Drugi srpsko-turski rat 1877–1878: oslobođenje juga i put do nezavisnosti

Mir posle Prvog srpsko-turskog rata sačuvao je predratne granice Srbije, ali je kneževina ostala iscrpljena. Iskustvo je bilo teško: početna očekivanja o brzom uspehu zamenili su odbrana, gubici i potreba za stranim posredovanjem.

U proleće 1877. Rusija je ušla u rat protiv Osmanskog carstva. Veliki deo osmanske vojne snage sada je bio vezan na drugom ratištu. Borbe kod Plevne pokazale su da ni taj rat neće biti kratka i laka operacija, ali je njen pad promenio položaj Srbije i mogućnosti zajedničkog pritiska na protivnika.

Knez Milan Obrenović i vlada morali su da procene trenutak novog ulaska u rat. Nije se polazilo iz istog položaja kao godinu ranije: cilj oslobođenja i proširenja ostao je, dok su protivničke snage i međunarodne okolnosti bili drukčije raspoređeni.

Objava rata 13. decembra 1877. otvorila je novi pohod. Operacije su počele sredinom decembra. Razliku između objave i početka kretanja jedinica treba sačuvati, kao i razliku između julijanskih datuma u starim dokumentima i današnjeg gregorijanskog kalendara.

Srpska vojska reorganizovana je za novi rat. U pripremi su važni bili Sava Grujić i domaći vojni kadar. U vođenju pohoda izdvajaju se Kosta Protić, Milojko Lešjanin, Jovan Belimarković i Đura Horvatović.

Njihove dužnosti nisu bile istovetne. Rad štaba i ministra, zapovedanje korpusom i vođenje konkretnog odreda predstavljaju različite nivoe odgovornosti. Imena beležimo u odgovarajućem delu priče, kako bi kasnije biografije mogle da se povežu sa događajima koje su ti ljudi stvarno vodili.

Prema Nišu trebalo je obuhvatiti utvrđeni grad i preseći puteve pomoći. Prema Pirotu i Beloj Palanci napredovanje je povezivano sa situacijom u zapadnoj Bugarskoj i ruskim prodorom. U Toplici su važni bili putevi prema Prokuplju i Kuršumliji, a nastavak prema jugu vodio je preko Leskovca i Grdelice do Vranja.

Tabela prikazuje zadatke, a ne tačan raspored jedinica jednog dana. Tokom pohoda odredi su preusmeravani i njihova uloga menjala se sa novim stanjem na frontu.

Ovladavanje Pirotom i Belom Palankom menjalo je položaj osmanskih snaga na istočnom pravcu. To nije bila samo promena zastave u varoši: presecanjem komunikacija smanjivala se mogućnost da posade budu snabdevene ili ojačane.

Niš je predstavljao važnije i jače uporište. Grad se branio kroz okolne položaje i tvrđavu, pa je njegovo oslobođenje zahtevalo više od neposrednog dolaska pred bedeme. Srpske jedinice zatvarale su prilaze i napadale visove koji su štitili odbranu.

Pod takvim pritiskom osmanska posada prihvatila je predaju. 11. januara 1878. Niš je oslobođen. Uloga Milojka Lešjanina i drugih zapovednika pratiće se podrobnije u posebnom članku o gradu, zajedno sa uslovima kapitulacije.

Oslobođenje Niša donelo je srpskoj vojsci značajan oslonac za nastavak pohoda. Istovremeno je stvorilo obavezu da se čuvaju red, magacini, komunikacije i stanovništvo velikog grada dok se rat nastavlja izvan njega.

Prelazak osmanskih uporišta u srpske ruke otvorio je dalji prostor prema jugu. Jedinice su delovale kroz Toplicu, preko Leskovca i prema Grdeličkoj klisuri. Na tom pravcu teren je mogao da uspori mnogo brojniju vojsku: prolazi, reke i brda određivali su gde se može proći i dovesti oprema.

U okolini južnih gradova delovali su i lokalni ustanici i dobrovoljci. Njihovo poznavanje puteva i prilika pomagalo je vojsci, ali su oslobođeni krajevi tražili i uspostavljanje zapovednog i upravnog reda. Lokalna pomoć nije bila zamena za organizovanu jedinicu i njeno snabdevanje.

Snage Jovana Belimarkovića nastavile su prema Vranju. Grad je oslobođen krajem januara, a 31. januar 1878. pamti se kao datum oslobođenja. Pohod je time stigao znatno dalje nego što je srpska vojska mogla da održi u prvom ratu.

Dalje napredovanje vodilo je i prema prostoru koji neće u celini ostati u novim granicama Srbije. Zato treba odvojiti domet ratnih operacija od kasnije međunarodno utvrđene granice. Vojska na kraju pohoda nije stajala svuda na mestu gde će biti postavljeno granično obeležje.

Napredovanje u decembru i januaru zahtevalo je prevoz po blatu i snegu, zimsku odeću i obuću, hranu za ljude i stoku i mogućnost da se ranjenici izvuku iz hladnoće. Kada kolona zastane zbog puta, zastaju i municija i zalihe namenjene narednom položaju.

Arhivska građa koju obrađuje Danica Otašević u Zborniku Narodnog muzeja Čačak pokazuje kako su te potrebe stizale do seoskih sudova i kmetova. Tražena su kola za prenos hrane, a jedinicama u Kuršumliji hitno je trebalo poslati opanke. Iza vojnog uspeha stajala su domaćinstva koja su davala vozare, zapregu i sredstva.

U oslobođenim krajevima trebalo je uspostaviti upravu, održati bezbednost i urediti prihode i imovinske odnose. Rat je donosio i raseljavanje stanovništva; povratak, odlazak i promena vlasništva nisu se završavali istog dana kada posada položi oružje.

Za stanovnike je nova vlast značila vrlo konkretna pitanja: ko vodi opštinske poslove, kome se podnosi žalba, kako se priznaje dokument i ko održava put. To su poslovi koji vojni rezultat pretvaraju u svakodnevni život države.

Rusko-osmansko primirje zaustavilo je dalju ratnu etapu, a Sanstefanski mir 3. marta 1878. otvorio je sporove o budućim granicama. Srpska vlada nije prihvatala da se njeni ratni uspesi automatski podrede projektovanom proširenju Bugarske.

Jovan Ristić radio je na međunarodnom priznanju i teritorijalnim zahtevima Srbije. Stanovništvo pojedinih oslobođenih oblasti slalo je predstavke i tražilo ostanak u kneževini. Istraživanje Bojana Petrova pokazuje da su uz vojsku i diplomatiju važni bili i ti glasovi sa terena.

Na Berlinskom kongresu 1878. Srbiji je priznata nezavisnost. Pridruženi su Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug. Konačno rešavanje granice nije bilo prosto prenošenje poslednje borbene linije na kartu: sledili su međunarodni dogovori i obeležavanje na terenu.

Kneževina se time proširila i promenila svoj međunarodni položaj. Ostale su nove obaveze uprave i povezivanja krajeva, kao i nezadovoljstvo područja koja nisu ušla u njene granice. Dobijena nezavisnost bila je velika promena, ali nije zatvorila sva državna i nacionalna pitanja.