Bitka kod Varvarina 1810: srpsko-ruska pobeda na moravskom pravcu

Godina 1809. završila se za ustaničku Srbiju teškim iskustvom. Poraz na Čegru, povlačenje od Niša i pritisak na moravski front pokazali su koliko brzo pohod za proširenje teritorije može da se pretvori u borbu za njen opstanak. Ruska dejstva na Dunavu smanjila su taj pritisak, ali se opasnost naredne godine obnovila.

Vladimir Ćorović u prikazu ustanka povezuje uspehe 1810. sa obnovljenom srpsko-ruskom saradnjom. Pomoć sada nije ostala samo obećanje iz pregovora: ruski vojni odredi delovali su uz ustanike. Rat u Srbiji bio je povezan sa rusko-osmanskim ratom, a istovremeno je imao svoj neposredan zadatak, zaštitu oslobođenih krajeva.

U Srbiju je stigao odred kojim je komandovao Josif Orurk, u srpskim izvorima često označen kao grof Orurk. U njegovom sastavu nalazile su se regularne jedinice i topovi. Ustanici nisu postali deo iste vojske samo promenom uniforme: njihovi odredi zadržavali su svoje starešine, pa je saradnju trebalo sprovesti kroz zajedničke zadatke i naređenja.

Nasuprot njima, Huršid-paša nastojao je da iz pravca Niša prodre prema unutrašnjosti Srbije. Moravska dolina davala je put za takvo napredovanje. Zadržati protivnika na ovom prostoru značilo je sprečiti ga da prenese borbu u krajeve iz kojih su se vojska i ustanička uprava snabdevale ljudima i sredstvima.

Karađorđe je morao da vodi računa o više frontova. Svaki odred poslat na jug nedostajao je drugde, dok je opasnost sa Drine i dalje postojala. Zbog toga se uspeh kod Varvarina kasnije neposredno povezao sa Loznicom: kada pritisak na jednom pravcu oslabi, može se pomoći drugom.

Pre glavnih varvarinskih borbi srpsko-ruske snage ratovale su kod Jasike, u oblasti Kruševca. Posle tih dejstava trebalo je izabrati prostor na kojem topovi i konjica mogu bolje da se upotrebe. Pobeda na jednom mestu ne znači da je to mesto najbolje i za svaku narednu borbu.

Istraživanje Dobrivoja Jovanovića opisuje prelazak na Varvarinsko polje i prilagođavanje tamošnjih položaja. Deo šančeva postojao je još od 1807.; po dolasku zajedničke vojske odbrana je ojačana i dopunjena. Tako se prethodni rad mogao iskoristiti za novu opasnost, bez pretpostavke da je utvrđeni sistem ostao potpuno isti.

Širi teren omogućavao je pregled prilaza i bolje dejstvo artiljerije. Veza sa rekom uticala je na izbor i raspored položaja. To nije značilo da voda sama brani vojsku: prilaze je trebalo čuvati, a svaki pokušaj obilaska uočiti pre nego što napadači dođu iza odreda.

Za pešaka je zemljani grudobran bio zaklon od vatre i mesto sa kojeg može da odbije približavanje. Za topdžiju je bilo važno da ispred oruđa ostane pregledan prostor. Za konjanika je presudno da ima odakle da izađe, izvrši udar i vrati se prema drugim jedinicama. Uspešan položaj morao je da uskladi te različite potrebe.

Hrana i municija bile su deo iste pripreme. Pojačanja nisu donosila samo nove puške, nego i nove potrebe za dopremom. Temnić i okolni krajevi pripadali su pozadini iz koje je dolazila ustanička pomoć. Odbrana više dana tražila je da ta veza ostane prohodna dok vojska čuva bojište.

Prvi veliki napad izveden je 18. septembra 1810., odnosno 6. septembra po starom kalendaru. Branioci su iz utvrđenih položaja odbijali juriše, a zatim prelazili u protivudar. Napadač nije uspeo da probije zajedničku odbranu i nastavi prodor kroz moravski prostor.

Topovi su mogli da nanesu veliki gubitak vojsci koja prilazi na otvorenom, ali nisu mogli da zamene celu odbranu. Posada je morala da dobija municiju, pešadija da čuva položaj, a konjica da reaguje kada protivnik pokuša da zaobiđe utvrđenje ili kada se njegovi redovi pokolebaju.

Posle zastoja i novih priprema usledio je drugi veliki napad, 22. septembra, odnosno 10. septembra po starom. U njegovom odbijanju povezali su se dejstvo artiljerije i konjički udari. Napadi nisu pretvoreni u osvajanje srpsko-ruskih položaja; osmanska vojska bila je primorana na povlačenje.

Prikaz Milića J. Milićevića u Srpskoj enciklopediji vezuje ova dva napada za završetak ofanzive dolinom Morave. Zato jedan datum ne obuhvata celu bitku. Izbor položaja, odbijanje prvog napada i spremnost za sledeći zajedno objašnjavaju zašto je pobeda održana.

U izvorima se razlikuju procene broja vojnika i gubitaka. Jasno je da su se branioci suočili sa brojno snažnim protivnikom, ali svaku procenu ne treba pretvarati u tačan popis. Za razumevanje ishoda važnije je kako su upotrebljene raspoložive jedinice nego da se pobeda prikaže kroz jedno neprovereno poređenje brojeva.

Orurk je rukovodio zajedničkim snagama u glavnim borbama. Na srpskoj strani delovali su Mladen Milovanović, Stanoje Glavaš, Hajduk Veljko Petrović i druge starešine. Iza tih imena stajali su odredi koji su čuvali zaklon, dovozili zalihe i izlazili u protivnapade.

Karađorđe je učestvovao u pripremi i okupljanju pomoći, ali se njegova uloga ne sme svesti na tvrdnju da je lično predvodio svaki varvarinski juriš. Ćorović izričito razlikuje njegov rad od neposrednog komandovanja u bici. Vrhovni vođa morao je da održava vezu frontova i da prikuplja nove snage, dok se na bojištu izvršavao zajednički plan.

Ta razlika nije pitanje prvenstva među junacima. Naređenje sa samog položaja, dovođenje pojačanja i odlučivanje gde će vojska sledeće otići predstavljaju različite poslove. Kada ih pripišemo jednom čoveku, izgubimo način na koji je vojska stvarno delovala.

Uz Varvarin je snažno vezano i ime Jovana Kursule. Priča o njegovom megdanu postala je važan deo lokalne i ustaničke tradicije. Ona govori o ličnom junaštvu i pamćenju boraca, ali ne zamenjuje objašnjenje višednevne bitke: protivnika su zaustavili odredi, položaji i njihova saradnja.

Posle neuspelih napada osmanska vojska povukla se prema Nišu. Ustanici su sačuvali moravski pravac i dobili mogućnost da preusmere deo vojske. Pobeda nije bila samo završetak borbe na jednom polju: ona je menjala raspored snaga koje su još bile potrebne širom Srbije.

Na zapadu je Loznica bila ugrožena vojskom koja je dolazila iz Bosne. Karađorđe je posle moravskih uspeha mogao da pohita na taj pravac. Varvarin i Loznica zbog toga pripadaju istoj priči o odbrani 1810, iako su različita bojišta sa različitim tokom borbe.

Uspeh je popravio i položaj ustaničke uprave. Da bi se sačuvali gradovi, sudovi, škole i prihodi, trebalo je sprečiti nove prodore na teritoriju na kojoj su radili. Odbrana nije bila odvojena od stvaranja države: vojni ishod odlučivao je da li se njen svakodnevni posao može nastaviti.

Pobeda ipak nije donela trajnu sigurnost. Rusija i Osmansko carstvo nastavili su svoj rat, a njihove kasnije odluke uticale su i na Srbiju. Bukureški mir 1812. i slom ustanka 1813. pripadaju narednoj fazi. Kada se to zna, Varvarin ostaje stvaran veliki uspeh, bez pripisivanja posledica koje nije mogao trajno da obezbedi.

Na Varvarinskom polju uspomena je obeležena spomenikom podignutim 1910., na stogodišnjicu borbe. Još jedno obeležje srpskim junacima otkriveno je 2010. To su kasniji memorijali. Današnji posetilac na njima vidi kako je pobeda pamćena, a kroz izvore može da prati kako je ostvarena.

Varvarin pokazuje promenu u odnosu na krizu prethodne godine. Ovde se pomoć pretvorila u zajedničko ratovanje, a zaklon, artiljerija i pokretni odredi u održivu odbranu. Naredni članak prati kako je oslobođeni prostor za prebacivanje vojske iskorišćen kod Loznice.