Katanska buna 1844: od upada u Šabac do poraza i represalija

Vučićeva buna 1842. završila je prvu vladavinu Mihaila Obrenovića. Na presto je došao Aleksandar Karađorđević, a važne državne poslove preuzeli su ustavobranitelji. Poražena dinastija i njene pristalice nisu se pomirile sa novim položajem.

Deo obrenovićevaca nalazio se u emigraciji na austrijskoj strani. Blizina granice omogućavala je održavanje veza sa ljudima u Srbiji. Za pristalice stare dinastije ostajala je nada da se novi poredak može uzdrmati i da će početni uspeh ponovo okupiti njihove sledbenike.

Šabac je bio pogodan za takav pokušaj zbog položaja na Savi i postojanja obrenovićevskih pristalica. Upad u varoš mogao je da donese kontrolu nad delom uprave i da pošalje vest o pobuni dalje u unutrašnjost.

Tokom 1844. bilo je više različitih zavereničkih i pobunjeničkih pokušaja. Januarski događaji povezani sa Cvetkom Rajovićem pripadaju drugoj epizodi. Katanska buna izbila je u jesen i imala svoj krug ljudi, pravac kretanja i vojni završetak.

Dinastički cilj bio je njen osnovni pokretač: ukloniti Aleksandra i ustavobraniteljsku vlast, a vratiti Obrenoviće. Zbog toga njen karakter treba razlikovati od pobuna u kojima je glavni neposredni zahtev bio smanjenje poreza ili ukidanje konkretne obaveze.

Stojan Jovanović Cukić predvodio je početnu grupu. Ljudi su bili odeveni kao katane, odnosno konjanici u odeći husarskog tipa. Taj upadljiv izgled ostao je u nazivu događaja.

Takva odeća ne znači da je na Srbiju napala regularna austrijska vojna jedinica. Reč je o obrenovićevskim pobunjenicima koji su pripremili prelazak sa austrijske teritorije. Razlikovanje porekla grupe, njenog izgleda i državne vojske važno je za razumevanje bune.

Četa je bila mala. U pregledima se početni broj razlikuje, pa je pouzdanije govoriti o nekoliko desetina ljudi nego izabrati jednu cifru i predstaviti je kao nesporno utvrđenu. To je početna grupa koja prelazi granicu; ljudi koji se kasnije priključuju ne pripadaju istom broju.

Približavanje preko Save omogućilo je iznenađenje. Pobunjenici su u Šapcu zauzeli glavne državne zgrade, a deo lokalnih pristalica priključio se pokretu. U kratkom vremenu dobili su nešto što je bilo više od tajnog zavereničkog plana: vidljiv oslonac u jednoj varoši.

Održati taj oslonac bilo je teže nego izvršiti upad. Vlast je mogla da prikupi odrede, obnovi veze sa drugim mestima i zaustavi pobunjenike pre nego što njihov uspeh preraste u širi preokret.

Posle početnog iznenađenja vlast je organizovala odgovor. Cukićevi ljudi krenuli su prema Podrinju, zauzeli Loznicu i nastavili prema Valjevu. Napredovanje je trebalo da proširi područje pobune i krug njenih pristalica.

Prema istorijskom pregledu Vladimira Ćorovića, odrede koji su ih zaustavili vodio je prota Matija Nenadović. U dokumentarnoj obradi koju donosi Gordana Stević, borba je vezana za okolinu Donje Bukovice kod Valjeva. U njoj je poginuo Cukić.

Smrt predvodnika i razbijanje čete oduzeli su pokretu mogućnost da nastavi napredovanje. Preostali ljudi pokušavali su da se sklone, dok su vlasti pokrenule potere. Vojni deo bune završen je brzo u odnosu na trajanje posledica.

Sam ulazak u Šabac zato ne predstavlja meru njenog uspeha. Za promenu dinastije bila je potrebna mnogo šira podrška i sposobnost da se savlada odgovor države. Pobunjenici su ostvarili iznenađenje, ali nisu zadržali kontrolu nad daljim tokom sukoba.

U izveštajima o borbi i poginulima postoje razlike. Osnovni rasplet je jasan: pokret je poražen na valjevskom pravcu, predvodnik je stradao, a ostatak grupe se rasuo. Precizan zbir svih žrtava ne treba izvoditi sabiranjem nepodudarnih pojedinačnih navoda.

Toma Vučić Perišić dobio je zadatak da uguši bunu. Ovog puta branio je vlast koja je nastala njegovom akcijom dve godine ranije. Uz vojno gušenje sledili su hapšenja i kažnjavanje osumnjičenih pristalica pobune.

Istoričar Miroslav M. Popović u obradi sudstva Kneževine Srbije prikazuje osnivanje Prekog suda i njegove postupke. Presude su izricane veoma brzo, u roku od 24 časa. Sud se kretao kroz mesta zapadne Srbije, a masovna suđenja usledila su u Šapcu.

Isti prikaz navodi 369 izvedenih okrivljenih tokom rada suda u jesen i zimu 1844. i 35 smrtnih presuda. Izricane su i robija, telesne kazne i progonstvo. Broj presuda nije istovetan broju poginulih u borbi, niti sama smrtna presuda dokazuje kada je i kako izvršena.

Šabački obor, korišćen kao improvizovan zatvor, ostao je vezan za stradanje obrenovićevskih pristalica. Kažnjavanje se nastavilo i posle nestanka neposredne vojne opasnosti. Zbog toga priča o buni mora da obuhvati sudbinu uhapšenih, a ne samo pobedu odreda vlasti.

Razvoj redovnih ustanova i primena vanrednog kažnjavanja pripadali su istoj epohi. Postojanje zakona nije samo po sebi obezbeđivalo sigurnost kada vlast neku grupu proglasi pretnjom. U ovoj epizodi odnos između uprave, vojne sile i suda imao je neposredne posledice po ljude i njihove porodice.

Jedan lični trag čuva se u staroj knjizi sa rukopisima Manuila Vitkovića, nekadašnjeg sveštenika Mihaila. Gordana Stević, iz Narodne biblioteke Požega, povezala je te zapise sa dokumentima o učesnicima Katanske bune.

Na sačuvanom spisku nalaze se Manuil i njegov sin Rista. Obrada navodi njihovo stradanje u poterama posle borbe. Rukopis je tako sačuvao ime i rad čoveka čija se životna priča završila u ovom sukobu.

Ne zna se ceo put knjige do požeške biblioteke. Važno je ono što se može povezati: monahovo prepisivanje, njegova privrženost Obrenovićima i pojavljivanje na spisku pobunjenika. To je konkretan primer kako knjižna i arhivska građa zajedno otkrivaju učesnika istorijskog događaja.

Bunu je u književnosti obradio Milorad Popović Šapčanin. Istraživanje Biljane Soleše razmatra vezu njegovih pripovedaka sa istorijom i porodičnim iskustvom. Njegovi likovi i razgovori pripadaju književnom delu; nisu zamena za zapisnik ili potvrđen iskaz o svakoj pojedinosti događaja.

Katanska buna nije vratila Obrenoviće na presto. Ostala je upamćena po brzom vojnom slomu i naročito po represalijama. Promena dinastije usledila je tek mnogo kasnije, 1858., u drugačijim okolnostima.