Prvi srpsko-turski rat 1876: od velikih očekivanja do odbrane Srbije

Ustanak u Hercegovini 1875., poznat kao Nevesinjska puška, otvorio je širu krizu osmanske vlasti na Balkanu. Pobuna se proširila i na Bosnu. Poreske obaveze, nasilje i nezadovoljstvo položajem stanovništva doveli su do oružanog sukoba koji više nije mogao da ostane samo lokalno pitanje.

U Srbiji su prikupljani prilozi i podrška za ustanike. Štampa i deo javnih radnika tražili su rat. Ipak, raspoloženje nije bilo jednako u svim sredinama: za seosko domaćinstvo poziv u vojsku značio je odlazak radno sposobnog čoveka i neizvesnost koja se nije mogla rešiti rodoljubivim govorom.

Knez Milan Obrenović i vlada odlučivali su između pritiska da pomognu sunarodnicima i opasnosti da se sukobe sa znatno većim carstvom. Jovan Ristić imao je važnu ulogu u spoljnopolitičkim poslovima. Srbija je i dalje bila autonomna kneževina pod sultanovom vrhovnom vlašću; potpuna međunarodno priznata nezavisnost još nije bila stečena.

Savez sa Crnom Gorom prethodio je ulasku u rat. Objava rata 30. juna 1876. odgovara 18. junu po tadašnjem julijanskom kalendaru. Zajednički protivnik nije značio i jednu spojenu vojsku: dve kneževine vodile su operacije na svojim ratištima.

Glavninu srpske oružane snage činila je narodna vojska, organizovana kroz pozive i teritorijalne jedinice. Njeni pripadnici uglavnom su živeli od redovnog civilnog rada, a za rat su mobilisani. Manji stalni vojni kadar i školovani oficiri trebalo je da tu masu povežu u jedinice sposobne za duži pohod.

Takva organizacija omogućavala je kneževini da okupi mnogo više ljudi nego što bi mogla trajno da izdržava u kasarnama. Njena slabost bila je razlika u obuci i ratnom iskustvu. Vežba u miru, marš pod opremom i borba pod vatrom nisu isti posao. Posebno je teško bilo održati poredak kada stigne naređenje za povlačenje ili kada susedna jedinica napusti položaj.

Oružje nije bilo ujednačeno. U upotrebi su bile kapislare, puške sistema Grin i pouzdanije Pibodi. Razlike u punjenju, municiji i radu mehanizma imale su neposrednu posledicu na vatrenu moć. Istraživanje Vladimira Jovanovića pokazuje koliko su zastoji i neujednačena oprema otežavali borbu, uz slabosti komandovanja i obuke.

Puška Koka-Milovanović M.1880 pripada kasnijoj modernizaciji i ne treba je prikazivati kao tipično oružje ovog rata. Isto važi za maslinaste uniforme poznate sa fotografija balkanskih ratova. Slike uz članak zato predstavljaju opštu rekonstrukciju epohe, bez tvrdnje da prikazuju tačan bataljon ili konkretan muzejski primerak.

Ratni plan rasporedio je srpske snage na više ratišta. Na zapadu se gledalo prema Drini i Bosni, na jugozapadu prema Javoru, Sjenici i Novom Pazaru, a na istoku prema osmanskim položajima u oblasti Timoka. Moravski pravac povezivao je odbranu unutrašnjosti Srbije sa putevima prema Nišu.

Među zapovednicima bili su Ranko Alimpić i František Zah. Ruski general Mihail Černjajev, koji je došao kao dobrovoljac, dobio je sve značajniju ulogu u komandovanju na glavnom ratištu. Uz njega su dolazili ruski oficiri, vojnici i sanitetsko osoblje.

Prodori nisu doneli očekivano brzo slamanje protivnika. Na Javoru borbe su bile teške, a na istočnom ratištu neuspeh kod Velikog Izvora dodatno je pogoršao položaj. Srpske jedinice morale su da se povlače i ponovo uređuju odbranu, umesto da nastave prvobitno zamišljen pohod.

Rasipanje snaga bilo je posebno opasno kada bi jedan pravac zapao u krizu. Odred koji čuva udaljenu granicu nije mogao odmah da pomogne napadnutom položaju na Moravi. Put, naređenje, prevoz hrane i dolazak pojačanja morali su da stignu pre protivnika, a rat je pokazao koliko je taj lanac bio nesiguran.

Osmanska vojska pod Abdulkerim-pašom preuzela je inicijativu. Aleksinački položaji postali su oslonac odbrane jer su štitili pristup moravskoj dolini. Zemljana utvrđenja i dobro izabrani visovi mogli su da nadoknade deo protivničke nadmoći, ali samo ako su susedne jedinice ostale povezane.

Na Šumatovcu 23. avgusta 1876., odnosno 11. avgusta po starom kalendaru, odbijeni su osmanski napadi. To je bio važan srpski odbrambeni uspeh. Pokazao je da mobilisani vojnici, uz utvrđenje i organizovanu vatru, mogu da izdrže snažan napad. Nije, međutim, značio da je celokupan rat već dobijen.

Na drugim delovima fronta borbe su nastavljene. Gornji Adrovac, gde je poginuo ruski dobrovoljac Nikolaj Rajevski, i područje Đunisa pripadaju istoj široj borbi za održanje moravske odbrane. Posle kratkog primirja ratovanje je obnovljeno, a u jesen je srpski front pretrpeo težak slom kod Đunisa.

Vojni poraz otvorio je opasnost od dubljeg osmanskog prodora. Sada je cilj bio sačuvati kneževinu, a ne ostvariti planirana proširenja. U tom trenutku diplomatska pomoć dobila je neposredan značaj za zaustavljanje ratnih operacija.

Rat nije završavao na mestu gde prestaje paljba. Ranjenika je trebalo izneti, prevesti i smestiti, a jedinicu ponovo snabdeti hranom i municijom. Vladan Đorđević, vojni lekar i jedan od važnih organizatora saniteta, ostavio je opširna svedočanstva o tim poslovima i teškoćama rata.

Srpsko društvo Crvenog krsta osnovano je iste 1876. godine. Pomoć domaćih i stranih lekara, prilozi i rad dobrovoljaca širili su mogućnosti zbrinjavanja, ali nisu mogli preko noći da uklone manjak obučenog osoblja, prevoza i prostora. Sanitet je zavisio od organizacije jednako kao i borbena jedinica.

Mobilizacija je opteretila seosku privredu. Domaćinstva su ostajala bez dela radne snage, a državi su bili potrebni novac, stoka, kola i namirnice. Takve posledice objašnjavaju zašto se raspoloženje menjalo kako su stizale vesti o gubicima i produžavanju rata.

U pojedinim jedinicama beleženi su bekstvo, odbijanje naređenja i samoranjavanje. Stručno istraživanje takvih pojava govori o krizi morala i organizacije u konkretnim okolnostima. Iz nje ne proizlazi ocena karaktera čitavog naroda: isti rat sadrži i neuspela povlačenja i postojanu odbranu položaja.

Ruski ultimatum Porti pomogao je da se zaustavi dalje napredovanje osmanske vojske. Usledili su pregovori uz učešće velikih sila. Mir je sklopljen 28. februara 1877., odnosno 16. februara po starom kalendaru, na osnovi predratnog stanja.

Srbija nije izgubila svoju dotadašnju teritoriju, ali nije ostvarila ciljeve sa kojima je ušla u rat. Kneževina je izašla iscrpljena, sa žrtvama, dugovima i iskustvom koje je tražilo promene u vojsci. Pobednički boj na Šumatovcu i neuspešan završetak rata zato nisu protivrečne tvrdnje: jedan govori o pojedinačnom ratištu, drugi o ukupnom rezultatu.

Rusko-turski rat 1877. promenio je odnos snaga. Srbija se krajem te godine ponovo uključila u borbu, u drukčijim vojnim i međunarodnim okolnostima. To je Drugi srpsko-turski rat 1877–1878., koji ćemo obraditi zasebno.

Razdvajanje ova dva rata važno je i za razumevanje nezavisnosti. Ona nije dobijena mirom posle poraza 1876. Međunarodno priznanje došlo je na Berlinskom kongresu 1878., posle nove ratne etape i diplomatskih pregovora.