Batinska bitka 1944: prelazak Dunava, mostobrani i oslobođenje Baranje

Posle oslobođenja Beograda sovjetska 57. armija pregrupisavala se prema zapadnoj Bačkoj. Pred njom je bio Dunav, a iza njega pravci prema južnoj Mađarskoj. Treći ukrajinski front maršala Fjodora Tolbuhina trebalo je da svojim dejstvima podrži napredovanje prema Budimpešti. U tom rasporedu Batina je dobila važnost mnogo veću od veličine samog naselja: preko ovog dela reke trebalo je prebaciti vojsku sposobnu da nastavi ofanzivu, sa artiljerijom, municijom i rezervama.

Desna obala Dunava pružala je braniocima prednost visine. Iznad Batine uzdiže se Belomanastirska greda, sa koje su mogli da posmatraju prilaze i tuku mesta iskrcavanja. Čamci su morali da pređu otvorenu vodu, a iskrcana pešadija da se iz uskog priobalja probije prema naselju i uzvišenjima. Mostobran je upravo takav osvojeni prostor na suprotnoj obali: mora da bude dovoljno čvrst da prihvati nove jedinice i dovoljno dubok da neprijateljska vatra ne prekida svaki naredni prelaz.

Na sovjetskoj strani operacijom 57. armije rukovodio je general Mihail Šarohin. Sa njom je dejstvovala 51. vojvođanska divizija NOVJ, pod komandom Srete Savića, sa 7, 8. i 12. vojvođanskom brigadom. Sovjetska armija raspolagala je znatno snažnijom artiljerijom, vazdušnom podrškom i inženjerijskim sredstvima. Vojvođanske brigade učestvovale su u prelasku, odbrani i širenju mostobrana. Njihovi zadaci menjali su se sa tokom borbe, pa raspored prvog dana ne opisuje sastav snaga tokom čitave operacije.

Prvobitni plan povezivao je dva pravca. Kod Batine su glavni teret početnog prelaska nosili delovi sovjetske 233. streljačke divizije i 12. vojvođanske brigade. Južnije, na apatinskom pravcu, dejstvovala je 74. streljačka divizija, kojoj će se u borbama pridružiti 8. vojvođanska brigada. Dva odvojena oslonca na desnoj obali trebalo je proširiti i spojiti. Time bi se dobio prostor na kojem veće jedinice mogu da se rasporede za napad, umesto da ostanu sabijene uz reku.

Nemačkom odbranom na ovom sektoru rukovodio je 68. armijski korpus generala Helmuta Felmija. U borbama su učestvovali delovi više formacija, među njima 31. i 13. SS divizije, uz pojačanja koja su pristizala tokom operacije. Nemačka komanda nastojala je da zatvori prilaze Baranji i južnoj Mađarskoj. Za nju je najpovoljnije bilo da prebačene snage potisne dok su još malobrojne i dok veći deo njihove teške opreme ostaje na drugoj obali.

Pripreme su zato obuhvatale izviđanje, prikupljanje čamaca i skela, uređenje prilaza i određivanje ciljeva za artiljeriju. Uz vojna sredstva korišćeni su i ribarski čamci. Pokreti su prikrivani, ali se nije moglo računati da će čitava nemačka odbrana biti zatečena: protivnik je očekivao pokušaje prelaska Dunava. Moglo se dobiti na vremenu izborom mesta i časa napada, a zatim brzo dovoditi nove talase. Već u pripremi videlo se koliko će uspeh zavisiti od inženjeraca i neprekidne veze između obala.

Noću između 10. i 11. novembra 1944. bataljoni sovjetskog 703. puka prešli su Dunav severno od Batine. Nikola Božić u monografiji opisuje njihovo iskrcavanje i pokušaj izlaska prema uzvišenjima. Na drugim tačkama prelaza uključivali su se delovi 12. vojvođanske brigade i sovjetske jedinice koje su napadale samo naselje. Početni uspeh omogućio je da se borba prenese na desnu obalu, ali zauzeti komad zemlje još nije obezbeđivao slobodan prolaz u unutrašnjost.

Prvi talasi morali su da prihvate nove čamce i istovremeno odbijaju napade. Svaki top ili minobacač koji bi stigao preko vode povećavao je mogućnost odbrane, ali je i njegovo prebacivanje zahtevalo vreme i odgovarajuće plovilo. Municija je dolazila istim ugroženim putem kojim su ranjenici vraćani na levu obalu. Zato je borba na mostobranu imala neposrednu vezu sa radom na reci: zadržavanje položaja bez snabdevanja nije moglo dugo da traje.

Nemački protivnapadi brzo su pokazali koliko je početni oslonac nesiguran. Dvanaestog novembra ponovo je izgubljena železnička stanica Batina. Trifković, prema sovjetskom dnevniku 75. korpusa, navodi potiskivanje levog krila 233. divizije i delova 12. vojvođanske brigade. Stanica je bila jedna od tačaka preko kojih se kontrolisalo kretanje uz naselje i prema njegovom zaleđu. Njen gubitak nije značio kraj mostobrana, ali je sužavao prostor na kojem su prebačene jedinice mogle da se kreću i povezuju.

Borbe su se vodile među kućama, uz železnički nasip i na padinama iznad sela. Položaj koji je osvojila jedna grupa morao je da bude povezan sa susedima, inače je protivnik mogao da mu priđe sa boka. Na uskom prostoru napadi i odbrana smenjivali su se pre nego što bi jedinice stigle da se odmore ili srede. Razrušena Batina na fotografijama posle bitke pokazuje šta je ostalo od naselja kroz koje su prolazile te promene borbenih linija.

Već posle prvih dana postalo je jasno da se plan ne ostvaruje predviđenom brzinom. Noću 13/14. novembra pristizali su novi delovi 12. brigade, jedinice 7. vojvođanske brigade i sovjetske 73. gardijske divizije. Pojačanja su bila potrebna i za održavanje položaja i za napad na uzvišenja. Komanda je morala da prilagodi raspored stvarnoj jačini otpora, umesto da očekuje da iscrpljene jedinice prvog talasa same izvrše sve zadatke.

Posebno teško bilo je ovladati kotom 169 i položajima na Belomanastirskoj gredi. Oznaka kote na vojnoj karti predstavlja visinu tačke, ali je u ovoj bici označavala i sasvim konkretnu prednost: pregled nad priobaljem i vatru po prilazima. Za napadače je izlazak na gredu značio mogućnost da se udalje od vode i šire mostobran. Za odbranu je njegovo sprečavanje bilo način da zadrži protivnika u prostoru koji može da tuče sa povoljnijih položaja.

Južnije se razvijao apatinski mostobran. Tamo su rukavci, šume, nasipi i močvarno zemljište ograničavali kretanje i otežavali povezivanje jedinica. U tim borbama 8. vojvođanska brigada sarađivala je sa sovjetskom 74. divizijom. Apatinski pravac nije bio samo pozadina batinskog napada: imao je sopstvene prelaze i borbe, a njegovo napredovanje trebalo je da omogući spajanje sa snagama sa severa. Dok su dva mostobrana ostajala odvojena, svaki je mogao biti zasebno pritisnut.

Jačanje mostobrana tražilo je više od pristizanja novih bataljona. Trebalo je uskladiti vatru artiljerije sa kretanjem pešadije, obezbediti prelaze za težu opremu i sprečiti da protivnapadi vrate odbranu na izgubljene tačke. Pontonski most i druga prevozna sredstva povećavali su mogućnost dopremanja ljudi i municije, ali su ostajali ugroženi. U Božićevom prikazu priprema odlučujućeg napada važni su upravo pregrupisavanje oruđa, popuna municije i preciziranje zadataka podrške.

Sovjetska avijacija takođe je učestvovala u pritisku na nemačke položaje. Njena upotreba zavisila je od raspoloživih aerodroma, vidljivosti i vremena. Trifkovićevo istraživanje pokazuje obimno angažovanje 17. vazdušne armije tokom novembarskih borbi. Podrška iz vazduha dopunjavala je artiljeriju, ali nije uklanjala potrebu da pešadija zauzme i zadrži teren. Nemačke jedinice su i posle snažnih udara pokušavale da obnove odbranu i upotrebe rezerve za protivnapad.

Dvadesetog novembra napad je slomio odbranu na kotama 205 i 206. Božić navodi i nemački izveštaj koji priznaje gubitak tih tačaka i Draža. Zauzimanje uzvišenja oslabilo je sistem položaja koji je štitio izlaz iz batinskog prostora. Napadači su sada mogli da razvijaju dejstva dalje od obale, prema selima i putevima u unutrašnjosti Baranje. Ipak, toga dana nije prestao otpor na celom području, niti su svi zadaci operacije već bili izvršeni.

Felmijeva komanda pokušala je da povrati izgubljena uzvišenja novim protivnapadom. U monografiji je opisan pokušaj iz pravca Gajića i Mikinog Dola prema kotama, uz učešće nemačkih oklopnih sredstava. Protivnapad nije vratio prethodni raspored odbrane. Za sovjetske i jugoslovenske snage bilo je važno da zadrže osvojene položaje i nastave pritisak pre nego što pristigla nemačka pojačanja obrazuju novu čvrstu liniju.

Sledeći cilj bilo je povezivanje severnog i južnog krila napada. Borbe prema Zmajevcu, Suzi i Kneževim Vinogradima približavale su jedinice koje su krenule sa različitih mostobrana. Batinski i apatinski mostobran spojeni su 23. novembra. Božić ovaj trenutak potkrepljuje prikazom komandanta 57. armije Šarohina: unutrašnja krila sovjetskih korpusa povezala su se, a vojvođanske brigade učestvovale su u prodoru prema Kneževim Vinogradima.

Spajanjem je dobijen širi i povezan prostor na desnoj obali. Na njega su mogle da pristignu veće rezerve i pokretne jedinice koje bi nastavile prodor. Nemačka odbrana više nije mogla da usmeri svaki protivnapad na nekoliko zbijenih mesta iskrcavanja. Borba se pomerala prema zapadu i severu, a sovjetska komanda nastojala je da iskoristi proboj pre nego što se protivnik ponovo učvrsti. Zato je osvajanje prostora između mostobrana imalo neposredan značaj za tempo daljeg napredovanja.

Do kraja novembra operacija je prešla u oslobađanje šireg prostora Baranje i nastupanje u južnoj Mađarskoj. Dvadeset devetog novembra 51. vojvođanska divizija izbila je na levu obalu Drave. Pred njom su zatim bili zadaci obezbeđivanja boka i priprema daljih dejstava. Put od prvih čamaca do Drave obuhvatio je više različitih borbi: za iskrcavanje, za opstanak, za uzvišenja i za proboj kroz unutrašnjost.

Pobeda je ostavila teško proređene jedinice i razoreno naselje. Za 51. vojvođansku diviziju Božić donosi ratne izveštaje i kasnije poimenične priloge, uz upozorenje da prvobitni podaci nisu obuhvatili sve gubitke. Među evidentiranima posebno se vode poginuli, nestali i ranjeni. Te kategorije ne mogu se pretvoriti u jedan broj poginulih: sudbina nestalih morala je naknadno da se utvrđuje, a pojedini ranjenici umirali su posle završetka neposrednih borbi.

I za sovjetske žrtve postoje podaci različitog obuhvata. Broj sahranjenih u spomen-kosturnici nije isto što i konačan broj poginulih u bici. Trifković upozorava da su tamo sahranjeni i borci preminuli pre i posle njenog uobičajenog vremenskog okvira. Mesečni izveštaj cele 57. armije opet obuhvata drugi skup događaja. Razlike ne umanjuju razmeru stradanja; pokazuju zašto uz svaku preciznu brojku mora da ostane i objašnjenje na koga se odnosi.

Nemački gubici još teže se svode na pouzdan zbir. Jedinice su pristizale, povlačile se i potčinjavale različitim komandama, a procene protivnika često su bile veće od onoga što se može potvrditi sopstvenim izveštajima. Trifković ukazuje i na nepotpunost nemačkih pregleda. Pouzdano se može pratiti vojni rezultat: odbrana na Dunavu je probijena, mostobrani spojeni, a nemačke snage potisnute sa položaja kojima su zatvarale izlaz u Baranju. Konačan broj stradalih zahteva zasebno poređenje evidencija.

Fotografija Batine od 30. novembra 1944. beleži porušene zgrade i ostatke borbi. Za stanovnike je prestanak vatre u selu značio početak života među ruševinama. Vojni izveštaji prate kretanje jedinica mnogo detaljnije nego sudbine svake porodice, pa iz njih nije moguće izvesti pouzdan zbir civilnih žrtava. Razaranje naselja, međutim, ostaje vidljivo i bez takvog zbira. Iza pravaca napredovanja ostajali su domovi koje je trebalo ponovo osposobiti za život.

Posle izlaska na Dravu 51. divizija preuzimala je obezbeđenje levog boka Trećeg ukrajinskog fronta. Sovjetske snage nastavile su dejstva u južnoj Mađarskoj, u okviru daljih operacija prema Budimpešti. Batinska pobeda nije završila rat ni u Sremu ni severno od Drave. Oslobođeni prostor i prelazi preko Dunava omogućili su nastavak borbe, ali su pred jedinicama ostajali novi odbrambeni položaji, reke i zimski uslovi.

U sećanju na Batinu zato imaju mesto i veliki vojni zahvat i ljudi koji su ga izneli. Poimenični prilozi monografije vraćaju pažnju sa zbirnih procena na pojedince, dok fotografije čuvaju izgled boraca i naselja posle bitke. Muzejska građa i sačuvani dokumenti omogućavaju da se taj događaj istražuje dalje.