Kadinjača 1941: odbrana povlačenja iz Užica

Krajem novembra 1941. slobodna teritorija oko Užica stezala se sa svih strana. Narodni muzej Užice beleži da su Nemci 25. novembra krenuli u ofanzivu na oslobođenu teritoriju dvama pravcima, Valjevo–Užice i Kraljevo–Čačak–Užice. Iza tog pokreta stajao je sistem koji je dr Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju opisao u radu o logorima: general Franc Beme sa zadatkom da ustanak slomi, 342. pešadijska divizija dovedena iz Francuske i naredba Vrhovne komande Vermahta o sto streljanih za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Reokupacija ustaničke teritorije u centralnoj i zapadnoj Srbiji izvršena je, po Koljaninu, krajem novembra.

U Šumadiji je front već bio probijen. MA Boris Tomanić iz istog instituta prati Prvi šumadijski odred do kraja: Nedićeve snage i sva tri bataljona nemačkog 721. puka udarili su na Rudnik 20. novembra, Rudnik je pao 28. novembra, istog dana i Gornji Milanovac, i „tek tad je počelo povlačenje partizanskih snaga ka jugozapadu, prema Užicu”. Na zapadu su partizani već od početka novembra bili u sukobu i sa ravnogorskim četnicima; dr Dragan Cvetković iz Muzeja žrtava genocida pokazuje na brojkama šta je to značilo: iz dela zapadne Srbije, od Užica preko Požege do Čačka, u novembru je poginula polovina svih partizana koje je taj kraj izgubio 1941, u „borbama sa suparničkim rojalističkim pokretom, a zatim i uzaludnom pokušaju branjenja Užica, kao centra slobodne teritorije”.

Užice je u tom trenutku bilo više od grada. U njemu su, kako Narodni muzej navodi, od oktobra bili Vrhovni štab partizanskih odreda, Centralni komitet KPJ, Glavni štab za Srbiju i rukovodstvo SKOJ-a; radila je fabrika pušaka u Krčagovu, a u trezorima Narodne banke punile su se ručne bombe. Dr Nataša Milićević iz Instituta za noviju istoriju Srbije beleži koliko je grad bio ranjiv: 22. novembra u skloništu kod banke eksplodiralo je odeljenje za bombe, po Glišiću oko 130 ljudi je stradalo. Pomoć spolja nije stigla. Dr Milutin Živković, takođe iz Instituta za savremenu istoriju, navodi da je Vrhovni štab još 22. oktobra iz Užica tražio od crnogorskih komunista 2.500 do 3.000 boraca, ali je Ivan Milutinović hteo prvo da oslobodi Pljevlja i Priboj, pa je odlučeno da u Užice ide samo manji deo trupa, do čega na kraju nije ni došlo.

Ostalo je povlačenje. Narodni muzej Užice ga opisuje jednom rečenicom: iz Užica su se ka Sandžaku povlačili Vrhovni štab NOPOJ-a, partizanski odredi i partizanska bolnica, a Kadinjača je branila njihovu odstupnicu. Grad Užice na svojoj strani o spomen-obeležju dodaje pravac: glavnina partizanskih snaga iz napadnutog Užica išla je ka Zlatiboru. Komandant Užičkog odreda bio je Dušan Jerković, učitelj rođen 1914, rezervni oficir u Aprilskom ratu, komandant od 20. septembra, čovek koji je, po Milićević, pomagao pri osnivanju prvih organa vlasti u Užicu i snabdevanju fronta i stanovništva. On će se sa Radničkim bataljonom povući na Kadinjaču.

Ministarstvo odbrane, koje svakog 29. novembra učestvuje u državnoj ceremoniji na Kadinjači, u izveštaju iz 2018. ovako opisuje ko je bio u bataljonu: oko 300 radnika, pekara, obućara, kovača, sedlara i remenara i seljaka iz Užica. U drugim godinama, 2010, 2020. i 2022, isto ministarstvo navodi 270 boraca. Stalna postavka Narodnog muzeja Užice u Spomen-domu, otvorena 24. septembra 1984, u svom središnjem delu prvo prikazuje kako su nastale partizanske radionice i čete Radničkog bataljona, pa tek onda samu bitku; na 150 kvadratnih metara izloženo je oko 300 predmeta i dokumenata vezanih za bataljon. Komandovao je, po Ministarstvu odbrane i Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Andrija Đurović.

Bataljon nije bio sam. Memorijalni kompleks je, kako muzej piše, posvećen „borcima Radničkog bataljona, Posavcima i Orašanima”. Ministarstvo odbrane i Ministarstvo rada imenuju te jedinice: borci 1. bataljona Posavskog odreda i Oraška četa Drugog šumadijskog odreda. Muzej na strani o Užičkoj republici kaže nešto drugačije, dve čete Posavskog odreda i Oraška četa; brojke bataljona i četa u izvorima se ne poklapaju do kraja, pa ih ovde dajemo obe. Posavci su bili iz odreda koji je u oktobru opsedao Lazarevac, a Orašani iz Drugog šumadijskog odreda, čije su ostatke, po Tomaniću, krajem oktobra prebacili na teren oko Rudnika; i jedni i drugi stigli su na Kadinjaču sa kolonama koje su se iz Šumadije povlačile ka Užicu.

Mesto je muzej opisao tačno: brdo Kadinjača, 14 kilometara zapadno od Užica, na putu ka Bajinoj Bašti, odakle su, po Ministarstvu odbrane, dolazili Nemci. Grad Užice na svojoj strani o spomen-obeležju ne ulepšava odnos snaga: borci Radničkog bataljona bili su „mada malobrojni i slabo naoružani u odnosu na nadmoćnijeg nemačkog okupatora”, a zadatak im je bio trostruk, da zaustave prodor ka gradu, odbrane Užičku republiku i zaštite odstupnicu glavnine ka Zlatiboru. Ministarstvo odbrane 2018. daje i brojku za drugu stranu: oko 3.000 naoružanih Nemaca. Muzej broj ne navodi, kaže samo „daleko brojniji neprijatelj”.

• 01

  Tri imena sa Kadinjače

  Andrija Đurović, komandant Radničkog bataljona po izveštajima Ministarstva odbrane i Ministarstva rada. Dušan Jerković (1914–1941), učitelj, pre rata član KPJ u učiteljskom udruženju „Vuk Karadžić”, rezervni oficir u Aprilskom ratu, prvo komandir čete pa od 20. septembra komandant Užičkog odreda; poginuo na Kadinjači 29. novembra, narodni heroj od 25. septembra 1944 (Milićević). Voja S. Gavrović, advokat iz Čačka, načelnik štaba Užičkog odreda, čiji potpis stoji na priznanici za novac banovine iz oktobra; posle sloma ustanka zarobljen i streljan u Krčagovu 5. decembra 1941 (Milićević).

• 02

  Zašto se brojke razlikuju

  Za Radnički bataljon Ministarstvo odbrane navodi 270 boraca (2010, 2020, 2022) i „oko 300” (2018); za jedinice uz njega Ministarstvo odbrane kaže 1. bataljon Posavskog odreda, a Narodni muzej Užice dve čete Posavskog odreda. Muzej o poginulima piše da su u kosturnici „posmrtni ostaci većine boraca izginulih na Kadinjači”, Ministarstvo odbrane da je „izginuo ceo Radnički bataljon”. Vojnoistorijski glasnik nema rad posvećen samoj bici, pa broj poginulih Posavaca i Orašana ni jedan od ovih izvora ne daje. Po pravilu serijala, kad se ustanove razlikuju, dajemo obe brojke.

Nemačke jedinice došle su iz pravca Bajine Bašte 29. novembra 1941. Narodni muzej Užice opisuje Kadinjaču kao poslednju liniju odbrane: Radnički bataljon, čete Posavskog odreda i Oraška četa primili su borbu protiv daleko brojnijeg neprijatelja dok se Vrhovni štab pod vođstvom Josipa Broza Tita povlačio u Sandžak. Ministarstvo odbrane je 2010. taj dan opisalo rečenicom koja se otad ponavlja na svakoj ceremoniji: štiteći odstupnicu Vrhovnog štaba, Radnički bataljon je „pružio otpor do poslednjeg i usporio ofanzivu daleko nadmoćnije nemačke vojske”. Ministarstvo rada 2020. dodaje šta je time postignuto: štiteći povlačenje, borci su „omogućili da se mnogi spasu”.

Ishod na samom brdu bio je jednoznačan. U izveštaju iz 2021. Ministarstvo odbrane piše da su borci Radničkog bataljona „hrabro stradali u borbama na Kadinjači 29. novembra 1941”, a da su „neprijateljske snage probile poslednju odbranu slobodnog Užica”. Među poginulima bio je i komandant odreda Dušan Jerković. Milićević beleži ono što je usledilo i što govori o nameri okupatora: njegovo telo Nemci su izložili na užičkoj pijaci radi zastrašivanja stanovništva, a sredinom decembra spalili na Dovarju, u predgrađu Užica. Načelnik štaba Voja Gavrović zarobljen je posle sloma i streljan u Krčagovu 5. decembra, na istom mestu gde je fabrika pet nedelja pravila puške.

Glavnina je prošla. Tomanić prati pravce: odredi iz rejona Rudnika i Gornjeg Milanovca odstupali su preko Pranjana, Jelove gore i Zlatibora, a Vrhovni štab je sa oko 1.500 boraca prešao Uvac i ušao u italijansku okupacionu zonu, u Sandžak. Tamo je, po Narodnom muzeju Užice, reorganizovao pokret i nastavio borbu; po Tomaniću, Josip Broz je verovao da se Srbija može ponovo zaposesti na proleće, pa se držao Drine do sredine 1942. Prvi veliki korak bio je 21. decembar 1941, kad je u Rudom od boraca koji su se izvukli sastavljena Prva proleterska brigada, u kojoj je od Prvog šumadijskog odreda nastao 5. bataljon. Istih dana, 1. decembra, crnogorski odredi su, kako Živković pokazuje na italijanskim dokumentima, napali Pljevlja i pretrpeli težak poraz, uz veliko razaranje grada.

Užička republika je, zaključuje Narodni muzej Užice, prestala da postoji posle 67 dana. Na drugoj strani, Koljanin beleži da je general Beme 6. decembra predao dužnost opunomoćenog komandujućeg generala Paulu Baderu i otišao na Istočni front, a da je Bader 20. decembra još očekivao obnovu ustanka na proleće; procena se, piše Koljanin, pokazala kao uglavnom pogrešna. U Srbiji je, po Tomaniću, zavladao mirniji period, zbog hapšenja i interniranja, učvršćivanja okupacione vlasti i „neobično duge i oštre zime”.

Cenu novembra Cvetković meri popisom „Žrtve rata 1941–1945”: od 2.655 partizana sa teritorije okupirane Srbije stradalih u 1941, 762 su poginula u novembru, trećina svih, a partizani iz dela zapadne Srbije u tom mesecu su činili dve trećine stradalih iz dva zapadna regiona koja su bila jezgro slobodne teritorije. Koljanin daje nemački bilans cele operacije od 1. avgusta do 5. decembra: 11.000 ustanika ubijenih u borbi, skoro 22.000 streljanih kao odmazda, i nešto manje od 600 poginulih nemačkih vojnika. Kadinjača je u tim brojkama jedan dan, ali dan koji je dobio ime.

Prvo obeležje podignuto je na jedanaestu godišnjicu. Narodni muzej Užice beleži da je 29. novembra 1952 otkriven spomenik-piramida po projektu arhitekte Stevana Živanovića: četvorostrana piramida visoka 11 metara, sa petokrakom pri vrhu, pod kojom je kosturnica sa posmrtnim ostacima većine boraca izginulih na Kadinjači; na njoj su uklesani stihovi Vukosavljevićeve poeme. Istom prilikom predsednik Tito odlikovao je Radnički bataljon Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ministarstvo rada opisuje kompleks kao „složenu arhitektonsko-muzeološku celinu” građenu u više faza između 1952. i 1979, čija je prva faza upravo ta piramida nad kosturnicom.

Kadinjača je vremenom, piše muzej, postala jedan od simbola antifašističke borbe, pa je pokrenuto konačno uređenje. Idejno rešenje povereno je vajaru Miodragu Živkoviću, profesoru Fakulteta primenjenih umetnosti, i arhitekti Aleksandru Đokiću; kompleks je građen od 1977. do 1979, i omladinskim radnim akcijama, a 23. septembra 1979 otvorio ga je Tito pred oko 100.000 ljudi i tada odlikovao Radnički bataljon Ordenom narodnog heroja. Kompoziciju čine tri celine, Amfiteatar Užičke republike, Aleja Radničkog bataljona i Plato slobode; stara piramida je sačuvana i uklopljena. Uz nju je Spomen-dom sa stalnom postavkom o Radničkom bataljonu i borbi na Kadinjači, tematskom izložbom o užičkom kraju u NATO agresiji, restoranom i službom za grupe. Iste 1979. Memorijalni kompleks proglašen je za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Na telefonu prevucite tabelu ulevo i udesno. Datumi po Narodnom muzeju Užice, Ministarstvu odbrane i Ministarstvu rada.

Godišnjica je ušla u Državni program obeležavanja značajnih istorijskih događaja, kako je Ministarstvo odbrane zabeležilo još 2010, i otad je 29. novembar na Kadinjači centralna državna ceremonija: sveštenici užičke crkve služe parastos, pa venci kod spomen-kosturnice, Vlada, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, SUBNOR, grad Užice i potomci poginulih. Organizuju je Odbor Vlade za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova, grad Užice i Narodni muzej; kompleks je 2011. obnovljen sredstvima Ministarstva rada, a 2019. muzej je u Spomen-domu otvorio izložbu o četiri decenije samog Memorijalnog kompleksa. Spisak delegacija koje muzej beleži 2024, od Vojske Srbije do udruženja boraca iz Bajine Bašte, Požege i Valjeva, govori da je mesto ostalo živo. Na pijaci u Užicu, gde su Nemci u decembru 1941. izložili Jerkovićevo telo, danas niko ne zastaje; na brdu četrnaest kilometara dalje zastaje se svake godine.