Ustanak 1941 i Užička republika: prva oslobođena teritorija

Nemačka uprava u Srbiji počela je kažnjavanjem pre nego što je iko pucao. Dr Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju beleži da je već 21. aprila 1941, zbog pogibije jednog nemačkog oficira i ranjavanja druge dvojice, spaljeno selo Donji Dobrić, a da je krajem istog meseca feldmaršal fon Vajks, komandant 2. armije, naredio da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja sto Srba. Savet komesara Milana Aćimovića postavljen je 30. aprila. Od 22. juna, kad je Nemačka napala Sovjetski Savez, krenula su hapšenja komunista: do kraja meseca preko 700 ljudi, a 9. jula u kasarnu na Banjici dovedeni su prvi zatočenici logora koji će od kraja avgusta biti centralni nemački logor u Srbiji.

Na drugoj strani, piše MA Boris Tomanić iz istog instituta, Komunistička partija obnavljala je mrežu od sredine aprila, kad se Aleksandar Ranković vratio iz Zagreba, i od maja, kad je u Beograd došao Josip Broz. Na području između Rudnika i Kolubare, gde će delovati Prvi šumadijski odred, imala je oko 113 članova i 14 kandidata; u celoj Srbiji oko 3.000. Jezgro su činili profesionalni revolucionari, ljudi koji su prošli robiju, školovanje u Sovjetskom Savezu i Španski građanski rat. Napad na SSSR dočekali su spremno i odmah izašli na teren. Istovremeno se, od sredine maja, organizovao i rojalistički, četnički pokret otpora, koji će, kako Koljanin kaže, u borbu ući samostalno ili sa partizanima, „ali ne zadugo”.

Odred je rođen na dva sastanka: 25. juna u Vojnom komitetu, gde je Milan Blagojević, španski borac rodom iz Natalinaca, dobio zadatak da oko svog sela organizuje ljude, i 28. juna u Kopljarima, gde je izabran štab. Prvi borci stigli su u logor u Gornjoj Trešnjevici 1. jula, četrdesetak ljudi sa štabom; sredinom jula bilo ih je 90 do 100, raspoređenih u četiri čete od 15 do 25 ljudi, s pažnjom da se u svakoj nađu i članovi partije i ljudi koji poznaju teren. Prve akcije, od 11. jula, bile su paljenje opštinskih arhiva u Božurnji, Plaskovcu, Vinči, Zagorici i drugim selima oko Topole; prvu borbu odred je vodio 19. ili 20. jula, kad su ga u logoru napali žandarmi iz Topole. Tomanić ne prećutkuje ni drugu stranu: uz arhive pljačkane su opštinske kase, od prvih dana vršena je prisilna mobilizacija, a pojedinačne likvidacije „ideoloških” i „klasnih” neprijatelja počele su pre ovih akcija. Jul je, po njemu, nosio „pečat ideološkog obračuna”: napadi su išli gotovo isključivo na žandarme, u Darosavi 28. jula, u Natalincima 29. jula, dok sreski načelnik u Topoli nije ostao bez stanica u Belosavcima i Trnavi i zatražio još 50 žandarma, koje nikad nije dobio.

Od sredine jula odred je počeo da napada i nemačke jedinice, a od početka avgusta borbe su postale svakodnevne: zasede na putu Topola–Kragujevac, napad na autobus sa nemačkim vojnicima kod Belosavaca, ubistvo oficira Gestapoa na Baljkovici 25. avgusta. Najveći uspeh leta bio je kod Bistrice 27. avgusta, gde su 1. i 3. četa napale delove 220. protivtenkovskog diviziona koji je došao da popravi srušeni most: 11 nemačkih vojnika poginulo je na licu mesta, a sedam ranjenih kasnije je umrlo u bolnici. Odred je tada imao 150 do 200 ljudi; u Masloševu je 27. avgusta prešao na tri bataljona i devet četa, oko 240 boraca.

Odmazde su krenule istim ritmom. Kad je 16. avgusta u Banji, na putu Aranđelovac–Topola, ubijeno tri nemačka vojnika i jedan oficir, Nemci su istog dana u selu ubili deset, a sutradan još dve osobe i popalili kuće; 26. avgusta u Kopljarima su odveli 22 taoca i spalili tri kuće. Tomanić navodi i izveštaj sreskog načelnika Aranđelovca od 27. jula: narod se plaši nemačkih vlasti više nego srpskih, a otkad su streljana dva građanina Aranđelovca za koje je svako znao da nisu bili ni komunisti ni saboteri, „svako neposredno pozivanje od nemačkih vlasti izaziva u većini slučajeva bekstvo”. Mere odmazde, zaključuje on, imale su kontraefekat: umesto straha, izazivale su otpor. Krajem avgusta pojačala se i druga strana: 29. avgusta postavljena je vlada Milana Nedića, odredi Koste Pećanca prešli su u njenu službu, od 6. septembra organizovani su žandarmerijski odredi, od 15. septembra dobrovoljački odredi iz omladine Zbora. Nemci su 16. septembra iz Grčke doveli generala Franca Bemea sa zadatkom da ustanak slomi, kako Tomanić piše, „nemilosrdnom žestinom”.

• 01

  Ko je komandovao Prvim šumadijskim odredom

  Po Tomaniću: komandant Milan Blagojević, borac Španskog građanskog rata iz Natalinaca; zamenik Milan Ilić Čiča, čiju su kuću u Gornjoj Trešnjevici Nemci spalili posle prve borbe; komesar Milutin Todorović, od 7. jula Nedeljko Žakula, zamenik komesara Dušan Petrović Šane. Komandiri četa bili su radnici, studenti, zemljoradnici i podoficiri iz Kragujevca, Vinče, Šatornje, Ropočeva i Darosave. Za razliku od četnika, koji su na čelu bataljona imali uglavnom profesionalne oficire, partizani su starešine birali iz članova partije, pre svega španskih boraca, i rezervnih oficira koji su im bili naklonjeni. Posle Blagojevićeve smrti u oktobru odred je uzeo njegovo ime, a komandu je preuzeo Milan Ilić Čiča.

• 02

  Pećančevi četnici, ravnogorci i jedan sporazum kod Voljavče

  Prelazak odreda Koste Pećanca u službu Nedićeve vlade 26. avgusta izazvao je, piše Tomanić, rascep: deo vojvoda ostao je uz Pećanca, dobar deo prišao je Ravnogorskom pokretu, a pojedinci su radili samostalno, pa i sa partizanima. Najpoznatiji primer je sporazum generala Ljubomira Novakovića, vojvode šumadijskog, i Milana Blagojevića kod manastira Voljavča u Stragarima 20. septembra: zajednička borba protiv fašizma, zajednička komanda, podela plena, slobodni izbori posle oslobođenja, zabrana prisilne mobilizacije i lične osvete. Na kraju, dodaje Tomanić, sporazum nije poštovala nijedna strana. Po istom obrascu četnici i partizani zajedno su 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac.

Užice nije osvojeno. Nemački garnizon napustio ga je noću „sa punom opremom” i otišao za Čačak, a u grad je 21. septembra ušao Zlatiborski četnički odred vojvode Radomira Đekića, pripadnika Koste Pećanca, sa oko 160 ljudi. Posle dan i po četnici su grad bez borbe predali partizanima. Narodni muzej Užice i istoričari datiraju ulazak partizana u 24. septembar; Stevan Žutić, činovnik Drinske banovine čije je saslušanje iz decembra 1941. objavila dr Nataša Milićević iz Instituta za noviju istoriju Srbije, pamtio je 25. septembar oko pet popodne, baš za vreme uzbune zbog aviona, kad je veći deo građana bio izvan varoši. Partizani su odmah postavili straže na ulazima i pred javnim zgradama, pritvorili bana, predsednika opštine, sreskog načelnika i šefa policije, a uveče održali smotru pred opštinom: „5 do 6 četa sa nekoliko motocikala i dva-tri stara kamiona”. Feldkomandantura 816 u Užice se nije vratila; Nemci su je, kako Milićević navodi, premestili u Šabac.

Tako je nastalo ono što Narodni muzej Užice opisuje kao prvu veliku oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi 1941: prostor u zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pomoravlju sa oko milion stanovnika, koji su partizani i četnici oslobodili samostalno ili zajedno. Tokom oktobra i novembra u Užicu su bili Vrhovni štab partizanskih odreda, Centralni komitet KPJ, Glavni štab za Srbiju i rukovodstvo SKOJ-a. Narodnooslobodilački odbor obrazovan je 26. septembra. Proradile su predratne fabrike i zanatske radionice, bolnica i Dom narodnog zdravlja, voz za Čačak; izlazile su novine „Vesti”, „Borba”, „Omladinska borba”, „Novosti”, „Reč naroda” i Bilten Vrhovnog štaba. „Borba”, glavni list partije, štampana je u Užicu od 19. oktobra, tri puta nedeljno, pod uredništvom Edvarda Kardelja: 19 brojeva po 10.000 primeraka. Umetnička četa Užičkog odreda, sa dramskom, likovnom i muzičkom radionicom, osnovana je 25. novembra, četiri dana pre kraja.

Najvredniji plen bila je fabrika pušaka, koju su Nemci ostavili sa neoštećenim mašinama i materijalom, uz „ogromnu količinu” puščane municije na Krčagovu, dve kamare sanduka koje je Žutić procenio na 80 do 100 vagona, artiljerijsku municiju u Vregi i benzin u Požegi. Štuke su municiju na Krčagovu zapalile već 26. septembra, ali su partizani iz vatre izvukli oko deset vagona. Radnici su mobilisani i fabrika je pravila puške „nesmetano oko pet nedelja”, dok je nije dvaput bombardovalo, kad je oštećen i hirurški paviljon obližnje bolnice. Deo proizvodnje premešten je u trezore filijale Narodne banke, gde su se punile ručne bombe „partizanke”; za dva meseca, po Glišiću koga Milićević navodi, oko 30.000 komada. Sam grad nije bombardovan nijednom, ali je stanovništvo, piše Žutić, svakog jutra u panici bežalo u tunele, pećine, podvožnjake i podrume na periferiji.

Novac je bio druga strana vlasti. Sutradan po ulasku šef poreske uprave predao je partizanima oko pet miliona dinara, isto su učinile filijale Hipotekarne i Narodne banke. Po gradu se pričalo o „preko 50 miliona”, neki su govorili i o milijardi; po istraživanju Miloša Timotijevića, koje Milićević navodi, u Narodnoj banci zatečeno je 52,5 miliona dinara u srebru, a po sećanjima ukupno 79 miliona. Žutić je kao vršilac dužnosti načelnika finansija novac za plate činovnika nosio u tašni i isplaćivao ga iz stana osam dana po ulasku partizana, dok 3. oktobra nije pozvan da preda ostatak, 372.000 dinara, uz priznanicu koju su potpisali komandant Užičkog odreda Dušan Jerković i načelnik štaba Voja Gavrović. Na zboru starešina nadleštava Jerković je rekao da prestaje rad svih ustanova, da su činovnicima plate za dva meseca isplaćene nezakonito i da partizani prema njima nisu neprijateljski raspoloženi, „sem prema policiji, političko-upravnoj struci i žandarmeriji”. Građani i seljaci oslobođeni su svih državnih i samoupravnih dažbina, što im je, priznaje Žutić, godilo; od bogatijih su traženi prilozi u hrani i novcu, uz pretrese i konfiskaciju većih zaliha. Činovnici su ostali bez posla i pod „mrkim gledanjem na kaputaše”.

• 01

  Ko je bio Stevan Žutić i koliko mu verovati

  Viši sekretar Ministarstva finansija, poslat u Užice 26. avgusta 1941. kao vršilac dužnosti načelnika finansijskog odeljenja Drinske banovine, u gradu je proveo dva meseca pod partizanskom vlašću, veći deo lečeći bolesno oko. Saslušanje je dao u Ministarstvu unutrašnjih poslova Nedićeve vlade najkasnije 24. decembra 1941, kao i svi činovnici koji su morali da objasne kako su se držali; prvi iskaz je neki visoki činovnik nazvao „dečijim pričama” i tražio novo saslušanje. Milićević zato upozorava da je svedočenje šturo i mestimično nepouzdano u datumima, ali da potvrđuje ono što se zna o partizanskoj vlasti i dodaje detalje o odnosu prema činovnicima i o novcu. Istoriografija o Užičkoj republici, piše ona, dugo je isticala samo pozitivnu stranu, a tek posle devedesetih i stradanje ideoloških protivnika, poput slikara Mihaila Milovanovića, streljanog pred povlačenje.

• 02

  Eksplozija u trezoru, 22. novembar

  Sklonište kod Narodne banke partizani su preporučivali kao siguran zaklon od bombardovanja, a u trezorima je radilo odeljenje za punjenje bombi. U subotu 22. novembra (Žutić piše 23.) došlo je do eksplozije u kojoj su poginuli svi u skloništu i radnici; po Glišiću oko 130 ljudi, dok je petnaestak kurira i stražara zadobilo opekotine, a među povređenima su bili i Pavle Savić i Vladimir Dedijer. Uzrok se nikad nije utvrdio, nagađalo se o benzinu ili eksplozivu. Žutić, koji je otputovao sutradan dok se iz skloništa još dizao dim, beleži da je tog dana bilo ružno vreme pa je malo sveta otišlo u sklonište: „da je bio lep dan bilo bi na hiljade žrtava”, jer su po lepom danu tamo bežale žene i deca.

Dok je Užice radilo, Šumadija je gorela. Kolubarska grupa odreda majora Milana Kalabića, sastavljena od žandarma, dobrovoljaca i Pećančevih četnika, stacionirana je u Aranđelovcu od 21. oktobra i odmah se sudarila sa Prvim šumadijskim odredom u Belanovici 21. i 22. oktobra; obe strane su se povukle, a brojke, kako Tomanić pokazuje, zavise od toga ko ih je pisao: Nedićevo ministarstvo brojalo je 52 ubijena i 18 zarobljenih „komunista”, partizanska literatura 25 do 35 poginulih partizana i „preko stotinu” izbačenih iz stroja na drugoj strani. Kod Junkovca 27. oktobra poginulo je oko 20 partizana, a u borbi kod Krćevca dan ranije, kad je 3. bataljon napao kolonu nemačkih pilota na odmoru, nemački gubici kreću se u izvorima „od šest do 80”, partizanski „od dva do sedam”; dvojica poginulih obešena su o telegrafske stubove. U noći 27. na 28. oktobar komandant odreda Milan Blagojević, vraćajući se vozom sa sastanka Vrhovnog štaba u Užicu, uhapšen je od četničke patrole u Požegi zbog „neispravnih dokumenata” i ubijen u komandi mesta.

Sukob dva pokreta otpora, koji je tinjao od avgusta, planuo je u noći 31. oktobra na 1. novembar. Žutić piše da je do tada stanje u gradu, iako teško, bilo „koliko toliko podnošljivo”, a posle toga „nesnošljivo”: blokade, legitimisanje na svakom koraku, satima stajanja, priče o „petokolonašima”; bitke su vođene kod Požege, Karana, Kremne i Kosjerića, a „Borba” je svakog dana pisala o uspesima protiv četnika, ne pominjući gubitke. Svi muškarci od 18 do 50 godina pozvani su u miliciju, činovnici na kopanje rovova. Iz Šumadije stigla je najgora vest tog novembra: četnici Takovskog odreda u Gornjem Milanovcu su 6. i 7. novembra na prepad zarobili većinu 2. bataljona i 7. čete Prvog šumadijskog odreda koje su krenule da pomognu Užicu. Zarobljenike su odveli na Ravnu goru, gde ih je isleđivao Nikola Kalabić; 365 ih je 13. novembra predato Nemcima u Slovcu, a u Valjevu je 27. novembra, za dva ubijena i šest ranjenih vojnika 342. divizije, od 266 izvedenih streljan 261. Primirje su u Čačku 20. novembra potpisali Ranković, Lola Ribar i Stambolić za partizane i major Đurić i Lalatović za četnike: otpor okupatoru, razmena zarobljenika, mešovita komisija za krivicu. Žutić je iskoristio prvi mir da dobije propusnicu i 25. novembra vozom do Gornjeg Milanovca napusti grad; zapamtio je da partizani imaju više naoružanih ljudi, a Mihailović više upisanih, seljaka puštenih kućama, i da su ti seljaci u čačanskoj bolnici govorili da su za kralja, „partizani pak kralja ne spominju”.

Nemački odgovor imao je dva dela: vojsku i logore. Koljanin navodi naređenje Vrhovne komande Vermahta od 16. septembra 1941, na osnovu Hitlerove direktive: sto „komunista”, odnosno srpskih talaca, za ubijenog i pedeset za ranjenog nemačkog vojnika ili folksdojčera. General Franc Beme, austrijski Nemac, postavljen je za opunomoćenog komandujućeg generala; iz Francuske je dovedena 342. pešadijska divizija, takođe velikim delom sastavljena od austrijskih Nemaca čiji su očevi na istom terenu ginuli 1914. Bemeovo naređenje od 21. septembra Koljanin citira doslovno: „bezobzirne mere moraju biti zastrašujući primer, što će se za kratko vreme pročuti po celoj Srbiji”; sve učesnike borbi tretirati kao gerilce, naselja iz kojih se pucalo spaliti, celokupno muško stanovništvo od 15 do 60 godina internirati, žensko potisnuti prema Ceru. Operacija je počela 24. septembra prelaskom 342. divizije preko Save u Šabac, grad koji su napadali i partizani i četnici. Uhapšeno je oko 5.000 Šapčana, među njima i stariji dečaci, oterani u „krvavom maršu” u Jarak pa vraćeni u logor u kasarnama na Senjaku, kome je dodato i više hiljada seljaka iz Mačve: od 9. do 20. oktobra u njemu je bilo oko 22.000 zatočenika. Kod Zasavice Nemci su počeli da grade logor za 50.000 ljudi, koji se po planu mogao proširiti na 500.000, dok ga kiša i poplava nisu zaustavile 28. oktobra; bodljikava žica odatle preneta je na Beogradsko sajmište.

Jedna zaseda u Šumadiji pokazuje kako je sistem radio. Tomanić opisuje napad 1. bataljona Prvog šumadijskog odreda 2. oktobra na konvoj 521. puka za vezu, koji je putovao od Berlina ka Solunu, kod brda Svetinja: poginuo je 21 nemački vojnik i oficir, pet kamiona je zapaljeno, partizani nisu imali gubitaka. Partizanski izveštaj od 14. oktobra govorio je o 54 ubijena Nemca, što Tomanić smatra preteranim, jer je važila naredba „sto za jednog” i jer je po njoj naređeno streljanje 2.100 ljudi. Istog dana na Svetinji streljano je 21 lice, a 4. oktobra naređeno je da se iz logora u Šapcu i „jevrejskog prolaznog logora” u Beogradu strelja 2.100 osoba; po izveštaju šefa Operativne grupe policije Fuksa, koji Koljanin navodi, do 21. oktobra streljano je 2.200 Srba i Jevreja. Jevreji su od početka bili prvi na spisku talaca: Koljanin navodi Turnerovo naređenje od 21. jula da se kao taoci uzimaju prvenstveno Jevreji i Romi i Bemeovo naređenje od 10. oktobra, kad su on i Vermaht preuzeli inicijativu za uništenje Jevreja u Srbiji.

Oktobar je bio vrhunac. Po izveštaju 342. divizije, od 10. do 20. oktobra u Jadru i Pocerini ubijeno je 4.011 osoba, a u Dragincu i okolnim selima najmanje 2.499 stanovnika svih uzrasta, među njima 305 dece mlađe od deset godina. U Kraljevu, koje su napadali partizani i četnici, od 15. do 20. oktobra streljano je 2.255 muškaraca, najmanje 106 mlađih od 18 godina. U Kragujevcu, u kome, kako Koljanin naglašava, ustaničkih akcija nije ni bilo, u selima oko grada 19. oktobra streljano je 416 lica, a 21. oktobra ubijena je 2.381 osoba, među njima 301 dečak, učenici gimnazije i srednjih škola. Tomanić dodaje šumadijski povod: nemačka borbena grupa koja je od 4. oktobra vodila borbe oko Gornjeg Milanovca, i protiv Prvog šumadijskog odreda, vratila se sa 10 mrtvih i 26 ranjenih, „što je nacistima poslužilo kao povod da počine najstrašniji ratni zločin u Srbiji tokom okupacije”. Beograd je 17. oktobra, za dva ubijena vojnika, dao 200 streljanih; 5. novembra na Banjicu je kao taoce odvedeno 169 profesora univerziteta, akademika i visokih činovnika.

Vojni slom išao je sa severoistoka ka jugozapadu. Po rasporedu za konačno gušenje ustanka, Nedićeve snage pod pukovnikom Kostom Mušickim, Rudnička grupa Kalabića i sva tri bataljona 721. puka udarili su na Rudnik, gde su se skupili ostaci Prvog šumadijskog odreda, Beogradski bataljon Posavskog odreda, Kosmajski odred i delovi još tri odreda. Napad je počeo 20. novembra, Rudnik je pao 28. novembra uz 28 poginulih partizana po Tomaniću, a istog dana izgubljen je i Gornji Milanovac; Nedićevo ministarstvo brojalo je na Rudniku stotine poginulih i 400 do 500 zarobljenih partizana. Tek tada je, piše Tomanić, počelo povlačenje ka Užicu. Narodni muzej Užice beleži da su Nemci 25. novembra krenuli na slobodnu teritoriju pravcima Valjevo–Užice i Kraljevo–Čačak–Užice. Poslednju liniju odbrane držali su Radnički bataljon Užičkog odreda, dve čete Posavskog odreda i Orašačka četa Drugog šumadijskog odreda: 29. novembra na Kadinjači primili su borbu „protiv daleko brojnijih Nemaca” dok se Vrhovni štab pod Josipom Brozom Titom povlačio u Sandžak. Ministarstvo odbrane, koje svakog 29. novembra organizuje državnu svečanost na Kadinjači, navodi da su tog dana poginuli svi pripadnici Radničkog bataljona. Među njima je bio i Dušan Jerković, učitelj i rezervni oficir iz Aprilskog rata, komandant Užičkog odreda od 20. septembra; njegovo telo Nemci su izložili na užičkoj pijaci radi zastrašivanja, a sredinom decembra spalili. Vrhovni štab prešao je Uvac u italijansku zonu sa oko 1.500 boraca; od njih je 21. decembra u Rudom sastavljena Prva proleterska brigada, u kojoj je od Prvog šumadijskog odreda nastao 5. bataljon. Užička republika, zaključuje Narodni muzej, prestala je posle 67 dana.

Nemački izvori koje Koljanin navodi daju bilans od 1. avgusta do 5. decembra 1941: u borbi ubijeno 11.000 ustanika, kao odmazda streljano skoro 22.000 ljudi, a nemačka vojska imala je „nešto manje od 600 poginulih”. Značajan deo streljanih, „možda i polovina”, bili su zatočenici logora koje su Nemci obrazovali uporedo sa operacijama: stalni logori na Banjici, u Šapcu i u Nišu, privremeni na Senjaku i u Topovskim šupama u Beogradu. Nesrazmerna vojna premoć, piše Koljanin, praćena masovnim streljanjem i interniranjem civila, „velikim delom je doprinela slamanju ustanka tokom oktobra i novembra”. Posle sloma logori su promenili namenu: od novembra iz Šapca su po 300 ljudi slati u rudnike Kostolac, Klenovnik i Senjski rudnik, od aprila 1942. logori su postali izvor prisilne radne snage za Nemačku, a Sajmište centralni logor. Preostalo jevrejsko stanovništvo, žene, deca i starci, dovedeno je u Jevrejski logor Zemun od 8. decembra, 5.281 osoba do 15. decembra, i ubijeno od kraja marta do 10. maja 1942.

Partizanske gubitke broji dr Dragan Cvetković iz Muzeja žrtava genocida, na osnovu popisa „Žrtve rata 1941–1945” iz 1964, delimično revidiranog. Sa teritorije okupirane Srbije u celom ratu stradalo je 38.957 partizana; u 1941, za šest meseci ustanka, 2.655. Brojke po mesecima pokazuju kako je ustanak rastao i kako je slomljen: 54 u julu, 131 u avgustu, 327 u septembru, 540 u oktobru, 762 u novembru, 475 u decembru, uz 366 sa nepoznatim mesecom. Novembar, mesec borbi sa četnicima i „uzaludnog pokušaja branjenja Užica”, odneo je trećinu svih partizana stradalih u ustanku. Polovina gubitaka, 51,37 odsto, pala je na dva regiona koji su činili jezgro slobodne teritorije, severozapadnu Srbiju sa 700 i deo zapadne Srbije oko Užica, Čačka i Požege sa 664 stradala, a u njima je živelo 18,83 odsto stanovništva; njihov gubitak bio je, računa Cvetković, realno 4,57 puta veći nego u ostalih osam regiona. Deo zapadne Srbije izgubio je 1941. više od četvrtine svih svojih partizana stradalih u celom ratu. Sam popis, napominje on, obuhvatio je između 53 i 56 odsto stvarno stradalih.

Na telefonu prevucite tabelu ulevo i udesno. Brojke po Cvetkoviću, iz baze Muzeja žrtava genocida.

Šumadija je svoju cenu plaćala i posle sloma. Borci 8. i 9. čete, koji su se u decembru vratili iz borbi kod Čačka umesto da krenu sa glavninom, pohapšeni su preko zime i većina ih je u martu 1942. streljana u Kragujevcu, na Metinom brdu i Medni. Tomanić prenosi i sećanja preživelih na saslušanja kod ljotićevaca u decembru 1941: „Tukli su nas kao stoku.” U Šumadiji je, kao i u celoj Srbiji, zavladao mirniji period, koji on objašnjava prestankom dejstava oba pokreta, hapšenjima i interniranjem, učvršćivanjem okupacione vlasti, reorganizacijom Nedićevih jedinica i „neobično dugom i oštrom zimom”. Od 5. šumadijskog bataljona Prve proleterske brigade u junu 1942. ostalo je 45 boraca sposobnih za borbu; Prvi šumadijski odred obnovljen je na Bukulji tek 14. septembra 1942, sa tri čete.

Tomanić ne skriva ni ono što ustanička strana nije rado pominjala. Partizanski odredi su, piše on, uz akcije protiv okupatora izvršili „niz ubistava nad nedužnim stanovništvom, verovatno iz ideoloških i klasnih pobuda”; u Darosavi je 8. i 9. oktobra 2. bataljon ubio šest osoba pod optužbom da su pomagale opštini i žandarmima, a načelnik Orašačkog sreza javljao je 19. oktobra da su „komunisti počeli masovno odvoditi, ubijati i pljačkati ugledne i imućne ljude” i da silom mobilišu. Pukovnik dr Dalibor Denda, u uvodniku posebnog izdanja Vojnoistorijskog glasnika posvećenog osamdesetoj godišnjici, stavlja to u širi okvir: u ustanku su učestvovala dva antifašistička pokreta unutar srpskog naroda, četnički i partizanski, a iz njihovog sudara, „sa različitim i teško pomirljivim pogledima na budućnost”, proistekao je građanski rat koji je trajao do 1945. Cvetković istu 1941. sažima u tri događaja koja su je obeležila: okupacija i raspad države, ustanak koji se pretvorio u revolucionarni i građanski rat, i početak genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Jugoslavija je te godine, uz istočni front, bila jedino aktivno ratno područje u Evropi.