Neretva i Sutjeska 1943: bitke za ranjenike i opstanak partizanske glavnine

Zima 1943. zatekla je partizanski pokret sa velikom slobodnom teritorijom u zapadnoj Bosni i susednim krajevima. Bihać je bio njeno političko i vojno središte. Istovremeno, posle savezničkih uspeha u severnoj Africi, nemačka komanda je računala sa mogućnošću iskrcavanja na Balkan. Želela je da prethodno obezbedi komunikacije i zaleđe jadranske obale. Za stanovnike slobodne teritorije taj plan značio je novi napad, razaranje sela i opasnost od odmazdi; za partizanske komande, iskušenje kako sačuvati jedinice pred brojnijim i bolje opremljenim protivnikom.

Operacija Vajs počela je 20. januara 1943. Nemačke i italijanske jedinice, uz ustaške i domobranske snage NDH, napadale su partizansko područje iz više pravaca. Plan nije obuhvatao samo dolinu Neretve: prve borbe vođene su daleko severozapadnije, na Baniji, Kordunu, u Lici i Bosanskoj krajini. Divizije Prvog hrvatskog i Prvog bosanskog korpusa usporavale su napredovanje. Time su stvarale vreme za pokret Glavne operativne grupe, koja je bila pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba Josipa Broza Tita.

Vrhovni štab je krajem januara usmerio glavninu prema dolinama Rame i Neretve, sa namerom da prodre u istočnu Hercegovinu, a potom ka Crnoj Gori i Sandžaku. U tim borbama važnu ulogu imale su Prva i Druga proleterska, Treća udarna i Sedma banijska divizija. To nije bila sva Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije. Dok se ova grupa kretala sa štabom i bolnicom, druge partizanske jedinice nastavile su borbu u svojim oblastima. Gubitak Bihaća zato nije automatski značio slom celog pokreta.

U februaru su partizanske jedinice zauzele više italijanskih uporišta, među njima Prozor i Jablanicu, i razbile delove divizije Murđe. Zaplenjeno oružje i oprema pomogli su daljem nastupanju. Međutim, Konjic nije zauzet. To je bilo presudno za izbor puta: prolaz koji bi olakšao kretanje prema istoku ostao je zatvoren, dok su nemačke snage pritiskale od Gornjeg Vakufa prema Prozoru. Jedinice koje su do tada napadale morale su istovremeno da štite prilaze bolnici i traže drugi izlaz iz sve užeg prostora.

Na levoj obali Neretve nalazile su se četničke snage, okupljene da zaustave i poraze partizane. Njihova saradnja sa italijanskim komandama u toj operaciji bila je stvarna, ali odnosi unutar protivničkog tabora nisu bili jednostavni. Italijani su koristili četnike kao pomoć u borbi protiv partizana, dok je nemački vrh tražio i njihovo razoružavanje, strahujući od njihovog držanja pri mogućem savezničkom iskrcavanju. Na samom terenu, međutim, četnički položaji predstavljali su neposrednu prepreku prelasku partizanske glavnine na istok.

U stisnuti prostor pristizali su ranjenici, bolesnici i civili. Muzej u Jablanici govori o spasavanju približno 4.000 ranjenika; Mirjana Zorić navodi oko 4.000 ranjenih i bolesnih u Centralnoj bolnici. To su približne procene, ali pokazuju razmeru zadatka. Za teško ranjenog čoveka trebalo je obezbediti nosila ili konja, ljude koji će ga preneti, hranu i zaklon. Brzina najpokretljivijih bataljona nije mogla biti brzina cele kolone. Bez zaustavljanja protivničkog pritiska, bolnica nije mogla stići do reke.

Protivudar prema Gornjem Vakufu doneo je neophodan predah. Naređen 28. februara, usmerio je partizanske snage protiv nemačke grupacije koja je ugrožavala Prozor sa severozapada. Uspeh tog napada odmakao je neposrednu opasnost od bolnice i omogućio novo pregrupisavanje. U isto vreme rušeni su mostovi na Neretvi i Rami. Time je otežan i prelazak protivničkih snaga, ali se pred partizanima pojavio težak zadatak: za nastavak puta na istok morali su ponovo da osposobe prelaz preko reke.

Most kod Jablanice ostao je prelomljen, sa delom konstrukcije spuštenim prema vodi. Na njegovim ostacima napravljen je improvizovan prelaz od drvene građe. U noći između 6. i 7. marta počelo je prebacivanje borbenih jedinica na levu obalu i potiskivanje četničke odbrane. Taj uspeh otvorio je prostor za širu kolonu. Prelaz nije bio završen jednim naletom: trebalo je obezbediti obalu, održati vezu sa jedinicama koje su štitile odstupnicu i provesti ljude koji su se kretali veoma sporo.

Ranjenici i bolesnici prebacivani su narednih dana. Preko oštećene konstrukcije, zabeležene i na sačuvanoj fotografiji, ljudi su prelazili do strme suprotne obale. Teška vozila i deo naoružanja nisu mogli dalje. Ono što se nije moglo preneti preko reke i planine ostavljano je ili uništavano. Izbor je bio između očuvanja opreme i nastavka kretanja ljudi; zadržavanje uz opremu ugrožavalo je čitavu kolonu.

Rušenje mosta u popularnom sećanju najčešće se objašnjava kao unapred smišljena varka. Muzej u Jablanici prihvata takvo tumačenje, dok ga Zorić, oslanjajući se i na kasnija svedočenja učesnika, dovodi u pitanje. Pouzdano je da su se naređenja menjala u veoma teškoj situaciji, da je izveden protivudar prema severu i da je potom ostvaren prelazak na istok. Spasavanje bolnice ne zavisi od toga da li svaku odluku proglasimo delom unapred razrađenog plana.

Na drugoj obali nije čekao odmor. Pred kolonom su bili Prenj, zimski uslovi, iscrpljenost i nove borbe. Nošenje ranjenika oduzimalo je ljudstvo borbenim jedinicama. Tifus i druge bolesti dodatno su smanjivali njihovu sposobnost za marš i borbu. Četničke snage pokušavale su da zaustave prodor u istočnu Hercegovinu, pa su se borbe nastavile prema Glavatičevu, Nevesinju i Kalinoviku. Prelazak Neretve bio je prelom u operaciji, ali nije istovremeno označio kraj opasnosti za ljude koji su prešli reku.

U toku tih događaja vođeni su i martovski pregovori sa Nemcima. Partizanska delegacija, u kojoj su bili Milovan Đilas, Vladimir Velebit i Koča Popović, razgovarala je 11. marta u Gornjem Vakufu o razmeni zarobljenika i mogućnosti obustave borbi. Razgovori su nastavljeni u Sarajevu i Zagrebu. Redosled je važan: prvi prelaz kod Jablanice prethodio je tom sastanku. Pregovori se zato ne mogu koristiti kao zamena za objašnjenje već izvedenog proboja, niti je iz njih proistekla trajna zaštita od nove nemačke ofanzive.

Ishod Neretve bio je povoljan za partizansku glavninu: izbegla je uništenje, izvukla bolnicu i nastavila prodor, dok su četničke snage u Hercegovini pretrpele težak poraz. Cena je uključivala gubitak ranije slobodne teritorije, stradanje boraca i civila, bolesti i napuštanje dela opreme. Različite faze široke operacije otežavaju svođenje svih gubitaka na jedan broj. Do aprila su glavnina i Vrhovni štab stigli u Crnu Goru i Sandžak. Bolnica je i dalje zahtevala zaštitu, a novi napad došao je pre nego što su jedinice uspele potpuno da se oporave.

Operacija Švarc počela je 15. maja 1943. Nemačka komanda sada je nastojala da okruži i uništi Glavnu operativnu grupu sa Vrhovnim štabom na prostoru Crne Gore, Sandžaka i jugoistočne Bosne. U napadu su učestvovale nemačke divizije, uključujući Prvu brdsku, Sedmu SS „Princ Eugen”, 118. lovačku i delove 369. legionarske, uz italijanske, bugarske i domobranske snage. General Rudolf Liters rukovodio je operacijom. Široko okruženje trebalo je postepeno stegnuti dok partizanskim jedinicama ne nestane prostora za manevar.

Po Kučanovom operativnom pregledu, partizanska grupa raspolagala je sa oko 18.000 boraca, uz više od 3.500 ranjenih i bolesnih. Njegova kasnija poimenična evidencija obuhvatila je preko 22.000 učesnika bitke. Te brojke opisuju različite preseke, a ne dve vojske koje treba sabrati. Protivnik je imao veliku nadmoć u ljudstvu i tehnici, avijaciju i znatno uređenije snabdevanje. Partizanske jedinice zavisile su od onoga što su mogle poneti, pronaći na terenu ili zapleniti u borbi.

Planine su pružale zaklon, ali su istovremeno ograničavale povlačenje. Kanjon nije bilo dovoljno preći: trebalo je izaći uz suprotnu padinu, sačuvati prolaz i omogućiti da za borbenim jedinicama stignu bolesnici i nosioci. Zauzimanjem malobrojnih prelaza na Tari i Pivi napadač je mogao zatvoriti veliki prostor. Dugi obilazni putevi trošili su snagu i vreme. Zbog toga su uzvišenja i staze, na karti jedva primetne, postajali ciljevi za koje su se vodile višednevne borbe.

Prvi pokušaj izvlačenja glavnine prema Foči nije uspeo. Vrhovni štab je 26. maja usmerio težište prema Pivi, Vučevu, Sutjesci i Zelengori. Ranije upućeni bataljoni na Vučevu pomogli su da taj pravac ostane dostupan. Kada su Nemci uočili promenu, pojačali su snage u dolini Sutjeske i prema Zelengori. Tako je i izlaz koji je u jednom trenutku izgledao slabije branjen postajao sve teži za proboj.

Početkom juna grupa je podeljena. Prva i Druga proleterska divizija, sa Vrhovnim štabom, trebalo je da se probijaju preko Sutjeske i Zelengore. Treća udarna i Sedma banijska divizija, uz Centralnu bolnicu, pokušavale su da nađu izlaz prema Tari i Sandžaku. Kada ti pokušaji nisu uspeli, i one su usmerene prema Sutjesci. Kolone su se time razvukle preko planinskog prostora, a bolnica je zaostajala za prednjim jedinicama. Veza među grupama postajala je sve nepouzdanija.

Na Donjim i Gornjim Barama Druga dalmatinska brigada vodila je teške borbe protiv nemačkih snaga koje su nastojale da zatvore prilaz Tjentištu. Njena odbrana čuvala je bok kolone i omogućavala drugim jedinicama da nastave kretanje. Kada je pravac od Suhe preko Bara postao neprohodan, Druga proleterska divizija i Vrhovni štab krenuli su putem preko Tjentišta i Milinklada, za jedinicama Prve divizije. Prolaz je opstajao zahvaljujući borbi na njegovim bokovima.

Uz Vrhovni štab se od kraja maja nalazila britanska misija Vilijama Dikina i Vilijama Stjuarta. Dikin je neposredno doživeo napade avijacije i kasnije opisao koliko je malo prostora ostajalo za zaklon. Devetog juna Tito je ranjen, a Stjuart je poginuo. Njihovo prisustvo davalo je savezničkim komandama neposredne izveštaje sa terena, ali nije rešavalo trenutnu oskudicu hrane, municije i sanitetskog materijala.

Najugroženiji su bili oni kojima je svaki zastoj oduzimao preostalu snagu. Nedostatak hrane, tifus i naporni marševi pogađali su i borce i bolničko osoblje. Dikin beleži teškoće u održavanju veze sa bolničkim kolonama i nered koji je nastajao kada bi naređenje stiglo kasno. U takvim uslovima komanda je morala da odlučuje koliko dugo može držati prolaz otvoren. Svaki novi dan čekanja mogao je pomoći zaostalima, ali i omogućiti protivniku da zatvori put onima koji su ga još mogli preći.

Na Zelengori je pred Prvom proleterskom divizijom Koče Popovića nastajala nova prepreka. Nemačke snage prikupljale su se da zatvore dalji put prema severu. Štab divizije odlučio je da napadne bez čekanja nove naredbe Vrhovnog štaba, sa kojim nije uspevao da uspostavi radio-vezu. U zoru 10. juna probijeni su položaji kod Balinovca. Prva proleterska i Treća krajiška brigada nastavile su napredovanje, stvarajući otvor kroz koji su mogle krenuti i druge jedinice.

Proboj čelnih brigada morao je biti praćen odbranom kolone koja se još izvlačila. Na Ljubinom grobu i Košuti jedinice Četvrte i Druge proleterske brigade zadržavale su nemačke napade. Kučan prenosi poruku sa Ljubinog groba: „Dogod budete čuli na Ljubinom Grobu pucanje naših pušaka Nemci neće proći!” Za ljude u koloni ta odbrana značila je mogućnost da pređu sledeći deo puta. Gubici zaštitnica bili su teški, a uspeh napred nije uklanjao opasnost sa bokova.

Sedma banijska divizija uspela je da pređe Sutjesku i priključi se glavnini sa delom pokretnih ranjenika. Treća udarna divizija Save Kovačevića, koja je štitila veliki deo Centralne bolnice, kasnila je za njom. Nemačke jedinice ponovo su zatvarale dolinu. Delovi Prve dalmatinske brigade prešli su reku 11. juna, ali nije održan prolaz za celu preostalu kolonu. Put kojim su prethodne jedinice uspele da prođu više nije bio slobodan kada je do njega stigla glavnina sa bolnicom.

Trinaestog juna Treća divizija pokušala je proboj kod Tjentišta. Posle prelaska reke dočekala ju je snažna vatra sa položaja na padinama. U napadima je poginuo Sava Kovačević, a divizija je razbijena na manje delove. Pojedine grupe boraca i ranjenika uspele su da se izvuku prema Zelengori ili drugim pravcima. Ipak, veliki broj nepokretnih ranjenika i bolesnika ostao je bez zaštite. Nemački vojnici ubijali su zarobljene i pronađene ranjenike; sa njima je stradao i deo sanitetskog osoblja.

Ta sudbina bolnice ne može se izostaviti iz bilansa Sutjeske. Nije tačno da su svi ranjenici spaseni, ali ni da niko nije preživeo. Deo je prešao sa Sedmom divizijom, deo sa drugim jedinicama, a deo u manjim grupama posle razbijanja Treće divizije. Dikin posebno opisuje kako su lekari i bolničarke ostajali uz ljude koje nisu mogli da prenesu. Njihov položaj pokazuje granicu vojnog uspeha: održan prolaz za jednu grupu nije automatski značio bezbednost čitave vojske i bolnice.

Viktor Kučan, koji je decenijama prikupljao imena učesnika, navodi oko 7.500 poginulih, približno trećinu ukupnog sastava obuhvaćenog njegovim istraživanjem. U nemačkim ratnim procenama pojavljuju se znatno veći brojevi partizanskih gubitaka; Zorić ih prenosi kao izveštaje protivničke komande, a ne kao poimeničan popis. Ratna procena protivnika i kasniji popis imena nisu isti način utvrđivanja gubitaka. Pored vojnih žrtava, stanovništvo oblasti kroz koju je ofanziva prošla pretrpelo je ubistva, pljačku i razaranje.

Glavnina Prve i Druge proleterske i Sedme banijske divizije, sa Vrhovnim štabom, izašla je iz obruča i nastavila prema istočnoj Bosni. U drugoj polovini juna sledile su nove borbe, prihvat preživelih i popuna oslabljenih jedinica. Nemački cilj potpunog uništenja te grupacije nije ostvaren. Istovremeno, gubici su bili toliko veliki da se reč „pobeda”, bez objašnjenja šta je sačuvano i ko je stradao, pokazuje nedovoljnom za opis onoga što se dogodilo.

Neretva i Sutjeska uticale su i na odnose unutar jugoslovenskog rata. Posle poraza četničkih snaga na Neretvi i opstanka partizanske glavnine na Sutjesci, odnos njihovih vojnih mogućnosti menjao se. Savezničko približavanje partizanima razvijalo se kroz izveštaje misija, procene stvarne borbene aktivnosti i šire ratne odluke. Nije nastalo jednim jurišem ili jednom posetom. Kapitulacija Italije i dalji događaji tokom 1943. otvorili su novu fazu rata, za koju je preživljavanje glavnine bilo važan preduslov.

Most u Jablanici i memorijal na Tjentištu čuvaju različita iskustva iste godine. Jedno je vezano za uspešno izvlačenje velike bolnice preko reke; drugo za opstanak glavnine uz stradanje mnogih koji nisu mogli da je prate. Iza naziva divizija ostaju nosači ranjenika, lekari, bolničarke, borci zaštitnica i stanovnici kroz čija su sela prolazile kolone. Njihove sudbine objašnjavaju zašto se ove bitke pamte zajedno, a moraju pripovedati svaka sa svojim tokom i ishodom.