Hadži Prodanova buna 1814: Trnava, Milošev izbor i put ka Drugom ustanku

Slom Prvog srpskog ustanka 1813. nije značio miran povratak starom životu. U Srbiju se vratila neposredna osmanska vlast, a stanovništvo je iza sebe imalo izgubljene ljude, napuštene kuće i godine ratnih obaveza. Deo starešina i porodica izbegao je preko granice; oni koji su ostali morali su da traže način da prežive i sačuvaju ono što im je preostalo.

Sulejman-paša Skopljak postao je beogradski vezir. Obnovu vlasti pratili su razoružavanje, nameti, prinudni rad i nasilje. Od ljudi je traženo da izdržavaju vojsku i učestvuju u poslovima potrebnim za učvršćivanje osmanske kontrole. Za već iscrpljena domaćinstva to su bile obaveze koje se teško podnose i kada nema novih sukoba.

Kuga je dodatno otežavala stanje u čačanskom kraju. Bolest nije bila odvojena od ratnih posledica: nesigurnost, izbeglištvo i pomeranje ljudi menjali su svakodnevicu. U takvim okolnostima i lokalni sukob mogao je brzo da pokrene šire nezadovoljstvo.

Osmanske vlasti zadržale su i neke srpske starešine kao posrednike u upravljanju. Miloš Obrenović, koji nije napustio Srbiju, dobio je položaj obor-kneza rudničke nahije. To mu je pružalo mogućnost da pregovara i zastupa ljude, ali ga je istovremeno povezivalo sa vlašću protiv koje će se nova buna podići.

Vladimir Ćorović ovu godinu opisuje kao vreme teškog oporavka i rastućeg straha. Među ljudima sa ustaničkim iskustvom nije nestala želja za oslobođenjem. Pitanje je bilo može li se ponovo okupiti dovoljno ljudi, oružja i podrške da nova borba ne završi još jednim slomom.

Hadži Prodan Gligorijević bio je starešina iz Prvog ustanka, povezan sa Starim Vlahom i borbama na zapadu. Posle 1813. ostao je u Srbiji i predao se čačanskom muselimu Latif-agi. Njegovo ranije iskustvo i ugled učinili su ga važnim čovekom u kraju u kojem je buna izbila.

Latif-aga se sa svojim ljudima sklonio od kuge u manastir Trnavu. Neposredni povod pobune bio je sukob sa njegovim ljudima i njihovo razoružavanje. U pokretanju događaja učestvovali su iguman Pajsije Ristović i Mihailo Gligorijević, Hadži Prodanov brat.

Hadži Prodan priključio se započetom pokretu i stao na njegovo čelo. Time se sukob koji se dogodio na jednom mestu pretvorio u pokušaj da se ljudi okupe i iz drugih krajeva. Za širenje bune trebalo je preneti pozive i vesti, obezbediti starešine i uveriti okolna sela da ne ostanu sama pred odgovorom vlasti.

Manastirski ljudi imali su u tome posebnu ulogu. Milutin Jakovljević, u stručnom zborniku Narodnog muzeja u Čačku, obrađuje Pajsijev rad u organizovanju pokreta i pisanju poziva. Uz njega je delovao i đakon Avakum. Manastir je tako postao mesto okupljanja i prenošenja vesti, a ne samo pozadina prvog sukoba.

Pobunjenici su se nadali širem odzivu, a među njima su postojale i nade u povratak Karađorđa. Te nade nisu bile isto što i obezbeđena vojna pomoć. Svest da postoje nezadovoljni ljudi u drugim krajevima još ne daje zajednički plan po kojem će oni istovremeno stupiti u borbu.

Hadži Prodan i njegovi saradnici želeli su da Miloš Obrenović preuzme vođstvo. On je to odbio. Prema stručnim istorijskim prikazima, procenjivao je da pokret nema dovoljnu pripremu i oružje, da se ključne starešine nisu dogovorile i da je vreme pred jesenje i zimske teškoće nepovoljno za novu borbu.

To nije bilo samo odsustvo iz bune. Miloš je, u dogovoru sa osmanskim vlastima, učestvovao u njenom gušenju. Njegovi ljudi delovali su sa osmanskim odredima. Ta činjenica ostaje važna za razumevanje 1814, iako će naredne godine postati vođa novog ustanka.

Miloš je dobio obećanje da će učesnicima koji se predaju biti oprošteno, uz izuzetak Hadži Prodana i njegove braće. Takvo obećanje moglo je da pomogne u smirivanju pokreta: čovek koji razmišlja o predaji mora da veruje da povratak kući neće odmah značiti pogubljenje.

Odluka starešine imala je posledice i za druge ljude. Odbijanje uglednog vođe smanjivalo je mogućnost da se pokret proširi, dok je njegovo učešće na drugoj strani povećavalo nepoverenje među pobunjenicima. Buna zato nije ostala bez podrške samo zbog udaljenosti među selima, nego i zbog različitih izbora ljudi od kojih se vođstvo očekivalo.

Miloševu ulogu pratimo kroz ono što je uradio i kroz obrazloženja zabeležena u literaturi. Njegovo kasnije vođstvo ne briše odluku iz 1814, kao što ni ta odluka sama ne objašnjava sve razloge njegovog postupanja narednog proleća.

Buna se iz požeške nahije, kojoj je pripadao čačanski kraj, proširila prema kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji. To su tadašnje upravne oblasti, pa njihove nazive ne treba čitati kao granice današnjih opština. Širenje je pokazalo da nezadovoljstvo nije bilo ograničeno na Trnavu.

Planovi su sezali i prema drugim krajevima, ali zamišljeni odziv nije ostvaren u punom obimu. Ljudi koji su se digli morali su da računaju na vlastite snage, dok je izostajalo zajedničko vođstvo koje bi povezalo odvojene grupe.

Kod Knića u Gruži došlo je do sukoba pobunjenika sa osmanskim odredom i Miloševim ljudima. Ustanici su odneli lokalnu pobedu, ali ona nije donela opstanak bune. Ubrzo su se razišli, jer nisu imali dovoljno poverenja u organizaciju i mogućnost da se borba dalje nastavi.

Taj sled je važan: pokret može da dobije jednu borbu, a izgubi mogućnost da vodi narednu. Posle pobede treba znati gde ostaju odredi, kako dobijaju zalihe i kome se priključuju. Kada tih veza nema, uspeh na bojištu ne postaje trajno uporište.

Hadži Prodan se sa najbližima povlačio i zatim prešao u Austriju. Njegov izlazak iz Srbije nije spasao sve ljude koji su bili povezani sa bunom. Osmanske vlasti nastavile su da hvataju učesnike i osumnjičene, dok ranije obećanje oproštaja nije pružilo očekivanu zaštitu.

Po gušenju bune nastavljena su hapšenja i pogubljenja. Obećanje da će predatim učesnicima biti oprošteno nije održano. Među stradalima bili su starešine, sveštenici i drugi ljudi povezani sa pokretom ili osumnjičeni da ga podržavaju.

Iguman Pajsije i đakon Avakum sprovedeni su u Beograd i pogubljeni. Njihovo stradanje ostalo je snažno prisutno u crkvenom i narodnom pamćenju. Avakum je zapamćen po odbijanju da se odrekne vere radi spasavanja života.

Kasnija kazivanja prenose i prizore, stihove i razgovore vezane za njegovu smrt. Čuvamo razliku između potvrđenog stradanja i književnog ili hagiografskog oblikovanja njegovog poslednjeg puta. Istorijskoj priči nije potreban izmišljen neposredni govor da bi pokazala težinu događaja.

Odmazda je zahvatala ljude i izvan neposrednog čačanskog okruženja. Mirko Bogićević u istom muzejskom zborniku prati stradanje Milije Zdravkovića, nekadašnjeg resavskog predstavnika u ustaničkom Sovjetu. Njegova sudbina pokazuje kako je sumnja u povezanost sa bunom mogla da ugrozi i starije ljude koji više nisu predvodili odred na bojištu.

Posle takvih događaja predaja više nije delovala kao pouzdano rešenje. Strah nije prestajao time što je buna ugušena: čovek je mogao da se pita da li će biti uhapšen zbog svog ranijeg ugleda, učešća u prvom ustanku ili odnosa sa nekim od pobunjenika.

U 1815. ubijen je i Stanoje Glavaš. To se dogodilo posle same bune, u nastavku nasilja i nesigurnosti. Pretnje su dopirale i do Miloša, pa se promenila i njegova procena mogućnosti da zemlja bude smirena bez nove borbe.

Dok su ljudi u Srbiji pokušavali da se sačuvaju od odmazde, prota Mateja Nenadović tražio je podršku u Beču. Kongres velikih sila uređivao je Evropu posle Napoleonovih ratova, a srpski predstavnici nastojali su da stradanje i položaj Srbije ne ostanu bez odgovora.

Diplomatsko obraćanje nije odmah zaustavilo nasilje. U zemlji su tokom zime rasli nesigurnost i spremnost za novo dogovaranje. U proleće 1815. održavani su sastanci i pripremana nova borba, sada sa iskustvom onoga što je propalo prethodne jeseni.

Razlika nije samo u promeni vođe. Trebalo je povezati odrede, obezbediti oružje i veze preko granice, a ratovanje uskladiti sa mogućnošću pregovora. Miloš je novu borbu prihvatio u drukčijim okolnostima od onih u kojima je odbio Hadži Prodanov poziv.

Hadži Prodanova buna zato pripada celini srpskih ustanaka, iako nije ostvarila ono što su njeni učesnici želeli. Povezuje poraz 1813. sa novom borbom 1815. kroz konkretne izbore starešina, sudbine stradalih ljudi i promenu uslova pod kojima je otpor mogao da se organizuje.