Gornji Adrovac 1876: borba na Moravi i pogibija Nikolaja Rajevskog

Pobeda na Šumatovcu 23. avgusta 1876. održala je važan deo aleksinačke odbrane. Ipak, osmanska vojska nije izgubila sposobnost da nastavi napade. Front je obuhvatao prilaze, visove i sela na obe strane Južne Morave, pa je jedan uspeh mogao da bude praćen krizom na susednom pravcu.

Gornji Adrovac pripada tom širem prostoru. Njegovo ime danas se najčešće vezuje za Rajevskog, ali je u ratu bilo povezano sa zadatkom jedinica koje su pokušavale da zadrže napredovanje protivnika. Ako se njihovo povlačenje ubrza, ugrožena je veza sa ostalim položajima, prevoz ranjenika i dolazak pomoći.

Za srpsku komandu nije bilo dovoljno da izda naredbu da se položaj sačuva. Jedinice koje su već pretrpele udar trebalo je ponovo okupiti, postaviti starešine i obezbediti da ljudi znaju gde se nalazi susedna četa i gde stiže artiljerijska podrška.

To je okvir u kojem se razume Rajevskijev dolazak na ugroženi deo fronta. Njegova uloga nije bila ceremonijalna: preuzeo je neposredan rad sa vojnicima i zapovedanje u borbi.

Nikolaj Nikolajevič Rajevski došao je iz Rusije kao dobrovoljac. Primljen je u srpsku vojnu službu kao konjički pukovnik. Njegov primer pripada širem dolasku ruskih dobrovoljaca, među kojima su bili i školovani oficiri i sanitetsko osoblje.

Dobrovoljstvo je moglo da donese iskustvo koje je srpskoj narodnoj vojsci nedostajalo. Istovremeno, pristiglog oficira trebalo je uklopiti u postojeću komandu. Jezik, poznavanje jedinica i razumevanje trenutnog rasporeda bili su poslovi koje nije rešavao samo čin.

O Rajevskom svedoče Pera Todorović, pisar i prevodilac u Černjajevljevom štabu, i Vladan Đorđević, vojni lekar. Todorović beleži susret na putu prema Prugovcu, dok Đorđević opisuje oficira u pohabanoj srpskoj uniformi. Ti zapisi prikazuju čoveka u ratnoj svakodnevici, bez kasnije svečane slike spomenika.

Rajevski nije bio jedini ruski dobrovoljac, niti je Moravski front bio borba samo stranih oficira. Glavninu ljudi činile su srpske jedinice. Njegovo ime ostaje važno upravo kao deo njihovog zajedničkog pokušaja da održe odbranu.

Kapetan Kosta Šamanović u izveštaju Mihailu Černjajevu opisuje borbu u prćilovačkim vinogradima i kod Suhotne i Adrovca. Navodi da je sa svojom baterijom krenuo prema položaju iznad Gornjeg Adrovca i tamo zatekao Rajevskog kako sa oficirima i narodnim komandirima uređuje rastrojenu Rudničku brigadu.

To je važan podatak o samoj borbi. Jedinica nije čekala napad u potpuno mirnom i uređenom stanju. Rajevski je pokušavao da obnovi njen poredak, kako bi mogla ponovo da dejstvuje. Potom su dobošari i trubači dobili zadatak da prenesu znak za napad.

Šamanović je bateriju postavio na položaj na kojem se nalazio i Rajevski. Prema njegovom izveštaju, pukovnik je lično komandovao tim krilom fronta i prilazio artiljercima. Veza pešadije i topova tako se ne vidi samo kao strelica na karti, već kao rad starešina na istom ugroženom mestu.

Oko četiri sata po podne, piše Šamanović, Rajevskog je pogodio kuršum u glavu. Poginuo je kod baterije. Kapetan je naredio da telo odnesu u pozadinu na previjalište, a lične stvari, odlikovanja i konja, koji je takođe bio ranjen, uputio je sa popisom glavnom štabu.

Ovaj opis jasno vezuje pogibiju za tok borbe. Posle gubitka oficira njegova jedinica nije mogla da računa na pomoć nekog budućeg spomenika ili legendu. Drugi učesnici morali su da izvuku ranjenike, nastave komandovanje i odluče gde još može da se pruži otpor.

Rajevskijevo telo preneto je u manastir Sveti Roman kod Đunisa i tamo privremeno sahranjeno. Kasnije je pripremljeno za povratak porodici. Njegova majka Ana Rajevska došla je u Srbiju da preuzme sinovljeve posmrtne ostatke.

Prema sačuvanim opisima, pogrebni put išao je preko Beograda, zatim brodom prema Odesi i dalje prema porodičnom imanju. Tako se iza sažete rečenice da je oficir poginuo otvara drugi niz poslova: prenos iz borbene zone, identifikacija, privremeni ukop, priprema kovčega i susret porodice sa gubitkom.

U tom procesu Sveti Roman dobio je mesto u pamćenju rata. Manastir nije mesto same pogibije: ono je kod Gornjeg Adrovca. Razlikovanje ova dva lokaliteta pomaže i čitaocu i posetiocu da razume put posmrtnih ostataka.

U Gornjem Adrovcu 1903. podignuta je crkva Svete Trojice, poznata i kao Ruska crkva. Njena gradnja povezana je sa porodicom Rajevski i naročito Marijom Rajevskom. To je kasnije spomen-obeležje, a ne građevina koja je postojala na bojištu 1876.

Takvo razlikovanje važno je i za sliku događaja. Savremeni izgled crkve može da pokaže kako se borba pamti, ali ne može da posluži kao fotografija ratnog položaja. Naše rekonstrukcije zato ne stavljaju tu crkvu u prizor borbe.

Rajevski se često povezuje sa Vronskim iz Tolstojevog romana Ana Karenjina. Junakov odlazak među dobrovoljce u Srbiju stvorio je snažnu vezu između književne i istorijske priče. Rajevski se navodi kao moguća inspiracija, ali književni lik nije njegova dokumentovana biografija.

Adrovački položaj nije trajno sačuvan, a srpska odbrana u nastavku rata pretrpela je teške udarce. Rajevskijeva pogibija govori o ljudima koji su u toj krizi pokušavali da nastave borbu. Njihovu žrtvu ne umanjuje to što se rat nije završio pobedom.