Odbrana Srbije 1915: napad sa tri strane i borbe za opstanak

Centralne sile pripremale su pohod koji je trebalo da otvori kopneni put prema Osmanskom carstvu. Srbija je stajala na tom putu, između austrougarskog prostora i Bugarske. Feldmaršal August fon Makenzen komandovao je operacijom napada. Na severu je trebalo preći Savu i Dunav, proširiti mostobrane i potisnuti srpske snage u unutrašnjost. Uključivanje Bugarske otvaralo je novi front na istoku, prema komunikacijama kojima je Srbija održavala vezu sa Solunom.

Srpska vojska je pred jesenju ofanzivu imala 13 pešadijskih i jednu konjičku diviziju. Po Daliboru Dendi, celokupno brojno stanje 6. oktobra iznosilo je 404.020 ljudi; pred ofanzivu raspolagala je sa 678 topova. Taj sastav morao je da pokrije više odseka i svoje pozadinske službe. Komanda nije mogla da usmeri sve raspoložive snage na jedan prelaz: dok je severni napad rastao, jedinice su bile potrebne i na istočnoj granici.

Kod Beograda su napadači koncentrisali VIII austrougarski i XXII nemački rezervni korpus. Podržavali su ih dunavska flotila i vazduhoplovne eskadrile. Denda za taj napad daje oko 300 artiljerijskih oruđa, uključujući deset merzera od 305 mm i tri od 420 mm. General Mihailo Živković, komandant Odbrane Beograda, imao je 16.000 boraca i 77 oruđa, približno četiri puta slabije snage. Za odbranu obala saveznici su dali mornaričke baterije. Po Dendi, ruska baterija imala je dva topa od 152 mm, francuska tri od 140 mm, a četiri britanske po dva topa od 120 mm.

Grad je ležao neposredno uz reke, pa je vatra sa druge obale mogla da ga zahvati pre pešadijskog prelaska. Artiljerijska priprema počela je 5. oktobra i trajala dva dana. Ujutro 7. oktobra krenula je pešadija. Nemačke jedinice nastupale su preko Save kod Ade Ciganlije, a austrougarske preko Dunava, kod Kule Nebojša i dunavskog keja. Uspostavljanje mostobrana dovelo je napadače na istu obalu sa braniocima.

Srpske trupe su 7. i 8. oktobra jurišima pokušavale da protivnika izbace iz priobalja. U tim borbama učestvovao je major Dragutin Gavrilović, komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka. Pred jedan juriš pozvao je vojnike da se žrtvuju za čast prestonice. Njegovo ime ostalo je vezano za blisku borbu sa jedinicama koje su već prešle reku, dok su teška oruđa nastavila da tuku grad i srpske položaje.

Srpska komanda tražila je hitnu savezničku pomoć. Pojačanje je bilo potrebno dok su se mostobrani širili, a deo vojske ostajao vezan za istočnu granicu. Nedostatak slobodnih rezervi ograničavao je mogućnost da se u Beograd brzo uvedu nove jedinice. Branioci su zato pokušavali da sami odbace snage koje su pristizale preko reka, pre nego što one uspostave čvrstu vezu sa svojim daljim nastupanjem.

Odbrana prestonice povukla se noću 10/11. oktobra na liniju Erino brdo, Torlak i Petlovo brdo. Tri dana kasnije odstupila je na avalske položaje. Izgubljena je gradska obala, ali se isti sastav nastavio boriti južno od grada. Napadač je proširio prostor za nastupanje, dok je srpska odbrana pokušavala da zadrži novu liniju i ostane povezana sa susednim trupama.

Dok su nemačke i austrougarske snage nastupale sa severa, bugarski napad zahvatio je istočnu granicu i južne oblasti. Sredinom oktobra pod pritiskom su bili Knjaževac, Pirot, Vlasina, Kriva Palanka i Radovište. U tim mestima nije se branio samo prilaz unutrašnjosti. Borbe su se približavale putevima i pruzi prema Vardaru, kojima je srpska vojska trebalo da održava vezu sa savezničkim snagama kod Soluna.

Krajem septembra srpska komanda razmatrala je drugačiji raspored: minimalnim snagama braniti sever, sačekati bugarsku objavu rata, pa sa šest ili sedam divizija udariti prema Sofiji. Taj predlog, koji Rudi prenosi iz italijanske vojne građe, polazio je od mogućnosti da se glavni napor usmeri na istok. Oktobarski prelazi preko Save i Dunava zatekli su vojsku pod pritiskom na severu, dok je bugarski prodor zahtevao odbranu na drugom frontu.

Rudi daje 22. oktobar kao dan zauzimanja Velesa i prekida komunikacije sa Solunom. U izveštaju narednog dana Skoplje je već bilo izgubljeno, a srpske jedinice odstupale su prema Karadagu i Kačaniku. Gubitak tih saobraćajnih tačaka razdvojio je srpsku glavninu od pomoći koja je pristizala sa mora. Jedinice kod Soluna morale bi prvo da probiju bugarski raspored da bi se spojile sa vojskom koja se povlačila.

Srpske snage nisu jednostavno napustile južni pravac. Moravska divizija I poziva upućena je iz Pirota prema Leskovcu, a Dunavska divizija II poziva pokrenuta sa severnog fronta prema jugu. Premeštanje je trebalo da ojača ugroženi prostor i omogući nastavak otpora. Svaka takva odluka istovremeno je smanjivala broj jedinica koje su mogle da ostanu pred nemačko-austrougarskim nastupanjem.

Za srpsku vojsku preostala je nada da će zadržati Kačanik i odbraniti Bitolj. Kačanik je bio prolaz iz kosovskog prostora prema vardarskoj dolini, pa je držanje tog pravca određivalo mogućnost daljeg kretanja na jug. Posle gubitka Skoplja više se nije moglo računati na nesmetan put do saveznika. Pokušaj spajanja zahtevao je uspeh na odseku koji je protivnik već presekao.

U Solunu su se okupljale francuske i britanske snage, ali one nisu stigle da uspostave vezu sa srpskom glavninom. Deo kontingenata morao je da ostane u bazi, dok se pomoć u unutrašnjosti nije razvila brzinom koja je bila potrebna odbrani. Srpski zahtevi za hitnim pojačanjem stizali su dok su se putevi zatvarali. Severni napad i bugarski prodor tako su delovali na istu vojsku: jedan ju je potiskivao, drugi joj je presekao očekivani pravac pomoći.

Na severu je srpski otpor trajao i posle napuštanja Beograda. Borbe su obuhvatale Ram, Kostolac, Dubravicu i Smederevo. U požarevačkom sektoru jedinice su se suprotstavljale naletu šest nemačkih divizija, prema Rudiju. Do 23. oktobra srpske snage na tom frontu odstupile su na liniju Petrovac i Aranđelovac. Napadači su od reka ulazili dublje u zemlju, a branilac je morao da pomera položaje i put kojim su do njih dolazile zalihe.

Napredovanje prema Kragujevcu ugrožavalo je vojnu industriju. U gradu je radio Vojnotehnički zavod, koji je prepravljao pešadijsko i artiljerijsko naoružanje i izrađivao municiju. Gubitak tog prostora smanjivao je mogućnost da se oštećeno oružje osposobi i jedinicama dostavi nova municija. Vojska je odstupala od svojih radionica u isto vreme kada joj je južna železnička veza bila presečena.

Vrhovna komanda je 2. novembra napustila Kruševac. Nemačko-austrougarske snage tada su se nalazile oko 30 kilometara od Kraljeva. Dalje premeštanje vodilo je prema Kraljevu i Raški. Štab koji je trebalo da povezuje odluke pojedinih komandi i sam je morao da menja mesto, dok su se jedinice, transporti i izbeglice kretali kroz iste doline.

Ubrzo su izgubljeni Niš i Kraljevo. Diplomatama je pripreman odlazak iz Mitrovice prema Bitolju u manjim grupama, preko teško prohodnih staza. U dolini Ibra put je bio zakrčen vozilima i izbeglicama. Prebacivanje hrane i municije iz moravske doline prema zapadu postalo je sve teže.

Dalje odstupanje vodilo je vojsku prema Kosovu i Metohiji. Sa severa je dolazio nemačko-austrougarski pritisak, dok je na jugoistoku ostao bugarski raspored između srpskih snaga i saveznika. Iz tog prostora trebalo je izabrati put kojim se može izvući glavnina. Nastavak kretanja prema zapadu tražio je promenu pravca i nove oslonce za snabdevanje, preko teritorije van Srbije.

Srpska vlada je tražila pomoć pomorskim putevima, uključujući luke na albanskoj obali. Drač i Sveti Jovan Medovski ulazili su u planove transporta, ali putevi od obale prema unutrašnjosti bili su loši, a brodovi izloženi napadima. Rudi opisuje molbe za zaštitu konvoja i razarače koji bi osigurali prevoz. Povlačenje na zapad zato nije moglo da se osloni na već uređen lanac snabdevanja koji čeka na njegovom kraju.

Poslednja mogućnost da se pohod preokrene protivnapadom razmatrana je na sastanku armijskih komandanata u Peći. U odsustvu Štaba Vrhovne komande predsedavao je, kao najstariji, vojvoda Stepa Stepanović. Posle tog sastanka napuštene su preostale ideje o kontraofanzivi, piše Aleksandar Životić. Pred komandantima je ostao zadatak da vojsku izvedu prema Jadranu, zajedno sa ljudima koji su se već povlačili sa njom.

26. novembra iz Prizrena krenula je kolona sa kraljem, vladom i diplomatskim korom. Preko Ljum-Kule i Vezirovog mosta išla je prema Lješu. Glavnina sve tri srpske armije i Odbrane Beograda pošla je iz Peći, preko Andrijevice i Podgorice, prema Skadru. Timočka vojska imala je drugi put: sa Kosova ka Debru, Elbasanu i Tirani, pa prema Draču. To su bile različite kolone i pravci, sa zajedničkim ciljem da se stigne do obale.

Zemlja je ostajala pod okupacijom. Beograd je ostao pod neprijateljskom vlašću do 1. novembra 1918. Srpske borbene jedinice nisu mogle da sačuvaju državnu teritoriju, ali su izlaskom iz zemlje nastavile da traže prostor za oporavak i rat. Sa njima su išli ranjenici, regruti i izbeglice. Po Životićevoj proceni, u povlačenje je krenulo više od 400.000 ljudi, vojnika i civila zajedno.

Ljudski bilans zahvatio je i borbe i naredno odstupanje. Za jesenju ofanzivu i povlačenje preko Crne Gore i Albanije tokom zime 1915/16. Denda daje više od 174.000 zarobljenih pripadnika srpske vojske i oko 94.000 mrtvih i ranjenih. Na putevima prema obali stradalo se i od gladi, zime i iscrpljenosti, uz napade pojedinih albanskih plemena. Životić procenjuje vojni gubitak do Skadra na više od 20.000 ljudi; između 15. i 21. decembra tamo se prikupilo oko 160.000 vojnika. Ti brojevi obuhvataju i vreme posle završnih borbi u Srbiji.

Dolazak do primorja ostavio je preživele pred novim zadatkom: trebalo je obezbediti hranu, prihvat bolesnih i brodove. Saveznička evakuacija i oporavak pripadaju sledećoj etapi rata. Jesenja odbrana završila se gubitkom teritorije i teškim vojnim porazom; glavnina koja se izvukla više nije mogla da se oslanja na domaća skladišta i radionice. Njena sledeća borba bila je da ostane na okupu i doživi reorganizaciju.