Od kneževine do kraljevine: 1878. i dinastije: Istorija Srbije, novi vek, treći deo

Autonomija potvrđena 1830. dala je Srbiji mnogo sigurniji položaj nego dogovori posle Drugog ustanka. Hatišerif iz 1833. proširio je njenu teritoriju i uredio još pitanja u odnosu sa Osmanskim carstvom. Sultanova vrhovna vlast nije nestala, ali su unutrašnji poslovi sve više pripadali domaćoj upravi. Knez Miloš mogao je da učvršćuje ustanove i prihode, a stanovništvo da očekuje da odluke o njegovom životu budu donete u Srbiji.

Takva vlast, međutim, nije automatski postala ograničena. Miloš je upravljao snažno i lično, oslanjajući se na svoj autoritet, bogatstvo i mrežu starešina. Protivnici su zahtevali jasnija pravila i sigurnost da kneževa odluka neće nadjačati zakon. U tom sporu učestvovali su i ljudi koji su želeli više slobode i ljudi koji su hteli veći udeo u vlasti. Borba protiv samovolje mogla je da ih okupi, ali im nije davala iste ciljeve.

Na Sretenjskoj skupštini u Kragujevcu 1835. donet je ustav koji je sastavio Dimitrije Davidović. Predviđao je razdvajanje grana vlasti i prava građana. Njegov život bio je kratak: pritisak Osmanskog carstva, Rusije i Austrije, kao i knežev otpor ograničenjima, doveo je do povlačenja. Ipak, ostala je jasno izrečena zamisao da država mora imati pravila koja važe i za onoga ko njome upravlja.

Akt iz 1838, poznat kao Turski ustav, ojačao je Savet i suzio knežev prostor za samostalno odlučivanje. Miloš je 1839. napustio presto. Posle kratke vladavine njegovog sina Milana, knez je postao Mihailo, ali je 1842. i on uklonjen. Na presto je došao Aleksandar Karađorđević. Za manje od deset godina promenili su se i odnosi među ustanovama i dinastija koja stoji na njihovom vrhu.

Ustavobranitelji su pod Aleksandrom vodili glavne državne poslove. Razvijali su upravu, sudstvo i školstvo, a činovnička služba dobijala je sve veću važnost. Građanski zakonik iz 1844. uređivao je privatnopravne odnose, uključujući imovinu i nasleđivanje. Ustanove su donosile predvidljiviji poredak, ali to ne znači da je društvo postalo ravnopravno. Položaj žena i mogućnosti siromašnih ostajali su ograničeni.

Ni Savet nije predstavljao celokupno stanovništvo na način današnjeg izbornog tela. Skupštine su još dugo sazivane po potrebi, a mnogi učesnici dolazili su po pozivu vlasti. Domaćin je sve češće pred sobom imao zapisanu odluku i činovnika, ali je teško mogao da utiče na vrh uprave. Ograničiti kneza i omogućiti široko učešće građana bila su dva različita posla. Prvi nije sam po sebi završavao drugi.

Škole i kancelarije širile su potrebu za pismenošću. Ljudi obrazovani u Habzburškoj monarhiji donosili su znanja koja su mladoj upravi nedostajala, dok se u Srbiji postepeno školovao novi naraštaj. Taj rad nije bio brz ni ravnomeran. Seoska porodica morala je da izmeri korist od škole prema potrebi za radom na imanju. Država je tražila budućeg činovnika, a kuća je često tražila pomoćnika na njivi.

Svetoandrejska skupština 1858. uklonila je Aleksandra Karađorđevića i vratila Miloša Obrenovića. Smene dinastija nisu bile samo spor dve porodice. Iza njih su stajali nezadovoljni političari, činovnici, lokalne starešine i različita očekivanja od vlasti. Novi zakon o narodnoj skupštini dao je predstavničkoj ustanovi jasniji oblik. Dvor je morao da računa sa ljudima koji su mogli da zatraže njegovu smenu.

Posle Miloševe smrti 1860. Mihailo je ponovo postao knez. Nastojao je da ojača državnu upravu i vojsku i da ukloni preostalo neposredno osmansko prisustvo. Autonomija je omogućavala domaće poslove, ali su posade u utvrđenim gradovima podsećale na granicu te samostalnosti. U Beogradu je srpski gradski život postojao uz tvrđavu nad kojom domaća vlast nije imala punu kontrolu.

Napetosti su naročito izbile 1862, posle događaja kod Čukur-česme i bombardovanja Beograda iz tvrđave. Sukob je postao diplomatsko pitanje u kojem su učestvovale velike sile. Nije bilo dovoljno želeti odlazak posada: trebalo je dobiti pristanak Porte i oslonac u međunarodnim odnosima. Mihailova politika povezivala je unutrašnje pripreme sa pregovorima o pravu Srbije da upravlja svojim gradovima.

Godine 1867. predate su tvrđave i otišle preostale osmanske posade. U Beogradu je predaja ključeva označila kraj jednog dugog i vidljivog oblika zavisnosti. Ipak, time nije već nastupilo međunarodno priznanje potpune nezavisnosti. Srbija je i dalje imala obaveze prema sultanu. Praktična samostalnost i formalni položaj nisu se menjali istog dana, pa 1867. i 1878. ne treba stapati u jednu prekretnicu.

Mihailo je ubijen 1868. u Košutnjaku. Maloletni Milan Obrenović nasledio je presto, a državom je privremeno upravljalo namesništvo. Ustav iz 1869. proširio je ulogu skupštine u zakonodavstvu, uz snažan položaj kneza i ograničenja predstavničkog sistema. Država je dobila nova pravila, ali je ostala borba oko njihovog tumačenja i primene. Naslediti presto nije značilo naslediti miran politički život.

Ustanak u Hercegovini 1875. i šira istočna kriza ponovo su otvorili pitanje osmanske vlasti na Balkanu. Srbija je 1876. ušla u rat protiv Osmanskog carstva i pretrpela težak neuspeh. U novom ratu 1877-1878, tokom rusko-osmanskog sukoba, njena vojska je ostvarila uspehe na jugu. Državni cilj, vojna snaga i odluke velikih sila ponovo su bili neposredno povezani.

Berlin je 1878. priznao nezavisnost Srbije. U njen sastav ušli su Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički okrug. Jovan Ristić je zastupao srpske interese, ali nije mogao da određuje poredak Evrope prema sopstvenoj želji. Nova država dobila je priznanje i proširenje, uz obaveze koje su pratile međunarodni sporazum, među njima versku ravnopravnost. Dobijenu zemlju trebalo je uključiti u upravu, sudove, školstvo i saobraćaj, što je bio posao koji se nastavio posle kongresa.

Četiri godine posle Berlinskog kongresa, 1882, Srbija je proglašena kraljevinom, a Milan Obrenović kraljem. Nova titula podizala je ugled dinastije i države. Nije bila isto što i obnova srednjovekovnog poretka, niti je sama donosila veće blagostanje. Kraljevina je nasledila poreze, dugove, političke sporove i potrebe kneževine. Njenu snagu određivali su poslovi koje može da obavi, koliko i naziv na državnom dokumentu.

Milan se oslanjao na Austro-Ugarsku, sa kojom je 1881. zaključena Tajna konvencija. Srbija je dobila važan spoljnopolitički oslonac, ali je prihvatila i ograničenja koja su povezivala njeno delovanje sa interesima Beča. Nezavisna država mogla je biti formalno slobodna, a ekonomski i diplomatski snažno vezana za većeg suseda. Trgovina, izvoz stoke i pristup tržištu činili su te veze svakodnevnim pitanjem.

Železnička pruga Beograd-Niš otvorena je 1884. Put kojim su roba i ljudi ranije prolazili sporije sada je dobio novu vezu. Pruga je zahtevala stanice, mostove, radnike, vozni red i stalno održavanje. Bila je deo međunarodnih saobraćajnih obaveza, ali i mogućnost da se domaće tržište bolje poveže. Njena izgradnja i zaduživanje pokazali su koliko modernizacija košta pre nego što počne da donosi korist.

Promene su bile vidljive i u gradovima: novine, škole, zanatske radnje i trgovina širile su krug ljudi koji prate politiku. Ipak, najveći deo stanovništva živeo je na selu. Porez, vojska i dug domaćinstva bili su neposredniji od spora u dvorskoj kancelariji. Kada je država tražila nova sredstva ili menjala vojnu organizaciju, otpor je mogao izrasti iz veoma konkretne potrebe da se sačuvaju kuća i imanje.

Početkom osamdesetih godina oblikovane su Radikalna, Napredna i Liberalna stranka. Razlikovale su se po odnosu prema vladaru, upravi, skupštini i načinu preobražaja zemlje. Radikali su širili oslonac među seoskim stanovništvom, dok su naprednjačke vlade naglašavale državne reforme i razvoj ustanova. Te razlike ne znače da je svaka stranka imala isti program kroz čitav period ili da je njena vlast svuda izgledala onako kako je obećavala.

Timočka buna 1883. izbila je u sukobu oko predaje oružja i šireg nezadovoljstva vlastima. Ugušena je silom, a usledile su teške kazne. Rat sa Bugarskom 1885. doneo je novi poraz. Oba događaja oslabila su predstavu da kraljevska vlast može jednostavno da nametne svoj smer i očekuje uspeh. Ustav i odgovornost vlade ponovo su postali središnja pitanja političkog života.

Ustav iz 1888. proširio je predstavnička prava i postavio čvršću osnovu parlamentarnog poretka. Godina u njegovom imenu potiče iz kalendara koji je tada koristila Srbija; po gregorijanskom kalendaru donet je početkom 1889. Milan je potom abdicirao u korist maloletnog sina Aleksandra. Zemlja je dobila mlađeg kralja i novo namesništvo, ali spor o granicama kraljeve vlasti nije time bio zaključen.

Aleksandar Obrenović preuzeo je punu vlast državnim udarom 1893, pre punoletstva. Naredne godine vratio je ustav iz 1869. Kasnija menjanja ustavnog poretka pokazala su koliko je teško učvrstiti pravila kada ih sam vladar prilagođava svom položaju. Vlade su se smenjivale, političko nepoverenje raslo, a lični život dvora sve više uticao na javni sukob. Kraljeva ženidba Dragom Mašin dodatno je zaoštrila odnose sa delom političke i vojne sredine.

U Majskom prevratu 1903. grupa oficira ubila je kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Time je okončana vladavina Obrenovića, a na presto je izabran Petar I Karađorđević. Ustav iz 1903. vratio je osnovna rešenja liberalnijeg ustava iz 1888. Taj prelaz doneo je razvijeniji parlamentarni život, ali je njegova nasilna osnova ostavila i problem uticaja zaverenika u vojsci. Promena dinastije nije uklonila sve izvore političke nesigurnosti.

Obrenovići i Karađorđevići nisu bili dve nepromenljive politike kroz ceo vek. Milošev način vlasti razlikovao se od Milanovog, kao što se položaj kneza Aleksandra razlikovao od položaja kralja Petra. Država je u međuvremenu postala nezavisna, dobila stranke i razvila činovništvo. Zato nije dovoljno svakom događaju pripisati samo prezime vladara. Njegove mogućnosti zavisile su od ustava, skupštine, vojske, privrede i međunarodnog okruženja.

Širenje školstva i kulturnih ustanova postepeno je menjalo društvo. Velika škola je 1905. prerasla u Univerzitet u Beogradu, a Srpska kraljevska akademija, osnovana 1886, dala je naučnom radu novu ustanovu. Učitelji su donosili pismenost u sredine u kojima je bila retka. Žene su sticale nove obrazovne mogućnosti, ali politička prava nisu bila jednaka: nisu imale pravo glasa na državnim izborima. Razvoj ustanove nije istovremeno značio jednaku dostupnost za svakoga.

Na selu su promene napredovale sporije. Domaćinstva su raspolagala zemljom, radom članova porodice i prihodima od prodaje. Loša godina, bolest ili zaduživanje mogli su brzo da naruše taj oslonac. Država je tražila obrazovanije i spremnije stanovništvo, ali su životni uslovi ograničavali koliko se tih zahteva može ispuniti. Razliku između gradske ustanove i seoske kuće nije mogao da ukloni jedan zakon.

Carinski rat sa Austro-Ugarskom, koji je počeo 1906, pokazao je koliko je izvoz važan za samostalnost. Srbija je tražila nova tržišta i drugačije puteve prodaje, umesto da se oslanja gotovo isključivo na severnog suseda. Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. ponovo je zaoštrila političke odnose. Privredna odluka, nacionalno pitanje i pritisak velike sile nisu bili odvojeni tokovi: stalno su se ukrštali.

Pred Balkanske ratove Srbija je zato bila drugačija zemlja od Miloševe kneževine. Imala je razvijeniju upravu, obrazovanje i saobraćaj, kao i iskustvo parlamentarne borbe. Ostala je pretežno agrarna, sa ograničenim sredstvima i velikim očekivanjima od budućnosti. Nezavisnost joj je omogućavala da donosi svoje odluke; nije je štitila od cene koju će te odluke i tuđi ratovi uskoro zahtevati.