Opsada Jedrena 1912–1913: uloga srpske vojske u savezničkoj pobedi

Jedrene, današnji Edirne, bilo je veliko osmansko uporište u Trakiji. Odbrana se nije oslanjala samo na gradske zidine: oko grada postojao je pojas utvrđenja, baterija i pešadijskih položaja. Dok je takvo uporište ostajalo u protivničkim rukama, moralo je da se blokira i nadzire.

Za Srbiju ovo nije bio pohod radi pripajanja Jedrena. Slanje vojske bilo je pomoć savezniku u zajedničkom ratu protiv Osmanskog carstva. Pobede kod Kumanova, Prilepa i Bitolja pripadale su drugom pravcu operacija; pod Jedrenom je trebalo rešavati problem dugotrajne opsade.

Razlika je važna i za razumevanje trajanja rata. Osmanske jedinice mogle su da izgube otvorenu bitku, a da posada tvrđave i dalje pruža otpor. Završetak pohoda na jednom ratištu zato nije značio da su svi saveznici već završili svoje zadatke.

Stepa Stepanović komandovao je srpskom Drugom armijom. U vreme opsade imao je čin generala; vojvodski čin dobiće tek posle Cerske bitke 1914. godine. Njegovu raniju slavu ne treba preneti na uniformu i čin iz 1913.

Pod Jedrene su upućene Timočka divizija prvog poziva i Dunavska divizija drugog poziva. Premeštaj je zahtevao marševe i železnički transport, zatim razmeštanje ljudi i opreme na novom ratištu. Vojska koja menja front mora ponovo da uspostavi snabdevanje i vezu sa nadređenom komandom.

Srpske snage držale su severozapadni i zapadni sektor. Čitavom opsadom rukovodio je bugarski general Nikola Ivanov, a istočnim sektorom general Georgi Vazov. Stepa je vodio srpsku armiju u okviru te savezničke operacije.

Živojin Mišić, tada u štabu srpske Vrhovne komande, ostavio je dragocen opis pomoći upućivane pod Jedrene. Bugarski zahtev za opsadna oruđa sa dovoljno municije stigao je preko srpskog vojnog delegata Ljubomira Lešjanina. Vrhovna komanda predložila je slanje pomoći, a vlada ga je odobrila.

Time se vidi i put jedne ratne odluke. Zahtev sa ratišta nije sam po sebi značio da oruđe sutradan stiže na položaj. Trebalo je proceniti potrebe srpske vojske, dobiti odluku i organizovati transport. Uz topove je morala da ide i municija: bez nje nova baterija nije predstavljala trajno pojačanje.

Mišić navodi i sledeći zahtev, za sanitetski materijal i platnene vrećice za pesak. Po Putnikovom odobrenju uputio je naređenje inženjerijskom arsenalu u Ćupriji da preko Pirota pošalje 80.000 vrećica u Sofiju. Taj podatak govori koliko materijala zahteva uređenje zaklona.

Sanitetski materijal nije mogao da bude poslat u jednako velikoj meri: i srpska vojska ga je imala nedovoljno. Saveznička pomoć zato nije bila neograničen višak u magacinima. Dolazila je iz sredstava zemlje koja je već mesecima mobilisana i čije su jedinice imale sopstvene ranjenike i bolesnike.

U otvorenoj bici jedinice nastoje da razbiju protivnički raspored i potisnu ga sa položaja. U opsadi se tome pridružuje dug rad oko jednog utvrđenog prostora. Napadač mora da spreči slobodno kretanje posade, a istovremeno da sačuva sopstvene ljude dok priprema napad.

Teška artiljerija bila je potrebna za dejstvo po utvrđenjima. Pešadijska puška može da zaustavi čoveka na nezaštićenom zemljištu; protiv čvrstog zaklona potreban je drugi učinak. Približavanje oruđa, izbor položaja i dopremanje granata zato su deo borbe, a ne samo njena pozadina.

Najvažnija veza bila je između onoga što artiljerija pokušava da postigne i pravca kojim pešadija kreće. Ako napadi nisu usklađeni, protivnik može da zadrži snage na mirnijem delu obruča i da ih upotrebi gde je pritisak najveći. Zadatak pomoćnog sektora zato može biti presudan i kada se glavni prodor desi drugde.

Opsada je obuhvatila zimu 1912–1913. Ratne jedinice morale su da žive na položajima mnogo duže nego što je trajao završni napad. Smene, hrana, obuća, odmor i zbrinjavanje iscrpljenih ljudi bili su uslov da armija ostane sposobna za dejstvo.

U Mišićevim uspomenama, u opisu srpskog ratišta iz tog perioda, posebno se vide oskudna komora i teškoće sa odećom i obućom. Njegovo objašnjenje mogućnosti sanitetske pomoći pod Jedrenom ima isti smisao: iza velike vojne operacije stoji ograničena državna i materijalna snaga.

Priča o opsadi zbog toga ne počinje poslednjim jurišem. Ljudi koji prevoze teret, održavaju zaklone i pomažu bolesnima omogućavaju da se napad uopšte izvede. Njihov posao nema isti izgled kao borba na prvoj liniji, ali armija bez njega ne bi mogla mesecima da ostane pod tvrđavom.

U završnim martovskim borbama savezničke snage napale su utvrđeni pojas sa više pravaca. Glavni prodor ostvaren je na istočnom sektoru, dok su srpske jedinice dejstvovale na svojim sektorima. Pad Jedrena bio je rezultat te povezane operacije.

Timočka divizija prvog poziva napredovala je na severozapadu. Njen 20. pešadijski puk stigao je do utvrđenja Haderlik, gde se nalazio štab komandanta odbrane Šukri-paše. Na zapadu je Dunavska divizija drugog poziva vodila teške borbe i potom zauzimala položaje sa kojih se odbrana povlačila.

Na dan 26. marta 1913. tvrđava je pala. U završetku operacije srpske trupe osvojile su utvrđenja i zarobile protivničke vojnike. Srpska artiljerija, divizije i prethodna pomoć predstavljale su važan deo savezničke pobede.

Formalne pregovore o predaji zadržao je za sebe komandant opsade Ivanov. Stepa je postupao u okviru tog naređenja, dok su njegove jedinice izvršavale zadatke na svojim sektorima.

Pad tvrđave nije završio sve poslove Druge armije. Trebalo je prikupiti jedinice, organizovati njihov odlazak i vratiti ih u srpski raspored. Mišić opisuje teškoće oko obezbeđivanja železničkih transporta za povratak.

Prema njegovom svedočenju, Stepa je zapretio da će vojsku vratiti peške ako ne dobije potrebne vozove. Transport je potom omogućen. Ovaj podatak navodimo kao Mišićevo svedočenje, a ne kao opravdanje da se svaka odluka tadašnjeg saveznika objašnjava istim motivom.

Ubrzo će vojske koje su zajedno ratovale protiv Osmanskog carstva doći u sukob oko podele osvojenih oblasti. Jedrene će tokom Drugog balkanskog rata ponovo preći pod osmansku vlast. Pobeda iz marta ostaje važna za istoriju srpske vojske, iako grad nije postao deo Srbije i njegov konačan položaj nije određen samo tom opsadom.