Srpsko-bugarski rat 1885: zašto je počeo i kako je završen porazom

Posle Berlinskog kongresa 1878. Bugarska i Istočna Rumelija imale su različit položaj u okviru osmanskog poretka. Njihovo ujedinjenje 1885. promenilo je odnos snaga na Balkanu. Za Beograd je ono otvorilo pitanje da li će veća susedna država imati i snažniji uticaj u oblastima prema kojima je bila usmerena srpska politika.

Kralj Milan Obrenović tražio je teritorijalnu nadoknadu za Srbiju. Razmatrane su mogućnosti i prema Bugarskoj i prema osmanskim oblastima, ali se ratna odluka na kraju usmerila prema Bugarskoj. Srbija nije polagala pravo na samu Istočnu Rumeliju; spor je bio oko posledica njenog priključenja.

Istovremeno su među državama postojale napetosti oko granice, delovanja emigranata i uticaja u osmanskim oblastima. One su otežavale odnose, ali ne treba ih sve spojiti u jedan navodni napad koji sam objašnjava rat. U ratnom proglasu navođeni su granični incidenti, dok je širi spor poticao iz političke procene regionalne ravnoteže.

Istorija ovog sukoba zato počinje od odluke srpske države da upotrebi vojsku. Srpski stručni prikazi tu odluku ne predstavljaju kao neizbežnu: pregovori i mogućnosti drugih rešenja postojali su pre objave rata.

Srbija se tada oslanjala na Austro-Ugarsku, uz odnose uređene i Tajnom konvencijom 1881. Kralj Milan očekivao je podršku, ali bečka politika nije bila spremna da zbog svakog njegovog zahteva uđe u sukob sa drugim silama.

U Bugarskoj je na vlasti bio knez Aleksandar Batenberg. Njegov odnos sa Rusijom bio je napet, što je dodatno komplikovalo diplomatski raspored. Velike sile nisu nastupale kao jedna strana sa jednim planom za balkanske države.

Milutin Garašanin, predsednik srpske vlade, učestvovao je u pregovorima i procenama mogućih sporazuma. Odluka o ratu ipak je doneta uz očekivanje da će uspeh vojske stvoriti bolju poziciju za pregovore. To očekivanje nije značilo da je nadoknada već bila međunarodno obećana.

Ujedinjenje susedne države, srpsko nezadovoljstvo i podrška jednog saveznika nisu bili garancija za vojnu pobedu. Ratni plan morao je da računa sa protivnikom koji može da preusmeri snage i sa mogućnošću da se kratak pohod pretvori u odbranu sopstvene teritorije.

U godinama posle nezavisnosti menjali su se ustrojstvo vojske, obuka i naoružanje. Mauser–Milovanović M.1880, poznata kao kokinka, bila je nova jednometna puška ostraguša. Njen razvoj vezan je za Kostu Koku Milovanovića, a Vojni muzej čuva primerke i objašnjenje tog sistema.

Jednometna puška prima po jedan metak, koji vojnik mora da ubaci posle prethodnog opaljenja. Ona nije ista kao kasnija puška sa spremnikom više metaka. Zato u prikaz epohe ne unosimo modele i dodatke karakteristične za kasnije ratove.

Modernizacija opreme, međutim, nije automatski značila dobro pripremljenu vojsku. Bili su važni obuka za novo oružje, municija, odeća, prevoz i artiljerija. Delimična mobilizacija i nepoverenje vlasti prema delu rezervista ograničili su snagu koja je upućena na front.

Zapovedni vrh bio je vezan za kralja Milana. Njegov snažan uticaj u vođenju pohoda nije mogao da zameni uvežbanu saradnju komande i divizija. Kada naređenja ne prate brzinu događaja, ni jedinica sa kvalitetnom puškom ne stiže nužno na pravo mesto u pravo vreme.

Glavne srpske snage, Nišavska vojska, kretale su se prema Sofiji. Na severu je Timočka vojska, pod Milojkom Lešjaninom, delovala prema Vidinu. Njihovi zadaci i neposredni ishodi nisu bili jednaki.

Na sofijskom pravcu početno napredovanje dovelo je srpske divizije pred Slivnicu. U borbama 17–19. novembra 1885., odnosno 5–7. novembra po starom kalendaru, ofanziva je zaustavljena. Bugarske snage uspele su da se okupe i održe odbranu, a srpska vojska krenula je u povlačenje.

Na severnom pravcu srpske snage stigle su do Vidina i stavile ga pod opsadu. Grad nije zauzet do završetka ratne etape. Održavanje te opsade nije moglo da nadoknadi neuspeh glavne vojske pred Sofijom.

Zbog toga nije dovoljno reći da je svaka srpska jedinica istovremeno poražena ili da je lokalni uspeh značio pobedu cele države. Ishod rata određen je zajedničkim rezultatom ratišta, od kojih je glavni ofanzivni pravac izgubio inicijativu.

Posle Slivnice srpska vojska povlačila se preko prilaza i klanaca koje je prethodno koristila za napredovanje. Promena pravca sada je tražila zaštitu kolona, ranjenika i snabdevanja od protivnika koji prelazi u napad.

Bugarske snage nastavile su prema Caribrodu i Pirotu. Borbe na srpskoj teritoriji pokazale su da prvobitno zamišljeni pohod nije samo zaustavljen: Srbija je morala da brani prostor iz kojeg je krenula.

Rusija i druge sile radile su na prekidu neprijateljstava. Austro-ugarski predstavnik grof Kevenhiler zatražio je zaustavljanje bugarskog napredovanja, uz pretnju vojnom intervencijom. Pritisak je doprineo prekidu borbi krajem novembra.

Zaustavljanje rata nije poništilo poraz, ali je sprečilo njegovo dalje teritorijalno produbljivanje. Ranjenici, porodice poginulih i opterećena državna blagajna ostali su i kada je front prestao da se pomera.

Pregovori su vođeni u Bukureštu, a Srbiju je zastupao Čedomilj Mijatović. Mir je potpisan 3. marta 1886., odnosno 19. februara po starom kalendaru. Njegova glavna odluka bila je obnova mira prekinutog ratom.

Srpsko-bugarska granica nije promenjena, a Srbija nije plaćala ratnu odštetu. To nije značilo da su dve strane rat završile sa istim uspehom: Bugarska je izašla kao vojni pobednik i sa učvršćenim ujedinjenjem, dok je Srbija ostala bez očekivane nadoknade.

Poraz je oslabio ugled kralja Milana i pojačao nezadovoljstvo njegovim načinom upravljanja. Njegova abdikacija dogodila se tek 1889.; nije neposredni događaj sa Slivničkog bojišta. Između poraza i povlačenja sa prestola bilo je novih državnih odluka i unutrašnjih sukoba.

Za vojsku je iskustvo pokazalo potrebu da se prouče mobilizacija, saradnja jedinica i komandovanje. Kasniji srpski vojni uspesi ne mogu se preneti unazad na 1885. Svaki rat treba čitati sa tadašnjom organizacijom, opremom i odlukama, kako se i odgovornost i zasluga ne bi dodeljivale napamet.