Kumanovska bitka 1912: pobeda koja je otvorila put prema Skoplju

Srpski ratni plan usmeravao je glavne snage prema vardarskom ratištu. Prostor između Skoplja, Štipa i Velesa imao je važnost zbog puteva i mogućnosti okupljanja vojske. Ovče polje izdvajalo se kao mesto na kojem bi osmanske snage mogle da prihvate odlučujuću bitku.

Živojin Mišić u uspomenama opisuje da se u ranijim vojnim razmatranjima kumanovski prostor zamišljao pre svega kao mesto sudara prethodnica. Događaji su taj okvir prevazišli. Dok su srpske snage žurile prema jugu, osmanska komanda pokušavala je da ih zadrži pre očekivanog glavnog bojišta.

Mišić zato bitku objašnjava kao bitku u susretu: vojske su se kretale jedna prema drugoj i sudarile na prostoru koji za srpsku stranu nije bio predviđen kao konačno mesto odluke. Taj izraz ne znači da borci nisu imali naređenja, već da se stvarna borba razvila iz pokreta i promenila prvobitna očekivanja.

Srpskom Prvom armijom komandovao je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, a načelnik njenog štaba bio je Petar Bojović. Radomir Putnik vodio je rad štaba Vrhovne komande. To su različite odgovornosti: odluke za celo ratište i neposredno usklađivanje armijskih jedinica.

Na čelu protivničke Vardarske armije nalazio se Zeki-paša. Ona je imala više korpusa i jedinice različitog sastava, uključujući redovnu vojsku i rezerviste. Njen pokušaj da udari na Srbe bio je pokušaj da preuzme inicijativu, a ne puko čekanje u odbrani.

U srpskom prvom rasporedu važnu ulogu imale su Moravska, Drinska i Dunavska divizija prvog poziva. Druge divizije nisu u svakom trenutku bile neposredno u vatri. Na levom armijskom krilu, kod Srtevice, nalazio se i odred Vojina Popovića, vojvode Vuka.

Broj vojnika cele armije ne govori koliko ih se nalazilo na jednom ugroženom visu. Jedinica može da bude deo brojno snažne vojske i da na svom odseku ipak primi napad mnogo jačih lokalnih snaga. Upravo zato su kretanje rezerve i saradnja suseda važni koliko i ukupan broj ljudi.

Osmanski napad posebno je ugrozio levo srpsko krilo. U magli i uz nepotpunu predstavu o protivničkim snagama, prednji delovi Dunavske divizije prvog poziva našli su se u ozbiljnoj teškoći. Srtevica je bila važna jer je preko nje protivnik mogao da ugrozi bok odbrane.

U pomoć su uključeni delovi Sedmog pešadijskog puka. Njegov komandant, potpukovnik Aleksandar Glišić, poveo je svoje vojnike u borbu na ugroženom pravcu. U sukobu kod Srtevice je poginuo, ali je osmanski pokušaj obuhvata zaustavljen.

Za čitaoca koji vidi samo konačnu pobedu, taj dan može delovati kao njen unapred poznat početak. Za jedinice na položaju, međutim, trebalo je najpre izdržati udar. Kada pomoć stigne, ona ne vraća izgubljene sate ili poginule ljude; omogućava preživelima da ponovo održe vezu i položaj.

Glišićev doprinos zato ima konkretno mesto u priči. Njegovo ime vezano je za odluku da se pomogne ugroženim snagama, uz borbu odreda vojvode Vuka i drugih delova divizije. Pobedu ne objašnjavamo jednim podvigom izdvojenim iz rada cele vojske.

Na kraju prvog dana srpske jedinice održale su odbranu, ali armijski štab nije od početka imao potpunu sliku o razmeri sukoba. Izveštaj sa položaja mora da stigne, da bude razumljiv i da pokaže šta je njegov pošiljalac zaista utvrdio. U borbi se svaki od tih koraka može usporiti.

Osmanska komanda takođe je svoju odluku za naredni dan gradila na proceni onoga što je videla. Izdržana srpska odbrana nije joj nužno izgledala kao znak da treba prekinuti napad. Na obe strane postojala je razlika između stvarnog rasporeda protivnika i pretpostavke o njemu.

Mišićevo objašnjenje značaja Ovčeg polja pomaže da razumemo tu teškoću. Očekivanje budućeg glavnog sudara uticalo je i na čitanje već odigrane bitke. Komanda koja još traži protivničku glavninu može potceniti vest sa odseka na kojem se ona upravo pojavila.

Drugog dana u borbu je uključeno više srpskih snaga. Drinska divizija prvog poziva nastupala je u centru, dok su ostale jedinice delovale na svojim odsecima. Odbrana koja je prethodnog dana sačuvala armiju sada je mogla da pređe u napad.

Pavle Jurišić Šturm vodio je Drinsku diviziju. Važan oslonac osmanskog rasporeda bio je Zebrnjak. Njegovim zauzimanjem srpske snage narušile su odbranu i doprinele povlačenju protivničkih jedinica.

Na ugroženom levom krilu pomoć je pojačala odbranu, a na drugim delovima fronta srpsko napredovanje stvaralo je nove teškoće Vardarskoj armiji. Pritisak nije delovao samo tamo gde je pešadija upravo jurišala. Jedinica čiji je sused potisnut mora da razmišlja i o tome hoće li joj put povlačenja ostati otvoren.

Ishod se zato može razumeti kroz povezivanje tri stvari: izdržanu odbranu, pristizanje novih snaga i uspeh u centru. Vardarska armija bila je poražena i povukla se, ostavljajući deo naoružanja i ratnog materijala. Pobeda je pripala vojsci koja je u drugom danu uspela da razvije jači zajednički pritisak.

Mišić opisuje da Putnik još nije odmah bio siguran hoće li se osmanske snage ponovo prikupiti na Ovčem polju. Uspela bitka i tačna predstava o stanju poraženog protivnika nisu ista stvar. Takva neizvesnost objašnjava zašto nastavak operacija nije bio prosto neprekidno gonjenje.

Mišić je zatim nosio naređenja komandi Prve armije i učestvovao u poslovima koji su pratili srpski ulazak u Skoplje. U njegovom svedočanstvu vide se putevi, vozila i mesta na kojima štab privremeno radi. Posle nekoliko dana bitke vojsku ponovo čekaju marševi i uspostavljanje veze.

Ćorović u opštem pregledu ističe koliko je Kumanovo podiglo samopouzdanje Srbije. Dugo očekivani pohod dobio je veliku potvrdu. To raspoloženje imalo je svoj stvarni vojni oslonac, ali se uspeh nije mogao preneti na svaku sledeću bitku bez nove borbe i pripreme.

Osmanske snage su na jugu pružile otpor kod Prilepa i Bitolja. Zato Kumanovo završavamo kao odlučujuću početnu pobedu, uz jasan nastavak: put prema Skoplju bio je otvoren, a ceo rat još nije bio završen.