Toplički ustanak 1917: otpor u okupiranoj Srbiji

Povlačenjem srpske vojske 1915. u zemlji su ostali ranjenici, vojnici odvojeni od svojih jedinica i mladići koji još nisu bili stasali za službu. Deo njih skrivao se po planinama i nije predao oružje. Iz tih grupa nastajale su prve čete. Ustanička organizacija razvijala se među stanovništvom koje je ostalo pod okupacijom, daleko od glavnine svoje vojske i njene komande.

Kosta Vojinović Kosovac, rezervni potporučnik, zbog ranjavanja nije mogao da se povuče sa vojskom. Ostao je kod oca u Kosovskoj Mitrovici. Božica Mladenović opisuje kako je, prerušen u vojnog liferanta koji snabdeva austrougarske trupe, obilazio kopaonički i toplički kraj i povezivao ljude. Podsticao ih je da zadrže oružje. Kada mu je zapretilo hapšenje, krajem jula 1916. odmetnuo se; četa formirana u Leposaviću postala je jezgro Ibarsko-kopaoničkog odreda.

Druga veza dolazila je sa Solunskog fronta. Kosta Milovanović Pećanac, rezervni poručnik i raniji četnički vojvoda, krajem septembra 1916. prebačen je u Toplicu avionom. Mladenović precizira da je to bio francuski avion. Od pukovnika Danila Kalafatovića, šefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande, dobio je zadatak da organizuje vojno sposobne muškarce u tajne čete. One su morale da sačekaju proboj fronta i približavanje srpske vojske Skoplju.

Vojinović i Pećanac susreli su se 8. novembra 1916. u selu Gornje Spance, po Mladenović. Povezali su gerilu nastalu u samoj zemlji sa organizacijom izaslanika Vrhovne komande, a Pećanac je prihvaćen za predvodnika. Jedan je poznavao ljude i prilike kroz već započet rad u ilegali, drugi je dolazio sa vojnim zadatkom iz Soluna. Zajedničko delovanje trebalo je da pripremi pozadinu za nastupanje vojske sa juga.

U bugarskoj okupacionoj zoni svakodnevni pritisak rastao je kroz internaciju, rekvizicije i pljačku. Denda ističe zabrane srpskog jezika i običaja, kao i spaljivanje knjiga. Bugarska politika polazila je od toga da stanovništvu Pomoravlja treba vratiti bugarsku nacionalnu svest. Otpor je zato nastajao i oko očuvanja jezika i porodičnog života. Ljudi su čuvali puške za buduću borbu, dok im je okupatorska vlast uzimala slobodu, imovinu i pravo da se izjašnjavaju kao Srbi.

Najava mobilizacije 9. februara 1917., po Dendi, bila je neposredni povod ustanka. Mladenović piše da je regrutacija obuhvatala Srbe od 18 do 45 godina. Ljudi su odlazili u planinu da izbegnu služenje bugarskoj vojsci. Tu su već postojale čete, oružje i veze između sela. Sa novim beguncima povećavao se broj naoružanih ljudi, a okupatorske potere ulazile su u sukobe s njima.

Na sastanku u Obiliću 22. i 23. februara, prema Pećančevom dnevniku koji koristi Denda, vođe otpora odlučile su da krenu u ustanak. Pećanac je bio protiv: držao se uputstva da se sačeka akcija glavne vojske. Borbe su, međutim, već počinjale. Po Mladenović, borbe nisu počele na znak organizacije. Gerilski pokret uključio se u pobunu koja je već rasla iz bekstva od regrutacije i sukoba s poterama.

Po Mladenović, prvi sukobi izbeglih vojnih obveznika sa poterama događali su se oko 20. februara. Jablanički odred kod Bojnika 24. februara uništio je bugarsku četu koja je krenula u poteru. Dva dana kasnije borba u Mačkovcu kod Kuršumlije prerasla je u ustanak. Potere su do tada tragale za odmetnicima, a sada su se suočavale sa otporom koji je mogao da napadne i zauzme varoš.

Kuršumlija, Lebane, Prokuplje i Blace oslobođeni su u poslednjim danima februara i početkom marta. Denda oslobođenje Kuršumlije datira 27, a Mladenović 28. februara; za Blace daju 3, odnosno 5. mart. U Prokuplje ustanici ulaze 3. marta. Zauzimanje tih mesta promenilo je obim borbe: čete su iz skrovišta izašle na otvorenu teritoriju, sa stanovništvom koje je očekivalo zaštitu.

Vojinovićev Ibarsko-kopaonički i Jablanički odred Milinka Vlahovića bili su udarne jedinice. Mladenović razlikuje gerilske odrede od pomoćnih seoskih jedinica. Toško Vlahović i Jovan Radović vodili su Timočki i Pirotski komitetski odred. Oko Pećanca okupljao se Centralni komitetski odred, kome su pri polasku u borbu pristupali četnici i naoružani seljaci. On je dejstvovao na Mramoru na Moravi 3. marta.

Ustaničko područje širilo se iz Toplice i Jablanice prema Južnom Pomoravlju, Kopaoniku i kruševačkom kraju. Oslobođeni su Vlasotince i Crna Trava, a borbe zahvatile i vranjsko područje i Zaplanje. Preko Malog Jastrepca sukobi su stizali prema Zapadnoj Moravi, dok su se na istoku širili u sokobanjski i svrljiški kraj. Odredi su sada morali da deluju na mnogim pravcima, umesto da se kriju na ograničenom planinskom prostoru.

Seosko stanovništvo davalo je najveći deo borbenog potencijala. Žene su, po Mladenović, takođe podržavale otpor i učestvovale u događajima. Oslobođene varoši i okolna sela povezivali su ljude različite dobi i iskustva. Ipak, takvo okupljanje nije moglo samo po sebi da obezbedi količinu oružja i municije koju je zahtevala odbrana većeg prostora.

Broj ustanika dostigao je oko 13.000, a protiv njih krenulo je oko 60.000 regularnih neprijateljskih vojnika, po Dendinoj proceni. Ustanicima su nedostajali municija i teško naoružanje. Združene bugarske, austrougarske i nemačke snage mogle su da napadaju slabo opremljene odrede na više strana. Posle prvih oslobođenja, održavanje fronta postalo je teže od napada na izdvojene garnizone.

Teškoće su počinjale već u okupljenoj masi. Prema nalazu posleratnog anketnog odbora koji prenose Milan Gulić i Aleksandar Lukić, u planini se našlo oko 10.000 ljudi koje je bilo teško snabdevati i disciplinovati. Oni su krenuli na Kuršumliju, pa prema Prokuplju. Velika koncentracija ljudi donela je mogućnost napada, ali i obavezu da se oni nahrane, naoružaju i rasporede.

Istovremeno nije stizala glavna vojska, za čiji je dolazak pripreman pokret. U svedočenju Kalafatovića pred anketnim odborom, objavljenom u radu Gulića i Lukića, ofanziva je posle zauzimanja Bitolja postepeno zamrla. Plan da čete dejstvuju kada se srpske jedinice približe nije ostvaren. Ustanička oblast morala je da se održava sama, dok je širok front trošio snagu odreda i njihove oskudne zalihe.

Po Mladenović, ustanici su bili razvučeni na predugačkom frontu. Pećanac je naredio povlačenje, pa nije ni došlo do jedne odlučne bitke u kojoj bi bila okupljena sva ustanička snaga. Slom položaja na Moravi i pred Prokupljem pratio je raspad drugih frontova. 14. marta trupe Centralnih sila ušle su u Prokuplje bez borbe. Do kraja marta ugušena je otvorena pobuna i izgubljena slobodna teritorija.

Povratak okupatorskih trupa u gradove nije uništio sve čete. Vojinović, braća Vlahović i Radović nastavili su gerilski otpor, dok se Pećanac povukao da sačeka novu priliku. Mladenović među kasnijim akcijama Pećančevog odreda beleži pohod na Ristovac i Bosiljgrad u maju 1917. Borba se vratila iz odbrane većeg prostora u povremeno četovanje, uz potere i kaznene mere koje su pritiskale stanovništvo.

Pogibija Vojinovića 23. decembra 1917., po Mladenović, bila je težak udarac gerili. Deo vođstva ipak je preživeo. Kada je u septembru 1918. probijen Solunski front, preživeli ustanici ponovo su krenuli u borbu i pomogli nastupanju srpske vojske ka severu. Do tog susreta došlo je tek posle sloma ustanka i još dugih meseci okupacije.

Po slomu ustanka kaznene mere pogađale su stanovništvo bez obzira na pol i uzrast. Ljudi su ubijani, internirani i ostajali bez kuća i imovine. Denda za Toplički, Vranjski i Niški okrug daje 8.767 smrtno stradalih civila u odmazdi i više od 43.000 spaljenih objekata. Taj uži geografski bilans stoji uz sudbinu krajeva u kojima se pobuna najjače razvila.

Za kaznenu ekspediciju Mladenović procenjuje oko 20.000 stradalih ljudi i 50.000 spaljenih stambenih i ekonomskih objekata. Njena šira procena razlikuje se od Dendinih 8.767 civila u tri okruga. To su bilansi stradanja stanovništva i razaranja, a ne utvrđeni brojevi ustanika poginulih u borbi.

Gulić i Lukić donose posleratnu tabelu Ministarstva unutrašnjih dela za sedam okruga: 6.760 ubijenih, 30.976 interniranih, 7.502 umrlih i pobijenih tokom internacije i 43.456 spaljenih kuća i drugih objekata. Smrt tokom internacije obuhvata deo odvedenih ljudi. Ovaj posleratni popis žrtava bugarskih represalija ne daje zasebne gubitke ustaničkih i okupatorskih borbenih jedinica.

U istom radu Prokupački srez ima 808 ubijenih i 396 stradalih u internaciji, a Kosanički 691 ubijenog i 443 stradala u internaciji. Smrt je tako pogađala i ljude odvedene iz zavičaja. U povratku preživelih nije bilo dovoljno da okupatorska vojska ode: spaljene kuće, uništena privreda i izgubljeni članovi porodice ostajali su u svakom selu koje je trebalo obnoviti.

Anketni odbor pod predsedavanjem Todora Stankovića ispitivao je događaje 1919. i 1920, a izveštaj podneo 15. februara 1920., kako utvrđuju Gulić i Lukić. Odborska većina kritikovala je odluke Pećanca, Vrhovne komande i vlade. Stanković je u izdvojenom mišljenju odbacio odgovornost srpske strane, smatrajući da bi pobuna protiv bugarske regrutacije i represalija izbila i bez Pećanca. Neslaganje je ostalo zabeleženo uz rezultate istrage i predlog pomoći postradalim krajevima.