Cerska bitka 1914: prva saveznička pobeda i odbrana Srbije

Austrougarski komandant Oskar Poćorek pripremao je pohod iz Bosne i Srema. Peta armija generala Franka trebalo je da pređe Drinu i prodre prema Valjevu, dok su snage na Savi ugrožavale Šabac. Po Giniću, Poćorek je tražio početak napada 12. avgusta i osvajanje Valjeva do 18. avgusta. Plan je zavisio od brzine: napadač je morao da pređe reku, razvije kolone i savlada srpsku odbranu pre nego što se ona pregrupiše.

Srpskom Vrhovnom komandom rukovodio je načelnik Štaba vojvoda Radomir Putnik. Prvom armijom komandovao je Petar Bojović, Drugom Stepa Stepanović, a Trećom Pavle Jurišić Šturm. Prvobitni raspored čuvao je i severni pravac preko Save i Dunava prema dolini Morave. Delovi Treće armije pokrivali su zapadnu granicu, dok su glavne snage morale da krenu iz unutrašnjosti prema mestu stvarnog udara.

U Ginićevom poređenju početnih formacija austrougarska strana imala je 155 bataljona, 54 eskadrona i 96 baterija, a srpska 144 bataljona, 41 eskadron i 80 baterija. Poređenje isključuje austrougarsku Šestu armiju i srpsku Užičku vojsku. To su formacije na širem ratištu, koje su se tek približavale međusobnom sudaru. Pre dolaska srpskih pojačanja pali su Šabac i Loznica, a izbeglice su napuštale zauzeta mesta.

Za Drugom armijom sada je stajao zadatak da promeni pravac i susretne protivnika. Kombinovana divizija, kojom je komandovao general Mihailo Rašić, išla je prema Ceru. Šumadijska divizija dobila je zadatak prema Šapcu, a Konjička je upućena u Mačvu, između ta dva pravca. Prema Bjelajcu, vojska je u marš manevru prelazila i 50 kilometara dnevno. Umorne kolone približavale su se neprijatelju koji je već prešao granicu, umesto da ga čekaju na ranije pripremljenim položajima.

Pokret je zahvatio i Moravsku diviziju I poziva. Njen 16. pešadijski puk „Car Nikola II” dobio je 12. avgusta naređenje da prekine kopanje utvrđenja kod Mladenovca i krene preko Lazarevca ka Ceru. Po Dinčiću, u julskom pregledu taj puk imao je 2.951 pušku i dva mitraljeza. Sada je trebalo dovesti ljude, oružje i komoru na drugo bojište. Kiša je raskvasila puteve, topovi su se zaglavljivali u blatu, a oko 400 vojnika zaostalo je na maršu. Dolazak divizije zavisio je od toga koliko će se njene jedinice probiti kroz takav pokret.

U noći između 15. i 16. avgusta čelni 2. prekobrojni puk naišao je na usnule delove austrougarskih snaga na obroncima Cera. Kolona koja je stizala iz marša odmah je stupila u borbu. Ostali srpski pukovi uključivali su se kako su pristizali, pa se sudar širio sa čela kolone na nove snage.

Po Bjelajcu, planinom su odjekivale eksplozije ručnih bombi, pokliči i zvuci trube. U mraku se teško raspoznavalo ko je gde i koliko je protivnika u blizini. Ginić opisuje izmešane čete i borbu na kratkom odstojanju, uz opasnost da vojnici zapucaju na pripadnike sopstvene jedinice. U takvim uslovima naređenje nije svuda stizalo uredno, a pojedine grupe borile su se među protivničkim položajima.

I u području 16. puka dogodio se susret dve srpske jedinice koje su jedna drugu smatrale neprijateljem. Izviđači su se prepoznali i sprečili veći sukob, ali je uzajamna vatra već ostavila nekoliko lakše ranjenih.

Austrougarska 21. divizija rastrojena je u tom sudaru. Njeno povlačenje donelo je prvi veliki uspeh srpskim trupama na Ceru. Na planini i u susednim dolinama ostale su druge austrougarske snage, među njima 9. divizija, sa kojima će se borba nastaviti narednih dana.

Kombinovana divizija borila se na Ceru, a Moravska divizija I poziva na Iverku. Napredovanje jedne moralo je da prati ono što se događa kod druge: između njihovih položaja protivnik je pokušavao da prodre prema Tekerišu. U tom prostoru borba se vodila za grebene, prilaze i mesta sa kojih se mogla tući srpska pešadija.

Na Rašuljači austrougarske snage postavile su artiljeriju koja je nanosila gubitke tek pristiglim vojnicima. Po Dinčićevom opisu 16. puka, neprijatelj je držao važne visove, a srpske jedinice bile su izložene razornim granatama i šrapnelima. Put do pobede vodio je preko položaja na kojima se protivnik i dalje branio i napadao. Topovska vatra otežavala je prikupljanje umornih jedinica za sledeći pokret.

Bataljoni 16. puka smenjivali su se u divizijskoj rezervi na Tekeriškom visu. Puk je vodio borbe u području Gornje Badanje, a njegove patrole sukobljavale su se i na Kiku. Uz glavne napade moralo se obezbediti da postoje jedinice koje mogu da podrže ugroženi deo rasporeda.

Dana 17. avgusta Kombinovana i Moravska I pripremale su napredovanje grebenima Cera i Iverka. Austrougarska 9. divizija preduhitrila ih je i potisnula Moravsku. Tako se posle uspeha protiv 21. divizije pojavila opasnost da protivnički napad razdvoji srpske divizije i otvori mu pravac prema Tekerišu.

Prema Ivetićevom opisu borbe, Todor Pavlović, komandant 5. prekobrojnog puka i desne kolone Kombinovane divizije, poslao je prema Trojanu svoj 2. bataljon. Vodio ga je major Milutin Petrović. Zadatak je uključivao izviđanje silom i vraćanje topa ostavljenog prethodne noći. Bataljon je udario na 102. austrougarski puk, zaustavio njegov napad i pomogao da se sačuva veza Kombinovane sa Moravskom divizijom.

Bataljon je osvojio Trojan, ali je major Petrović poginuo u borbi. Na osvojeni prostor zatim su izbili ostali delovi 5. i 2. prekobrojnog puka. Komanda je zatražila da se položaj osigura od protivnapada i posluži kao oslonac za dalje napredovanje. Zauzeti vis trebalo je i zadržati, da bi jedinice mogle da nastave duž grebena prema Kosaninom gradu.

19. avgusta Kombinovana i Moravska I nastavile su napad na Ceru i Iverku, obuhvatile 9. diviziju i prisilile je na povlačenje. Desna kolona Kombinovane, sa 2. i 5. pukom, osvojila je Kosanin grad. Front austrougarske Pete armije bio je probijen. Frankove jedinice više nisu nastavljale pohod prema Valjevu; sada su tražile izlaz prema Drini. Uspeh kod Tekeriša prerastao je u poraz protivničke armije.

Posle proboja iscrpljene srpske divizije nisu odmah prešle u opšte gonjenje. Ivetić opisuje da su pojedine kolone ipak nastavile napredovanje: leva kolona Kombinovane izbila je na Vidojevicu i artiljerijom tukla most na Drini. Veći deo protivničkih snaga povlačio se prema reci, dok je srpska komanda tek usmeravala armije prema završnim zadacima.

Vrhovna komanda je 20. avgusta uputila Drugu i Treću armiju prema Drini, a Prvu prema Šapcu. Sutradan je 16. puk, zajedno sa 3. pukom, krenuo preko Lešnice i Loznice u gonjenje. U Klupcima je dobio zadatak da spreči novi austrougarski prelazak reke. Povratak na granicu zahtevao je i novu odbranu: pobeda na planini nije značila da protivnik više ne može da se vrati.

Šabac je još držala austrougarska 29. divizija. Po Giniću, Poćorek joj je 22. avgusta preko Save poslao pomoć, nastojeći da sačuva mostobran. Snage Prve armije sa Šumadijskom i Timočkom divizijom oslobodile su grad do 24. avgusta. Time je vraćen i prostor zauzet pri početnom prelasku preko Save. Šira operacija završena je oslobođenjem teritorije, posle noćnog boja, borbi na grebenima i potiskivanja napadača prema graničnim rekama.

Prema Bjelajcu, srpska vojska imala je 2.000 poginulih, a oko 16.000 vojnika izbačeno je iz stroja. Austrougarske snage ostavile su oko 4.500 zarobljenih i ranjenih. Na bojištu je ostala i oprema koju su pobednici preuzeli: topovi, haubice, puške, mitraljezi i konji. Uz taj mešoviti plen Bjelajac daje zbirnu brojku od oko 25.000.

Za jedan puk gubici imaju i precizniji raspored. Po Dinčiću, 16. puk je na Ceru, Iverku i tokom gonjenja imao 69 poginulih, 347 ranjenih, tri kontuzovana i 47 nestalih, ukupno 466 izbačenih iz stroja. U istim borbama utrošio je 129.200 puščanih i mitraljeskih metaka i 20 bombi. Jedinica koja je krenula iz utvrđenja kod Mladenovca sada je ponovo čuvala granicu, sa prazninama u svojim redovima.

Za uspeh u Cerskoj bici Stepa Stepanović dobio je čin vojvode. Iza unapređenja stajali su preusmeravanje armije, napad divizija i borbe pukova koje su slomile protivnički prodor.

Cer je bio prva saveznička pobeda u Velikom ratu. Po Bjelajcu, došla je nad znatno nadmoćnijim neprijateljem, dok su druge članice Antante gubile bitke na svojim frontovima. Srbija je odbila prvu austrougarsku ofanzivu i povratila zauzeti prostor. Ginić povezuje taj ishod sa porastom srpskog ugleda i teškim udarcem ugledu dvojne monarhije.

U Mačvi i Pocerini srpski vojnici zatekli su preko 2.000 tela ubijenih civila, pobijene ranjenike, porušene kuće, crkve i javne zgrade. Povratak vojske za stanovnike tih krajeva doneo je kraj okupacije, uz sahranjivanje mrtvih i život u razorenim mestima. Istovremeno je ostala potreba da se ponovo brani rečna granica. Odmor je bio kratak, a spremao se novi austrougarski napad. Za vojsku i stanovništvo Cer je ostao velika pobeda unutar rata koji se nastavljao.