Boj na Ljubiću 1815: Tanasko Rajić, odbrana topova i preokret kod Čačka

Čačak je bio središte Požeške nahije i oslonac osmanske vlasti u dolini Zapadne Morave. Odavde su se nadzirali okolni krajevi i veze prema jugu. Ustanici koji su želeli da učvrste borbu u Šumadiji i zapadnoj Srbiji morali su da računaju sa vojskom smeštenom u varoši.

Posle odluke u Takovu borbe su počele i na čačanskom pravcu. Lazar Mutap i Jovan Obrenović, Milošev brat, napadali su posadu, dok je Miloš pokušavao da zaustavi pomoć koja je stizala iz Beograda. Zadatak nije bio samo ulazak u varoš: trebalo je održati osvojeno i sprečiti protivnika da ponovo preuzme okolinu.

Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak poslao je Imšir-pašu, svog ćehaju, protiv pobunjenika. Njegov dolazak je pojačao posadu i pritisak na srpske odrede. Ustanici su se oslonili na Ljubić i položaje prema Moravi, pa je borba za Čačak prerasla u duže nadmetanje između utvrđenih mesta.

Ćehaja je naziv za visokog pašinog pomoćnika. Kada se u starijoj literaturi pojavljuju nazivi Imšir-paša i Ćaja-paša, u ovoj priči odnose se na istog zapovednika. To pomaže da se tok događaja prati bez stvaranja dve različite ličnosti od imena i službenog zvanja.

Visina Ljubića davala je ustaničkoj odbrani oslonac iznad doline. Položaji prema reci bili su potrebni za nadzor prelaza, ali su ih napadi sa više strana mogli ugroziti. U rasporedu odbrane važna je bila veza između nižih zaklona i ljudi koji su držali brdo.

Miloš Obrenović je deo vremena proveo na severozapadnom pravcu, dok je zapovedanje kod Čačka prepustio Jovanu. Pobeda kod Paleža, današnjeg Obrenovca, donela je dva zaplenjena topa. Početkom juna oni su dopremljeni na Ljubić, zajedno sa pojačanjima.

To povezivanje bojišta pokazuje kako je ustanak sticao sredstva za sledeću borbu. Oružje osvojeno na jednom mestu moglo je da osnaži drugi front; uspešan lokalni napad imao je značaj koji je prevazilazio jednu varoš. Ipak, topove je trebalo dopremiti, opslužiti i sačuvati dok ljudi oko njih drže položaj.

Odbrana je zavisila i od hrane i baruta. Odredi koji nedeljama ostaju prema istoj posadi moraju da imaju veze sa pozadinom. Zato pored zapovednika u ovu priču pripadaju i sela iz kojih su stizali ljudi, namirnice i pomoć.

Osmanska vojska je 6. juna 1815. napala ustaničke položaje prema podnožju Ljubića. Deo srpskih odreda bio je potisnut prema višim zaklonima. Povlačenje je ugrozilo raspored odbrane i ostavilo topove bez dovoljne zaštite.

Tanasko Rajić ostao je uz artiljeriju i poginuo u njenoj odbrani. Topovi su pali protivniku u ruke. Ustanici su tako izgubili dragoceno oružje upravo kada je osmanski napad već doveo deo njihove vojske u teško stanje.

Istoga dana poginuo je i Imšir-paša. U srpskoj istoriografiji njegovo ubistvo vezuje se za ustaničkog borca Vasu Tomića. Gubitak zapovednika otežao je nastavak osmanske akcije. Srpski odredi nisu nestali sa bojišta: ponovo su se prikupljali i pripremali da izdrže sledeći napad.

Takav sled događaja objašnjava zašto se teško povlačenje i konačna pobeda mogu naći u istoj priči. Jedna vojska može da zauzme topove, a da ipak ne dovrši slamanje protivnika. Na Ljubiću su preostali položaji i ponovno okupljanje sačuvali mogućnost da se borba nastavi.

Rajić je bio borac iz Stragara sa iskustvom iz Prvog srpskog ustanka. U zapisima i sećanjima javlja se i kao Atanasije ili Atanasko, dok je nadimak Tanasko postao najpoznatiji. Za Karađorđevu borbu vezuje ga služba barjaktara; u obnovljenom ustanku ponovo se našao među starešinama.

Topovi su za ustanike predstavljali sredstvo koje se teško nabavljalo. Njihov gubitak smanjivao je mogućnost da se utvrđeni protivnik napadne ili da se njegov juriš zaustavi na odstojanju. Zato Rajićevo ostajanje uz artiljeriju ima sasvim određeno vojno značenje, pored ličnog junaštva po kome se pamti.

Istoričar Radomir J. Popović prati kako su zapisi Vuka Karadžića, književnost i kasnija likovna dela prenosili priču o Rajiću. Njegova pogibija u odbrani topova pripada istorijskom događaju; rečenice i dramatične poze koje su kasnije prikazivane ne treba pretvarati u doslovan snimak poslednjih trenutaka.

Posle neuspelog slamanja ustaničke odbrane osmanska vojska ostala je u Čačku u nepovoljnom položaju. Gubitak zapovednika i teškoće sa hranom ograničavali su njene mogućnosti. Ustanici su zadržali pritisak na posadu i veze sa odredima u okolini.

Osmanske snage napustile su Čačak 10. juna i krenule prema Dragačevu. Povlačenje je praćeno novim borbama. Na pravcu prema Rtarima protiv njih su delovale čete prote Janka Mihailovića Molera, a pridruživali su se i ustanici sa ljubićkog fronta.

Pregled Narodnog muzeja Čačak završetak celih operacija datira 13. juna 1815. Time se razlikuju glavni napad na Ljubić, napuštanje varoši i završne akcije. Kada govorimo o pobedi kod Čačka, obuhvatamo taj povezani tok borbi.

Za ljude koji su ostali na položajima pobeda je značila i povratak ranjenicima, sahranjivanje poginulih i ponovno prikupljanje odreda. Oslobođen prostor mogao je da bude polazište sledećeg pohoda tek kada se vojska oporavi i uspostavi veze sa okolnim krajevima.

Poraz osmanskih snaga kod Čačka oslobodio je važno ustaničko uporište i omogućio da se borba prenese dalje. Vojska koja je trebalo da uguši pokret više nije mogla da izvrši taj zadatak sa čačanskog pravca. Miloš je stekao prostor za akcije prema još neoslobođenim varošima.

Ljubić pokazuje koliko je u Drugom ustanku bilo važno da odredi deluju povezano. Palež je doneo topove; front kod Čačka vezao je protivničku vojsku; okolni odredi učestvovali su u njenom gonjenju. Pobeda je proizašla iz tog zajedničkog delovanja i trajanja odbrane.

U daljem toku sledile su borbe za Požarevac i pobeda na Dublju. Svaki uspeh osnaživao je Milošev položaj, ali osmanska vlast nije bila uklonjena iz cele Srbije. Vojni rezultati bili su oslonac za pregovore koji će otvoriti put domaćoj upravi.