Drugi svetski rat 1939–1945: od napada na Poljsku do kapitulacije Japana

Put u rat počeo je mirom. Versajski ugovor, potpisan juna 1919, stvorio je Društvo naroda, ali je Nemačkoj oduzeo teritorije, naložio razoružanje i plaćanje ratne štete. Po Imperijalnom ratnom muzeju (IWM), ti uslovi su u Nemačkoj izazvali trenutno ogorčenje i trajnu gorčinu, a zahtev za reviziju ugovora postao je glavna tema evropske politike dvadesetih i tridesetih godina. Svetska ekonomska kriza 1929. nestabilnost je samo produbila.

U toj nesigurnosti ljudi su tražili čvrstu ruku. Musolini je u Italiji došao na vlast 1922, Hitler je postao kancelar 1933. i uspostavio jednopartijsku državu. Nemačka je oktobra 1933. izašla iz Društva naroda, a 1935. Hitler je objavio naoružavanje i vratio vojnu obavezu, što je Versaj izričito zabranjivao. Italija je 3. oktobra 1935. napala Abisiniju, današnju Etiopiju; Društvo naroda uvelo je ograničene sankcije koje su, piše IWM, Italiju samo gurnule u tešnju saradnju sa Nemačkom. Ohrabren slabim odgovorom, Hitler je 7. marta 1936. uveo trupe u demilitarizovanu Rajnsku oblast. Britanija nije reagovala, Francuska se osećala usamljeno. Španski građanski rat, od jula 1936, učvrstio je podelu: Italija i Nemačka na jednoj strani, Britanija i Francuska na drugoj.

Godina 1938. bila je godina širenja. Nemačke trupe ušle su u Austriju 12. marta, a zemlja je sutradan pripojena Nemačkoj. Zatim je Hitler zatražio Sudete, oblast Čehoslovačke sa nemačkim stanovništvom, i u septembru doveo Evropu na ivicu rata. U Minhenu su se 29. i 30. septembra sastali vođe Italije, Britanije, Francuske i Nemačke; Čehoslovačka nije bila pozvana, a prisiljena je da prihvati sporazum. Britanska politika popuštanja, „appeasement”, tada je, beleži IWM, bila popularna: ljudi su želeli da izbegnu novi veliki rat, a naoružavanje još nije bilo završeno.

Popuštanje je imalo granicu. U martu 1939. nemačke snage zauzele su ostatak češke teritorije i Britanija i Francuska zaključile su da Hitlerove ambicije nemaju kraja. Dale su garancije Poljskoj, a Britanija je u aprilu prvi put u mirnodopskoj istoriji uvela vojnu obavezu. Hitler je istog meseca naredio pripreme za napad na Poljsku, u maju potpisao vojni savez sa Italijom, a 29. avgusta britanskom ambasadoru predao svoje uslove: Dancing i poljski koridor.

Presudni potez bio je pakt sa Moskvom. Nemačka i Sovjetski Savez potpisali su 23. avgusta 1939. sporazum o nenapadanju sa tajnim protokolom koji je istočnu Evropu podelio na sfere uticaja i Hitleru oslobodio ruke. Britanija i Poljska odgovorile su vojnim savezom 25. avgusta. Nemački napad na Poljsku počeo je 1. septembra u 4.45. Britanski ultimatum istekao je 3. septembra u 11 časova bez odgovora, a Čemberlen je u 11.15 objavio da je zemlja u ratu; istog dana rat je objavila i Francuska. Sovjetski napad na Poljsku usledio je 17. septembra.

Posle Poljske na zapadu je usledilo sedam meseci zatišja koje IWM zove „lažni rat”. Prekinuto je u aprilu 1940. u Norveškoj, a 10. maja Nemačka je napala Belgiju i Holandiju. Glavni udar išao je kroz Ardene, mimo Mažino linije, i za dva dana probio francusku odbranu kod Sedana. Britanski ekspedicioni korpus povukao se u Denkerk, odakle je, po IWM, evakuisano preko 338.000 savezničkih vojnika. Nemci su ušli u Pariz 14. juna, proglašen otvorenim gradom. Francuska je 17. juna zatražila primirje, potpisano 22. juna u istom vagonu u Kompijenju u kome je Nemačka potpisala primirje 1918.

Britanija je ostala sama. Bitka za Britaniju vođena je u vazduhu od 10. jula do 31. oktobra 1940, sa 15. septembrom kao prelomnim danom, kad su nemački napadi odbijeni uz teške gubitke. Od septembra je Luftvafe bombardovao gradove: u devet meseci Blica poginulo je, po IWM, preko 43.500 civila.

Dok je zapad bio pokoren, Hitler je sređivao jugoistok. Trojni pakt potpisan je 27. septembra 1940, Mađarska mu je pristupila 20. novembra, Rumunija 23. novembra, Bugarska 1. marta 1941. Jugoslovenska vlada potpisala je protokol o pristupanju u Beču 25. marta 1941, a dva dana kasnije grupa oficira izvela je puč i dovela vladu generala Dušana Simovića. Hitler je, piše pukovnik dr Slobodan Đukić sa Vojne akademije, istog 27. marta odlučio da Jugoslaviju uništi kao državu. Napad je počeo 6. aprila bombardovanjem Beograda, bezuslovna kapitulacija potpisana je 17. aprila, a borbe su obustavljene 18. aprila u 12 časova. Više od 350.000 jugoslovenskih vojnika otišlo je u nemačke logore, a teritorija je podeljena između Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske i Albanije.

• 01

  Aprilski rat: snage

  Po Đukiću, nemačka 12. armija feldmaršala Lista imala je 19 divizija, 2. armija generala Vajksa 11, uz 1.500 aviona; Italija je prema jugoslovenskoj granici imala 14 divizija, a Mađarska 8 pešadijskih i 2 motorizovane brigade. Jugoslovenski plan R-41 računao je na 1,2 miliona ljudi u operativnoj vojsci, ali je 6. aprila u zoru na položajima bilo samo 11 nepotpunih divizija.

• 02

  Aprilski rat: dvanaest dana

  Beograd je 6. aprila napadnut sa ukupno 484 bombardera i 250 lovaca; 6. lovački puk oborio je 10 nemačkih aviona i izgubio 15. Nemci su 7. aprila zauzeli Skoplje i presekli odstupnicu na jug, 9. aprila ušli u Niš, 10. aprila u Zagreb, gde je proglašena NDH, a 12. aprila uveče u napušteni Beograd. Vlada je 13. na 14. april odlučila da napusti zemlju. Ishod su, zaključuje Đukić, odlučila tri napada sa kružne osnovice: 6. aprila u Makedoniji, 8. u Srbiji i 10. u Hrvatskoj.

Barbarosa je kasnila zbog Balkana. IWM beleži da je napad na Sovjetski Savez, naređen Direktivom 21 od 18. decembra 1940, pokrenut 22. juna 1941, posle pet nedelja odlaganja dok su trajale operacije u Jugoslaviji i Grčkoj. Na front od 1.800 milja krenulo je preko 3,5 miliona nemačkih i savezničkih vojnika, 148 divizija sa 3.400 tenkova i 2.700 aviona, najveća invaziona sila do tada. Prvog dana uništeno je 1.800 sovjetskih aviona, većinom na zemlji. U kotlovima kod Bjalistoka i Minska zarobljeno je preko 320.000 ljudi, kod Kijeva do kraja septembra preko 650.000 ubijeno ili zarobljeno. Lenjingrad je odsečen u septembru i opsada je trajala 890 dana. Operacija „Tajfun” na Moskvu počela je 2. oktobra, ali ju je jesenje blato, a zatim zima, zaustavilo pred gradom.

Rat je postao svetski 7. decembra 1941, kad je Japan napao američku bazu Perl Harbor i istovremeno britanske i holandske posede u Aziji. Singapur, „tvrđava” sa 85.000 branilaca, predao se 15. februara 1942. snazi od 35.000 Japanaca, što IWM zove najvećom predajom u britanskoj istoriji.

Prvi znak preokreta došao je na moru. Kod ostrva Midvej, 3. i 4. juna 1942, američki nosači aviona potopili su četiri japanska nosača, Japan je izgubio preko 3.000 ljudi i, po IWM, time se završilo japansko širenje. Japan se nadao kratkom ratu, ali američka industrijska moć pokazala se prevelikom; Amerika je preuzela inicijativu i počela da osvaja ostrvo po ostrvo.

Drugi je stigao iz pustinje. Bitka kod El Alamejna počela je u petak 23. oktobra 1942. u 21.40, četvoročasovnom artiljerijskom i vazdušnom pripremom. IWM je deli na tri faze: proboj kroz minska polja 24. i 25. oktobra, „dogfight”, kako je Montgomeri zvao ograničene napade od 26. do 31. oktobra kojima je krunio Romelove položaje, i konačni udar od 1. do 4. novembra. Trećeg novembra bilo je jasno da se Romel povlači, a 4. novembra 5. indijska brigada probila je front i oklopne divizije krenule su u gonjenje. U Britaniji su, prvi put od maja 1940, zazvonila crkvena zvona.

Treći, i najveći, odigrao se na Volgi. U leto 1942. Hitler je pokrenuo ofanzivu ka jugu Rusije i naftnim poljima Kavkaza; 6. armija generala Paulusa dobila je zadatak da zauzme Staljingrad, a Staljin je naredio da se grad brani po svaku cenu. Luftvafe ga je sravnio bombama, a ruševine su postale poprište višemesečnih uličnih borbi. Do oktobra najveći deo grada bio je u nemačkim rukama, ali su Sovjeti držali obalu Volge preko koje su dovozili rezerve. General Žukov je u novembru udario na bokove i opkolio 6. armiju. Hitler joj je zabranio proboj. Ostaci su se predali februara 1943: IWM na jednom mestu računa da je Nemačka u celoj kampanji izgubila 500.000 ljudi, od toga 91.000 zarobljenih, a na drugom 250.000 do kapitulacije.

Posle Staljingrada Nemci su se povukli sa Kavkaza, a u julu i avgustu 1943, u bitkama oko Kurska, Orela i Harkova, izgubili su inicijativu koju više nisu povratili. U maju 1943. palo je i poslednje uporište Osovine u Africi, Tunis. Saveznici su se 10. jula iskrcali na Siciliji; kampanja je trajala 38 dana i oborila Musolinija. U septembru je britanska 8. armija prešla na italijansko kopno kod Ređa i Taranta, a američka 5. armija iskrcala se kod Salerna, gde je, po IWM, danima bila na ivici da bude bačena u more. Nemačka je okupirala sever Italije i zaustavila saveznike na „Gustav liniji”.

Na tom tlu su se 28. novembra 1943. u Teheranu prvi put sastali Ruzvelt, Staljin i Čerčil. Imali su, piše IWM, razloga za optimizam: Sicilija, Italija, Kursk i Pacifik bili su iza njih, a pred njima dogovor o drugom frontu u Francuskoj.

Drugi front otvoren je 6. juna 1944. Na pet plaža Normandije, Juta, Omaha, Gold, Džuno i Sord, saveznici su sa preko 5.000 brodova i desantnih plovila iskrcali više od 150.000 vojnika, uz 18.000 padobranaca i 14.000 letova za jedan dan; IWM to zove najvećom amfibijskom operacijom u istoriji. Odmah posle Overlorda sovjetska operacija „Bagration” uništila je celu nemačku Grupu armija Centar. Nemački protivudar u Ardenima 16. decembra 1944. bio je poslednja velika ofanziva na zapadu.

U oktobru 1944. oslobođen je Beograd. Po RTS-u, Beogradska operacija trajala je od 12. do 20. oktobra: jedinice NOVJ pod generalom Pekom Dapčevićem zauzele su Avalu u noći 13. na 14. oktobar, a istog popodneva Crvena armija generala Vladimira Ždanova i NOVJ napale su grad iz četiri pravca. Nemci su se povukli preko Save u noći 19. na 20. oktobar, Kalemegdan i savski most oslobođeni su 20. oktobra ujutru. Poginulo je 2.944 pripadnika NOVJ i 961 vojnik Crvene armije. Ta bitka dobija zaseban članak.

Godina 1945. počela je na Jalti, 4. do 11. februara, gde su Čerčil, Ruzvelt i Staljin dogovarali kraj rata i posleratnu Evropu. Saveznici su prešli Rajnu u noći 23. marta, a pred Berlinom je 16. aprila stajalo 2,5 miliona sovjetskih vojnika, 6.250 tenkova i 41.600 oruđa. Grad je opkoljen 25. aprila, Hitler je izvršio samoubistvo 30. aprila, garnizon se predao 2. maja. Nemačka je bezuslovnu kapitulaciju potpisala 8. maja. Na Pacifiku je u aprilu napadnuta Okinava, 6. avgusta bačena je atomska bomba na Hirošimu, 9. avgusta u 11.02 na Nagasaki. Japan je bezuslovnu predaju ponudio 14. avgusta, a potpisao je 2. septembra 1945. U novembru je u Nirnbergu počelo suđenje nacističkom vrhu.

Cenu su, po ustanovi bpb, platili pre svega civili: 55 do 70 miliona mrtvih, među njima oko šest miliona evropskih Jevreja ubijenih u Holokaustu. Sovjetski Savez je po starijim studijama izgubio oko 20, a po novijim oko 27 miliona ljudi; Poljska 6 miliona, svakog šestog stanovnika, od čega polovinu Jevreja; Nemačka 6,35 miliona, većinom vojnika. Za Jugoslaviju, beleži Muzej žrtava genocida, posle rata je proglašeno 1.706.000 žrtava; savezni popis iz 1964. našao je 597.323 poginulih, komisija je ocenila da je obuhvatio 56 do 59 odsto i da je stvarni broj između 1.016.000 i 1.066.000, pa je popis zabranjen do 1992. i od tada se revidira.

Na telefonu prevucite tabelu ulevo i udesno. Udeo je deo stanovništva iz 1939. koji je poginuo; sve su procene i razlikuju se od izvora do izvora.

• 01

  Odakle su brojke u tabeli

  Tabela je preuzeta sa srpske Vikipedije, strana „Žrtve u Drugom svetskom ratu”. Procenat je udeo poginulih u stanovništvu zemlje iz 1939. Niko ne zna tačne brojeve: za svet se procene kreću od 55 do 85 miliona, a za pojedine zemlje razlike su i do dva puta.

• 02

  Rasponi po engleskoj Vikipediji

  Engleska Vikipedija, sa izvorima Erlikman, Overmans i Krivošejev, daje raspone: Poljska 5,9 do 6 miliona (16,9 do 17,2 odsto od 34,8 miliona stanovnika), Sovjetski Savez 20 do 27 miliona (13,7 odsto od 188,8 miliona), Jugoslavija 1,03 do 1,7 miliona (6,6 do 11 odsto od 15,5 miliona), Grčka 507.000 do 807.000 (7 do 11,2 odsto), Japan 2,5 do 3,1 miliona (3,5 do 4,3 odsto). Tu su i zemlje kojih u tabeli nema: Litvanija 14,4 odsto, Letonija 12,5, Mađarska 5,1 do 9,5 odsto.

• 03

  Zašto Jugoslavija ima tri broja

  Broj 1.706.000 proglašen je odmah posle rata. Popis žrtava iz novembra 1964. poimenično je našao 597.323 poginulih, ali je savezna komisija ocenila da je obuhvatio tek 56 do 59 odsto stradalih i da ih je stvarno bilo 1.016.000 do 1.066.000, bez najmanje 50.000 stradalih kvislinga i oko 40.000 Roma i Jevreja za koje niko nije dao podatke. Popis je zabranjen za upotrebu, a zabrana je skinuta tek marta 1992. Od tada ga revidira Muzej žrtava genocida.