno bio grad koji se obnavljao i mesto odlučivanja za celu kraljevinu. Rasprave o centralizmu često su se pretvarale u rasprave o nacionalnoj prevlasti, dok su pitanja poreza, zemlje i školovanja tražila praktična rešenja bez obzira na stranačke parole.

Skupštinski život dvadesetih godina obeležavale su česte promene vlada, koalicije i oštri sukobi. Nikola Pašić i radikali, demokratski političari i Hrvatska seljačka stranka predvođena Stjepanom Radićem predstavljali su različite interese i zamisli države. Radićevo prihvatanje monarhije i ulazak njegove stranke u parlamentarni rad nisu trajno zatvorili spor oko centralizma. Stranke su menjale saveze, a politički protivnici sve češće su jedni druge prikazivali kao pretnju opstanku zemlje. Skupština je trebalo da rešava neslaganja, ali je sama postala jedno od njihovih glavnih mesta.

Dana 20. juna 1928. radikalski poslanik Puniša Račić pucao je u skupštini na poslanike Hrvatske seljačke stranke. Pavle Radić i Đuro Basariček ubijeni su, više poslanika je ranjeno, a Stjepan Radić je od posledica ranjavanja umro u avgustu. Pucnjava je izazvala duboku krizu i teško narušila poverenje u mogućnost zajedničkog parlamentarnog života. Političko ubistvo nije bilo običan nastavak prethodnih prepirki: pokazalo je da ni prostor u kojem se donose zakoni više ne štiti predstavnike od nasilja.

Kralj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo ustav, raspustio skupštinu i uveo ličnu diktaturu. Stranačko delovanje je ograničeno, štampa cenzurisana, a protivnici režima hapšeni i progonjeni. Kralj je takav potez opravdavao potrebom da se prekine politički sukob i sačuva država. Međutim, uklanjanje parlamenta nije uklonilo interese i nezadovoljstvo koji su u njemu bili izražavani. Odluke su sada još neposrednije zavisile od dvora i državnog aparata. Ljudi su mogli da izgube prostor za javno protivljenje, a da razlozi njihovog protivljenja ostanu.

U oktobru iste godine država je dobila ime Kraljevina Jugoslavija. Podeljena je na devet banovina, uz poseban položaj Beograda sa Zemunom i Pančevom. Nove upravne oblasti trebalo je da oslabe vezu između istorijskih pokrajina i nacionalne politike. Većina banovina dobila je imena po rekama. Srbija nije predstavljala jednu zasebnu upravnu jedinicu, a banovinske granice nisu pratile kasnije granice republika. Iza novog imena stajala je ideja integralnog jugoslovenstva, prema kojoj je zajednički nacionalni identitet trebalo da prevaziđe postojeće razlike.

Ustav koji je kralj doneo 1931. obnovio je predstavničke ustanove u ograničenom obliku i zadržao snažnu kraljevsku vlast. Režim time nije postao slobodna parlamentarna demokratija. Napetosti su opstale, dok su se u zemlji i inostranstvu razvijali i pokreti koji su tražili razbijanje Jugoslavije. Aleksandar je ubijen 9. oktobra 1934. u Marselju, u atentatu koji su pripremile ustaše u saradnji sa VMRO. Nasledio ga je maloletni Petar II, pa je vlast preuzelo namesništvo, u kojem je najvažniju ulogu imao knez Pavle. Kraljeva smrt otvorila je novo razdoblje pregovora i prilagođavanja, ali se zajednički politički dogovor i dalje morao tek pronaći.

Veliki deo stanovništva kraljevine živeo je od poljoprivrede. U mnogim krajevima Srbije domaćinstvo je radilo na malom posedu, zavisilo od vremenskih prilika i prodajom prinosa pribavljalo novac za porez, odeću ili školovanje. Agrarna reforma menjala je odnose na zemlji, naročito u oblastima sa velikim posedima i nasleđenim feudalnim odnosima, ali nije svuda rešila siromaštvo i usitnjenost imanja. Na Kosovu i u drugim južnim krajevima kolonizacija i zemljišna politika menjale su odnose među stanovnicima i izazivale sporove. Zemlja je bila i sredstvo opstanka i predmet državne politike.

Svetska ekonomska kriza od kraja dvadesetih godina teško je pogodila takvu privredu. Pad cena poljoprivrednih proizvoda otežavao je vraćanje dugova i smanjivao prihod seoskih porodica. Domaćinstvo je moglo da proizvede hranu, a da ipak nema dovoljno novca za obaveze koje se plaćaju u novcu. Istovremeno su gradovi nudili zaposlenje u radionicama, trgovini, službama i industriji, ali nisu mogli da prime sve koji su tražili izlaz iz oskudice. Razvoj rudnika i fabrika stvarao je nova radna mesta, uz teške uslove rada i nesigurnost zarade.

Beograd se širio kao prestonica. Državne ustanove, univerzitet, gradilišta i trgovina privlačili su ljude iz unutrašnjosti. Novi javni objekti i gradski prevoz menjali su izgled grada, dok su na njegovim rubovima postojali skromni stanovi i naselja bez dovoljno uređene infrastrukture. Razlika između reprezentativne zgrade i tesne radničke sobe nije bila sporedna slika istog napretka. Pokazivala je kome je promena najpre bila dostupna. Za čoveka koji je napustio selo, život u gradu mogao je da donese redovniji novčani prihod, ali i zavisnost od kirije, poslodavca i tržišta.

Škole su širile pismenost, ali je popis iz 1931. pokazao velike razlike između krajeva, generacija i muškaraca i žena. Udaljenost škole, siromaštvo i potreba za radom dece ograničavali su pohađanje nastave. Devojčice su posebno često ostajale bez obrazovanja. Zato se širenje školstva ne može meriti samo brojem otvorenih ustanova. Važno je i ko je u njih mogao redovno da dolazi. U gradovima su gimnazije, stručne škole i univerzitet pripremali nove službenike i stručnjake, dok je za mnoge seoske porodice i završena osnovna škola predstavljala značajan pomak.

Štampa, radio, bioskop i književnost proširivali su javni prostor. Ljudi su dobijali vesti izvan svoje opštine i susretali se sa novim oblicima zabave, odeće i ponašanja. Ipak, politička cenzura i materijalne razlike određivale su šta je moglo da bude objavljeno i ko je mogao da priušti te novine ili kartu za predstavu. Istorija kraljevine zato nije samo niz neuspešnih vlada, ali ni priča o ravnomernom napretku. U istom razdoblju nastajale su nove mogućnosti školovanja i rada, dok su siromaštvo, nejednakost i nerešeno državno pitanje ograničavali njihov domet.

Posle Aleksandrove smrti namesništvo je pokušavalo da učvrsti državu i pronađe dogovor sa hrvatskim političkim predstavnicima. Istovremeno je evropski poredak postajao sve nesigurniji. Uspon nacističke Nemačke, italijanska politika na Balkanu i slabljenje ranijih oslonaca jugoslovenske diplomatije sužavali su prostor za samostalno odlučivanje. Vlade su nastojale da izbegnu novi rat, ali su se suočavale sa pritiscima suseda i velikih sila. Unutrašnji spor i međunarodna opasnost nisu tekli odvojeno: kriza poverenja u zemlji otežavala je zajednički odgovor na spoljne pretnje.

Sporazum Dragiše Cvetkovića i Vladka Mačeka iz avgusta 1939. doveo je do stvaranja Banovine Hrvatske. Ona je dobila široka ovlašćenja u unutrašnjim poslovima, dok su važni zajednički poslovi ostali vezani za centralnu vlast. Dogovor je predstavljao odstupanje od dotadašnjeg centralizma i pokušaj rešavanja hrvatskog pitanja. Međutim, nije istovremeno uredio položaj svih drugih delova zemlje. Otvarao je pitanja srpskog stanovništva u novoj banovini, Bosne i Hercegovine i budućeg uređenja preostalih oblasti. Nije bio dovršena federacija niti dogovor koji su sve političke strane prihvatile.

Drugi svetski rat počeo je u Evropi u septembru 1939. Jugoslavija je neko vreme ostala izvan njega, ali se pritisak pojačavao sa širenjem nemačke moći. Vlada je 25. marta 1941. pristupila Trojnom paktu. Namesništvo je smatralo da tako može da sačuva zemlju od neposrednog napada. Dva dana kasnije vojni puč srušio je vladu i namesništvo, a Petar II je proglašen punoletnim. U Beogradu i drugim mestima održane su demonstracije protiv pakta. Promena vlasti nije stvorila dovoljno vremena da se vojska i diplomatija pripreme za opasnost koja je već bila neposredna.

Nemačka i njeni saveznici napali su Jugoslaviju 6. aprila 1941. Bombardovanje Beograda bilo je početak rata koji je brzo razorio odbranu i veze između delova zemlje. Loša pripremljenost, političke podele i nadmoć napadača doprineli su brzom porazu. Posle kratkog Aprilskog rata vojska je kapitulirala, a kralj i vlada otišli su u izbeglištvo. Pojedinačne operacije pripadaju posebnoj priči o ratovima; za ovaj niz presudno je da je kraljevina izgubila mogućnost da upravlja svojom teritorijom. Država je nastavila međunarodno postojanje preko vlade u izgnanstvu, dok je zemlja bila rasparčana.

Za stanovnike poraz nije značio samo promenu zastave na državnoj zgradi. Počinjali su okupacija, nova ograničenja kretanja, rekvizicije i progon, a u nekim oblastima i organizovano masovno ubijanje. Predratne nesuglasice nisu same objašnjenje za sve što je usledilo; nasilje su sprovodili konkretni okupatori i njihovi saradnici. Ipak, rat je otvorio i borbu za budući poredak. Dok je vlada u izgnanstvu branila kontinuitet monarhije, u zemlji su nastajali pokreti otpora sa različitim političkim ciljevima. Sledeća Jugoslavija više neće biti obnovljena u istom obliku.