Kolubarska bitka 1914: povlačenje, protivnapad i oslobođenje Beograda

Posle bitaka na Drini, 8. novembra 1914, srpska vojska je počela opšte povlačenje iz Mačve, sa Sokolske planine, Boranje i Mokre gore, prema Valjevu i Užicu. Mile Bjelajac, istoričar Instituta za noviju istoriju Srbije, opisuje stanje u kom je stigla: veliki zamor, kišni i hladni dani, oskudica odeće, obuće i šatorskih krila, bolesti. Moral je počeo da pada, bilo je i dezertiranja.

Brojke Dalibora Dende iz Vojnoistorijskog glasnika pokazuju koliko je ta oskudica bila duboka. Do septembra 1914. Srbija je mobilisala 423.441 čoveka, ali ni prvi poziv nije bio potpuno vojnički odeven, drugi poziv je imao samo šinjel i šajkaču, a treći poziv ništa od vojničkog odela i obuće. Pušaka je nedostajalo oko 120.000. Takva je vojska ulazila u zimu, posle tri meseca neprekidnih borbi od Cera do Drine.

Odnos snaga bio je na strani napadača. Pukovnik Slobodan Đukić sa Vojne akademije navodi oko 450.000 austrougarskih prema 350.000 srpskih vojnika. Austrougarska komanda je uz to verovala da srpska vojska neće izdržati i da će se posle prvih borbi raspasti, a svaki vojnik otići kući. Kolubara je zato bila ispit i za vojsku i za državu.

Valjevo je ubrzo napušteno. Vojska se povukla na desnu obalu Kolubare i Ljiga, a nova linija odbrane oslonila se na niz planina: Povlen, Maljen, Suvobor i dalje prema Rudniku.

Srpska vojska nije imala dovoljno artiljerijske municije. Mnoge baterije su, prema Bjelajcu, poslate u pozadinu jer nisu imale čime da gađaju. Pešadija je ipak, kako on piše, „ogorčeno borila, stopu po stopu, čitavih mesec dana”.

Najteže je bilo kod Lazarevca. Moravska divizija prvog poziva držala je Vrapče brdo deset dana, izložena napadima sa severa, zapada i juga. Đukić tu odbranu izdvaja kao suštinu odbrambene faze: nije bila važna samo linija, nego to što je jedna divizija toliko dugo vezivala protivnika dok su se ostale jedinice sređivale iza nje.

Ni Austrougarima nije bilo lako. Vladali su, po Bjelajcu, iscrpljenost i glad; nabujali Ljig i Kolubara i od blata neprohodni putevi usporavali su svaki njihov korak. Ali teren nije mogao da nadoknadi ono što je srpskoj strani nedostajalo: granate i odmorne ljude. Posle krvavih borbi kod Lazarevca vojska je bila iscrpljena i izdata je naredba o daljem povlačenju na istok. Time je, kako Bjelajac zaključuje, završena odbrambena faza Kolubarske bitke.

Komandant Prve armije, general Živojin Mišić, tražio je da njegova vojska napusti položaje na Suvoboru i povuče se na Rudnik, da se odmori i konsoliduje. Znao je, piše Bjelajac, da promrzla, izgladnela i slabo naoružana vojska, koja se brani na suviše širokoj liniji, ne može da dâ nikakav rezultat. Odbrana po svaku cenu trošila je upravo one ljude sa kojima je kasnije trebalo napasti.

Načelnik Štaba Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, gledao je ceo front, ne samo Prvu armiju. Ako se ona povuče, smatrao je, moraće da se povuku i ostale armije, jer bi njihova krila ostala otkrivena. Mišić je, prema Bjelajcu, morao čak i da zapreti ostavkom ako se njegov zahtev ne uvaži. Rešenje prihvatljivo za obojicu nađeno je u dugom noćnom telefonskom razgovoru.

Prva armija se tako odvojila od protivnika i prikupila u pozadini, na prostoru Gornjeg Milanovca. Mišić je, kako kaže Đukić, bio pobornik ofanzivne doktrine: rat se ne dobija odbranom, bitka se dobija napadom. Povlačenje za njega nije bilo kraj, nego priprema. Tu je razlika koju je Vrhovna komanda prihvatila one noći.

Da bi se front skratio i vojska odmorila, napušten je, „ne bez dilema”, kako piše Bjelajac, i Beograd. Austrougarske trupe su ušle u prestonicu, a nova srpska linija uspostavljena je na Kosmaju. Za državu je to bio težak trenutak: prestonica u rukama protivnika, a vojska na planinama iza nje.

Rizik se, međutim, isplatio. Austrougarska komanda je napuštanje položaja protumačila kao kraj srpske vojske. Đukić objašnjava šta je to značilo na terenu: glavninu snaga uputili su ka Beogradu i severno od Rudnika, za Moravskom divizijom, jer su mislili da je tu glavnina srpske vojske. Prva armija, međutim, nije bila severno od Rudnika, nego kod Gornjeg Milanovca, van njihovog vidokruga. Austrougari su računali da se srpska vojska neće moći sastaviti sve do Kragujevca.

Protivnik je, dakle, krenuo za pogrešnom metom, a vojska na koju je zaboravio dobila je ono što joj je najviše trebalo: nekoliko dana mira.

Tri dana odmora, hrana, osušena odeća i obuća povratili su, kako piše Bjelajac, duh vojnika. Stigle su i poslednje rezerve. Denda beleži da je u novembru 1914. pod zastavu pozvano još 39.131 regruta i obučenih rezervista, a u decembru još 26.493; Đukić zaokružuje na 40.000 regruta dovedenih u borbu. Među njima je bilo 1.300 pitomaca Škole rezervnih oficira iz Skoplja, studenata i srednjoškolaca koji su posle kratke obuke dobili čin kaplara. Mladi i poletni, uneli su, po Bjelajcu, novi duh među saborce. U istoriji su ostali kao 1.300 kaplara.

Stizali su i obveznici sa juga, a do kraja godine iz Rusije je, prema Dendi, nabavljeno 144.000 pušaka, čime je pokriven najveći deo manjka. Najvažnije od svega, piše Bjelajac, bilo je pristizanje 20.000 francuskih granata: artiljerija koja je nedeljama ćutala ponovo je mogla da prati pešadiju.

Na prvoj liniji fronta pojavio se i stari kralj Petar Karađorđević. Đukić dodaje sliku cele države u rovu: u stroju je bio princ Đorđe, regent Aleksandar je komandovao vojskom, a pored seljaka vojnika rezervni oficiri su bili učitelji, trgovci i advokati. „Praktično u Kolubarskoj bici su učestvovali svi, od seljaka do studenata”, kaže Đukić.

3. decembra protivofanziva je počela na sektoru Prve armije, na Suvoboru i Maljenu, u pravcu Valjeva. Ostale armije krenule su preko Kolubare i Kosmaja ka Beogradu. Za austrougarsku komandu bio je to, po Đukiću, potpuno iznenađenje: napala ih je vojska za koju su verovali da se raspala.

Do 5. decembra Prva armija je povratila Suvobor i probila austrougarski front. Komandant austrougarskih snaga Oskar Poćorek pokušao je da preokrene stvar sa severa: naredio je da Sedma divizija iz Beograda napadne Kosmaj i probije severni deo srpskog rasporeda.

8. decembar Đukić izdvaja kao ključni dan. Istog dana Prva armija ulazi u Valjevo, a Austrougari zauzimaju Kosmaj. I istog dana stiže Timočka divizija, koja ih odbacuje sa Kosmaja i tako Mišiću omogućava da nastavi dalje bez pretnje za leđa. Posle toga Poćorek naređuje povlačenje, a u njegovoj vojsci, kako kaže Đukić, nastaju haos i dezorganizacija.

Na krilima tog sloma srpska vojska je 15. decembra ušla u Beograd. Bjelajac to beleži kao trenutak kad je „oslobođena i poslednja stopa zemlje”.

Broj zarobljenika izvori navode različito: Bjelajac piše da je u Srbiji ostalo oko 60.000 austrougarskih ratnih zarobljenika, Đukić govori o 42.000. Slažu se u glavnom: austrougarska Balkanska armija izgubila je dve trećine svog sastava, a dve armije koje su u novembru ušle u Srbiju u decembru su je napustile.

Ni srpska pobeda nije bila jeftina. Denda, na osnovu pregleda Vrhovne komande, navodi gubitke posle svih operacija 1914. godine: 163.546 ljudi, od toga 22.274 poginulih, 95.695 ranjenih i 45.159 nestalih, uglavnom zarobljenih. To nije samo Kolubara, nego cela godina od Cera do Beograda, ali pokazuje sa kakvom je vojskom Srbija ušla u 1915.

Živojin Mišić, po Bjelajcu „jedan od najenergičnijih komandanata u Kolubarskoj bici, idejni tvorac mnogih odluka”, dobio je čin vojvode. Đukić podseća i zašto je bitka imala odjek daleko izvan Srbije: na zapadnom frontu u to vreme vodio se pozicioni rovovski rat, bez manevra, pa je Kolubara bila jedina pokretna bitka tog trenutka u celom ratu. Pisalo se o njoj u Parizu, Londonu, čak i u Americi, a Francuzi su je prozvali srpskom Marnom. Na Marni su Nemci zaustavljeni; na Kolubari je protivnik i potučen.

Đukić je u Vojnom arhivu našao i jedno naređenje iz tih dana: Stepa Stepanović traži da se pronađe ko je austrougarskom zarobljeniku skinuo čizme i da mu se vrate. Mala stvar, ali govori kakva je vojska izašla iz bitke.