Povlačenje preko Albanije: put srpske vojske do Krfa

Posle nemačko-austrougarsko-bugarskog pohoda, srpska vojska povukla se prema Kosovu i Metohiji. Veza sa saveznicima na jugu bila je presečena, a mogućnost da se odbrana obnovi u zemlji sve manja. Na sastanku armijskih komandanata u Peći odbačene su poslednje zamisli o kontraofanzivi. U odsustvu Štaba Vrhovne komande, kao najstariji, predsedavao je vojvoda Stepa Stepanović. Odluka je usmerila preostale snage prema Jadranskom primorju.

Iz Prizrena je 26. novembra krenula kolona u kojoj su bili kralj Petar, vlada i diplomatski kor. Preko Ljum-Kule i Vezirovog mosta išla je prema Lješu. Državni vrh kretao se zajedno sa vojskom koja više nije mogla da ostane na svojoj teritoriji. Njegov odlazak tražio je i nastavak veze sa saveznicima: trebalo je dogovoriti dotur hrane, prihvat na obali i mesto na kom bi se vojska ponovo prikupila.

Glavnina sve tri armije i Odbrane Beograda pošla je iz Peći preko Andrijevice i Podgorice ka Skadru. Timočka vojska imala je drugi pravac, sa Kosova preko Debra, Elbasana i Tirane ka Draču. To su bile odvojene putanje sa različitim prelazima i odredištima. Snage koje su se kretale preko Crne Gore i one koje su ulazile neposredno u Albaniju trebalo je na kraju prihvatiti na obali.

U povlačenje je, po proceni Aleksandra Životića, krenulo više od 400.000 ljudi, vojnika i civila zajedno. Pored borbenih jedinica kretali su se regruti, bolesnici i izbeglice. Ljudi su ulazili u planinske predele sa malo hrane, po zaleđenim putevima. Vojska je morala da vodi i one koji su već bili preslabi za takav marš, dok je svaki zastoj značio duže izlaganje hladnoći i oskudici.

Stradalo se od gladi, zime i iscrpljenosti. Kolone su napadala i pojedina albanska plemena koja nisu priznavala vlast Esad-paše Toptanija, srpskog prijatelja. Njegova podrška nije obezbeđivala slobodan prolaz kroz svako područje. Na istom putu trebalo je čuvati ljude, održavati kolonu i pronaći hranu. Oni koji su zaostajali gubili su dodir sa jedinicom ili grupom sa kojom su krenuli.

Povlačenje je nastavljeno prema primorju iako ono još nije bilo uređeno za prihvat tolikog broja ljudi. Cilj je bio da se jedinice izvuku iz obruča i stignu do prostora na kom bi saveznička pomoć mogla da im priđe brodovima. Zemlja je ostajala pod okupacijom. Iza kolona ostajali su mrtvi i oni koji nisu mogli dalje, dok su preživeli na obalu nosili posledice višenedeljnog marša.

Glavnina srpske vojske prikupila se u okolini Skadra između 15. i 21. decembra. Tu je bilo oko 160.000 vojnika, po Životiću. Procena vojnog gubitka do Skadra prelazi 20.000 ljudi, uz teško stradanje civila. Preživeli su stigli u prostor u kom nije bilo uslova ni za uredno snabdevanje ni za popunu i reorganizaciju. Jedinice su nastavile da gube ljude od posledica gladi i hladnoće.

Najbliži izlaz na more nije mogao da primi potrebne transporte. Sveti Jovan Medovski, poznat i kao San Đovani di Medua, bio je plitka luka, nepogodna za pristajanje velikih brodova. Blizina neprijateljske pomorske baze u Kotoru ugrožavala je dolazak hrane i odlazak konvoja. Vojska je došla blizu mora, ali to joj još nije obezbedilo mesto na brodu niti siguran dotur zaliha.

Srpsko rukovodstvo tražilo je evakuaciju. Regent Aleksandar obratio se ruskom caru Nikolaju, čija je intervencija ubrzala savezničko razmatranje pomoći i odredišta. Prvobitne zamisli da se vojska obnovi u Albaniji nisu imale oslonac u stvarnim uslovima oko Skadra. Trebalo je izabrati luku pogodniju za veće brodove i mesto na kom bi se iscrpljeni ljudi mogli lečiti, hraniti i ponovo organizovati.

Izbor je pao na Valonu, na jugu Albanije. Za veliki deo vojske to je značilo još jedan dug pokret kroz blato i močvare; Životić procenjuje tu etapu na oko 250 kilometara. Najslabiji su iz Drača i Medove prebacivani manjim parobrodima i bolničkim brodovima, dok su snažniji išli pešice. Put nije završavao jednim ukrcavanjem: ljudi su premeštani prema luci iz koje je mogla da se organizuje dalja plovidba.

Mila Mihajlović opisuje poljska odmorišta i bolnice duž puta, naročito kod prelaza preko Škumbija i Semenija. Slabiji su tu ostajali da se okrepe pre nastavka. Odmor, obrok i lekarska pomoć postali su delovi samog izvlačenja. Ko je mogao da nastavi marš upućivan je prema Valoni; ko više nije mogao morao je da bude prihvaćen pre nego što dođe do glavnog mesta ukrcavanja.

Odredište nije odmah bilo Krf. Prvi transporti prema Bizerti u Tunisu krenuli su 4. januara 1916. i obuhvatili više od 9.000 najbolesnijih vojnika, prema MO tekstu o evakuaciji. Kada su saveznici dogovorili da glavnina ide na Krf, glavni deo prevoza poveren je italijanskoj mornarici. Izvlačenje je obuhvatilo različite grupe: jedinice, bolesnike, regrute i ljude koji su se povlačili uz vojsku.

General Mondezir predvideo je ukrcavanje oko 2.000 ljudi dnevno. Tehničke teškoće i dejstvo austrougarske mornarice usporavali su taj plan. Brod je morao da priđe obali, primi ljude i teret, a zatim pređe ugroženo more. Za teško bolesne korišćeni su posebni sanitetski transporti; putničke i bolničke konvoje pratili su ratni brodovi. U prihvat su zato bili uključeni i lučka organizacija i mornarica i medicinsko osoblje.

Kod Valone je radilo prihvatilište Arta, sa medicinskim osobljem, vodom i barakama čiji je broj rastao sa prilivom ljudi. Po Mihajlović, italijanska mornarica uključila je osam bolničkih brodova. Većina su bili trgovački parobrodi preuređeni u vojne bolnice, uz manja ambulantna i spasilačka plovila.

Na velikom bolničkom brodu „Ferdinando Palašano” bilo je oko 1.000 kreveta, apoteka, ambulante i operacionih sala. „Italija” i „Brazil” preuređeni su sa po 620 ležajeva. Takvi brodovi mogli su da nastave prihvat i negu tokom plovidbe. Za čoveka koji više nije mogao da stoji, zadatak mornarice bio je da ga preveze zajedno sa mogućnošću lečenja, a ne da ga samo smesti na palubu.

Mornar Antonio Garibaldino Kvatrini, učesnik operacije, opisao je na brodu „Italija” ljude koje su mala plovila dovozila sa obale. Njihova nepokretnost bila je posledica izuzetne slabosti. Čim bi ih prebacila na veliki brod, manja plovila vraćala su se po sledeću grupu. Prihvat se tako ponavljao: prikupljanje ljudi duž obale, premeštanje na bolnički brod i nastavak transporta do uređene pomoći.

Hranu je trebalo dovesti i do onih koji su još pešačili. U srpskom svedočenju koje prenosi Mihajlović, kod Semenija i Libavice bilo je slagalište od 30.000 obroka, kod Vojuše logor i ishrana za 10.000 ljudi, a kod Arte za 4.000. Zalihe su dopunjavane. Na pristaništu je bazom komandovao italijanski admiral Maco. Put do broda bio je vezan za mrežu odmorišta, hrane i medicinskog prihvata.

MO za glavne vojne transporte daje oko 136.000 vojnika, oko 10.000 konja i 50 teških artiljerijskih oruđa. Za period 12. decembra 1915. do 29. februara 1916. Mihajlović daje širi italijanski bilans od 260.895 vojnika i izbeglica; u evidenciji srpske Vrhovne komande, po MO tekstu, ostalo je oko 160.000 Srba. Brodovi su, pored ljudi, prevozili i opremu koja je mogla da se sačuva za dalju upotrebu.

Evakuacija je nastavljena i posle odlaska većine jedinica. 5. aprila 1916. iz Valone su isplovila poslednja odeljenja srpske Konjičke divizije, piše Mihajlović. MO isti dan daje kao kraj izvlačenja poslednjeg srpskog vojnika sa albanske obale. Kolone i brodovi nisu činili jedan istovremeni pokret: na Krfu su već bili ljudi koji se leče i oporavljaju, dok su druge grupe još čekale odlazak.

Po dolasku na Krf sledio je lekarski pregled. Iskrcavanje kod Guvije i Lazareta bilo je početak razdvajanja prema zdravstvenom stanju. Bolesni i iznemogli upućivani su na Vido, malo ostrvo blizu grada Krfa. Na njega je 18. januara stigao prvi transport regruta, dečaka od 17 do 19 godina, prema Životiću. Ulazak u bolnicu označavao je novu etapu izvlačenja ljudi koji su već prešli planinske i obalske puteve.

Najiscrpljeniji vojnici imali su tek 30 do 40 kilograma. Umiralo se od crevnih i plućnih bolesti; redovan obrok i zaklon nisu mogli odmah da poprave posledice višemesečnog stradanja. Po Životićevoj proceni, na Krfu je umrlo oko 7.000 srpskih vojnika. Ti gubici nastali su nakon dolaska na ostrvo, kada je najteži deo puta za mnoge već trebalo da bude iza njih.

Na kamenitom Vidu ponestalo je prostora za sahranjivanje. Tela umrlih vojnika odvožena su čamcima i polagana u more. Tako je nastala Plava grobnica. U širem tromesečnom bilansu puta od Beograda do Krfa, koji Životić pripisuje Kraljevini SHS, stoji 77.455 stradalih vojnika i oko 140.000 civila. Taj bilans obuhvata više etapa, od odstupanja u Srbiji do dolaska na ostrva.

U logorima na Krfu oporavak je donosila redovna hrana, odmor i bolji uslovi. Ljudi koji su mogli da se vrate jedinicama postepeno su ponovo ulazili u vojnički život. U maslinjacima su bili šatori, kuvalo se i lečilo, a sa povratkom snage ponovo se igralo kolo i pevalo. Vojska je na ostrvu trebalo da obnovi sastav i organizaciju sa ljudima koji su uspeli da stignu.

Polovinom aprila 1916. oporavljena i reorganizovana srpska vojska počela je prebacivanje prema Solunskom frontu. Prebacivanje prema Solunu usledilo je posle završetka evakuacije sa albanske obale. Jedinice koje su krajem 1915. napustile državni prostor ponovo su dobijale zadatak u savezničkom rasporedu. Njihov put do Krfa završio se mogućnošću da se rat nastavi, posle gubitaka koji su ostali duž celog puta i na ostrvima.