Bitoljska bitka 1912: slom osmanske Vardarske armije

Posle Kumanova i borbi kod Prilepa, osmanske snage okupljale su se oko Bitolja. To je bio novi pokušaj da se srpsko napredovanje zaustavi na pripremljenim položajima. Zeki-paša pokušavao je da sačuva Vardarsku armiju i promeni tok rata na ovom ratištu.

Živojin Mišić u svojim uspomenama izdvaja rad Džavid-paše na organizovanju bitoljske odbrane. Srpska vojska je zato posle Alinaca morala da se grupiše za novi napad. Protivnik je imao prostor i vreme da pripremi ono što kod Kumanova nije uspeo da održi.

Bitolj leži u Pelagoniji, ali njegovim prilazima ne treba pripisati jednostavnost ravnog, suvog polja. Reke, mokro zemljište i okolni visovi uticali su na puteve napada i dopremanje oruđa. Jedinice koje su pristizale različitim pravcima morale su da dobiju zajednički raspored.

Na srpskoj strani Prva armija zadržala je glavnu ulogu, uz Moravsku diviziju drugog poziva koja je dolazila sa zapadnog pravca. Veza sa njom postala je jedno od pitanja koja je Mišić otvorio neposredno pred bitku.

Mišić je telefonom razgovarao sa Petrom Bojovićem, načelnikom štaba Prve armije. Tražio je da sazna kako su jedinice raspoređene za napad. Njegova prva važna zamerka odnosila se na nedostatak bliske armijske rezerve.

Bojović je odgovorio da je za rezervu predvideo Timočku diviziju drugog poziva. Prema Mišićevom opisu, ona se tada još nalazila na maršu, u rejonu Negotina. Mišić je smatrao da je trebalo ranije približiti tu snagu glavnom frontu.

Razlika je vrlo konkretna. Jedinica na spisku rezerve može da postoji, a da ipak ne bude dostupna kada treba odgovoriti na protivnapad ili iskoristiti proboj. Za armijsku komandu važno je gde se ona nalazi i koliko joj vremena treba da stigne do mesta odluke.

Mišić je zamerio i raspored Dunavske divizije prvog poziva prema Novacima. Zbog visoke vode na Crnoj reci smatrao je da je tamo angažovano više snaga nego što je bilo potrebno. Time je razgovor o rezervi povezao sa pitanjem koliko je vojske već raspoređeno na odsecima sa ograničenim mogućnostima dejstva.

Drugo važno pitanje bilo je gde se nalazi Moravska divizija drugog poziva. Bojović, prema Mišićevom svedočanstvu, tada nije imao uspostavljenu vezu sa njom. Divizija pod Milovanom Nedićem trebalo je da učestvuje u napadu sa pravca koji je imao važnost za desno srpsko krilo.

Mišić je smatrao da je trebalo snažnije koristiti konjicu da tu vezu uspostavi. Na papiru se može odrediti zadatak susednoj jedinici, ali bez podataka o njenom dolasku ostaje neizvesno hoće li napadi početi zajedno.

Zamerio je i to što se armijski štab nalazio u Prilepu, daleko od napadnog prostora. U svojim uspomenama govori o potrebi da komanda bude dovoljno blizu trupama da može pravovremeno da oseti promenu situacije. Ne opisuje zahtev da štab stoji u prvom streljačkom redu.

Radomir Putnik čuo je razgovor i pregledao raspored koji mu je Mišić pokazao. Prema Mišićevom sećanju, prihvatio je opravdanost njegove intervencije. Bojović je kasnije uložio prigovor na način razgovora, a Putnik nije dopustio da taj spor postane glavni posao posle pobede.

Bitka je počela 16. novembra napadom na desnom srpskom krilu. Moravska divizija drugog poziva borila se na prilazima i visovima zapadno od glavne ravnice. Na drugim delovima fronta jedinice su pripremale i razvijale svoje napade.

U centru su Moravska i Drinska divizija prvog poziva došle do Šemnice. Nabujala voda usporavala je prelaz, dok je protivnička vatra otežavala ostajanje na otvorenoj obali. Artiljerijska pomoć omogućila je pešadiji da pređe i nastavi prema položajima na suprotnoj strani.

Na krilima su se odvijale borbe koje su držale ili potiskivale druge delove osmanskog rasporeda. Uspesi nisu dolazili jednako i istovremeno. Vojnici na jednom odseku morali su da izdrže protivnapad, dok se na drugom otvarala mogućnost daljeg napredovanja.

Do 18. novembra osmanska komanda odlučila je da povuče snage. Srpski pritisak pokazao je da se odbrana Bitolja ne može održati u dotadašnjem rasporedu.

Mišićev razgovor o udaljenosti rezerve podseća da se vojska ne pomera samo izdavanjem naređenja. Iza borbenih jedinica morale su da stignu municija, hrana i sredstva za prihvat ranjenika. Mokar put troši i ljudsku snagu i zapregu.

Artiljerija je naročito zavisila od mogućnosti da joj se obezbedi položaj i dotur. Pešadija koja je već stigla do reke nije uvek mogla da računa da će oruđa sa podjednakom lakoćom savladati isti prilaz. Zbog toga priprema podrške pripada samom toku bitke, a ne samo priči o njenoj pozadini.

Za ranjenike je bio važan put u suprotnom smeru. Trebalo ih je izvući iz neposredne vatre i dopremiti do pomoći. Povlačenje protivnika nije odmah uklanjalo taj posao sa osvojenog prostora.

Srpska vojska ušla je u Bitolj 19. novembra 1912. Mišić u svom tekstu navodi 6. novembar po tadašnjem srpskom kalendaru. Oznake dana u starijim knjigama zato se ne mogu neposredno pomešati sa današnjim kalendarom.

U bitoljskoj borbi poginuo je osmanski komandant Feti-paša, raniji poslanik u Beogradu. Ta lična sudbina pripada porazu armije koja je još jednom pokušala da promeni ratni ishod. Gubitke obe strane ne svodimo na jedan proizvoljan broj preuzet iz različitih obračuna.

Džavid-paša uspeo je da izvede deo preostalih trupa prema zapadu. Mišić opisuje njegovo traženje izlaza prema Resnu i Ohridu. Zato izraz slom Vardarske armije označava poraz njenog glavnog pokušaja odbrane, a ne tvrdnju da je svaki protivnički vojnik zarobljen kod grada.

Srpska pobeda završila je glavni niz odlučujućih bitaka na vardarskom pravcu. Iza Kumanova i Prilepa sada je stajao i Bitolj. Međutim, savezničke opsade i mirovni pregovori nastavili su se još mesecima.

Ulazak vojske promenio je vlast u gradu, ali nije rešio sve svakodnevne potrebe. Trebalo je obezbediti javni red, nastaviti snabdevanje i povezati novo područje sa upravom države. Stanovnici su ostajali u gradu čiji je život sada uređen drugim odlukama i službama.

Ubrzo je za načelnika Bitoljskog okruga postavljen Branislav Nušić. Njegovo ime povezuje poznatog književnika sa konkretnim državnim poslom posle pohoda, a ne sa komandovanjem ovom bitkom.

Bitoljsku pobedu tako završavamo sa dve slike istog ishoda: vojskom koja je uspela da slomi protivničku odbranu i gradom u kojem tek treba organizovati mirnodopski život. Ratni zadatak i taj naredni posao imali su različite zahteve.