Slivnica 1885: tri dana borbe koji su zaustavili srpski pohod

Srbija je objavila rat Bugarskoj 14. novembra 1885., posle krize izazvane ujedinjenjem Bugarske i Istočne Rumelije. Glavni vojni pravac vodio je od Pirota preko Caribroda i Dragomana prema Sofiji. Kod Slivnice bugarska odbrana dobila je položaj na kojem je mogla da zaustavi pohod.

U prvim danima srpske jedinice su napredovale, ali ne istom brzinom. Pred njima nisu bili samo protivnički odredi, već i klanci, brda, loši putevi i vremenske neprilike. Što se vojska više udaljavala od početnog rasporeda, to je postajalo važnije da izveštaji tačno pokažu dokle je stigla susedna divizija.

Bugarske snage preusmeravale su se sa strane prema kojoj se očekivao osmanski napad. Svaki zastoj srpske ofanzive davao je vreme za njihovo okupljanje pred glavnim gradom. Zbog toga početna prednost nije mogla da se sačuva sama od sebe.

Slivnicu treba odvojiti od severnog ratišta prema Vidinu. Na njoj se odlučivalo o glavnom pokušaju prodora prema Sofiji, dok je Timočka vojska imala drugi zadatak i svoj tok borbi.

Na glavnom ratištu delovale su Dunavska, Drinska, Šumadijska i Moravska divizija, uz konjicu. Trebalo je da njihovo napredovanje poveže neposredni pritisak sa obuhvatom bugarskih položaja. U stvarnosti su se razdaljine, zamor i razlike u pristizanju pokazali kao ozbiljna teškoća.

Jovan Mišković komandovao je Drinskom divizijom. U njenom sastavu ratovao je Živojin Mišić, tada mlađi oficir. On opisuje kako se pri izlasku iz niškog logora, tokom jake kiše, na polaznoj tački stvorila gužva i narušio unapred određeni red marša.

Kasnije, u blizini Dragomana, Mišić i drugi mlađi oficiri videli su da su srpske jedinice već stigle na jedan vis. U naređenju njihove divizije taj položaj još je prikazivan kao cilj koji sused tek treba da napadne. Razlika između onoga što se na terenu vidi i onoga što komanda zna pokazuje slabost veze.

Takav primer ne govori da niko u vojsci nije znao svoj posao. Govori da se pojedinačno saznanje nije dovoljno brzo pretvaralo u zajedničku sliku bojišta. Jedinica koja dobije zastarelo obaveštenje može da zastane, skrene ili nastupa prema prostoru na kojem se situacija već promenila.

Tri dana bitke u starijim srpskim knjigama označena su kao 5–7. novembar. Po gregorijanskom kalendaru to je 17–19. novembar 1885.. Ne treba ih izmešati u jednu hronologiju sa dve različite grupe datuma.

Mišić opisuje napad svog puka 5. novembra po starom kalendaru. Posle ranjavanja komandanta dobio je zadatak da preuzme bataljon. Jedinica je potiskivala protivničke predstraže i pokušavala da nastavi prema redutu, uz saradnju sa susednom četom.

U takvom napredovanju podrška rezerve postaje presudna. Mišić je tražio da se ona približi, ali pojačanje nije stizalo dok su gubici rasli. Trubački signal, glasnik i usmeno naređenje bili su deo zapovednog sistema koji je morao da radi usred vatre i magle.

Napad na jednom delu položaja zato nije značio da je čitava linija jednako napredovala. Da bi se lokalni uspeh održao, potrebno je da susedi ostanu u vezi, da rezerva stigne i da se zapovedanje nastavi kada starešina bude ranjen.

Jedan od najupečatljivijih Mišićevih opisa odnosi se na vatru koja je pogodila njegovu jedinicu sa strane gde je očekivao srpske vojnike. Prema njegovom svedočanstvu, metak je pokazao da paljba dolazi od susednog srpskog odreda. Trubač je pokušavao da prenese signal za prekid vatre.

Mišić objašnjava da je susedna jedinica u gustoj magli izgubila pravac. Posle obaveštenja komande, paljba je prestala. Taj događaj pokazuje vrlo konkretnu posledicu gubitka orijentacije: vojnici mogu da budu ugroženi i od sopstvene strane.

Narednog dana protivnička baterija koristila je vis koji srpske jedinice prethodno nisu zauzele. Mišićev bataljon ostao je izložen dejstvu, a napad nije postigao očekivani uspeh. Pogodan položaj za artiljeriju tako je imao učinak na mnogo širi prostor od mesta na kojem top stoji.

U noći između drugog i trećeg dana Drinska divizija prebacivala se prema Balinskom visu. Mišić opisuje mrak, sneg i kamene udoline, dok se tovarni konji sa municijom prevrću i ponovo tovare. Takav marš troši vreme i snagu pre nego što naredna borba počne.

Do trećeg dana bugarska odbrana imala je dodatnu snagu i mogućnost protivnapada. Srpske jedinice još su pokušavale da povežu dejstvo, ali potrošeno vreme i neujednačen raspored nisu lako mogli da se nadoknade.

Mišićev prikaz borbe na Balinskom visu i prema položaju Meka creva pokazuje smenjivanje uspeha i neuspeha na pojedinim tačkama. Dolazak protivničkog pojačanja menjao je odnos snaga dok su srpske jedinice i dalje bile u borbi.

Kralj Milan imao je odlučujući uticaj u vrhovnom zapovedanju. Nepotpuna obaveštenja, odluke o povlačenju i slaba saradnja delova vojske doprineli su napuštanju ofanzive. To se objašnjava vojnim postupcima i rasporedom, bez naknadnog pripisivanja psihijatrijske dijagnoze vladaru.

Srpska vojska nije ostvarila prodor prema Sofiji. Posle borbi kod Slivnice bugarska strana preuzela je inicijativu, a srpske jedinice morale su da štite povlačenje preko istih prilaza koje su prethodno koristile za napad.

Povlačenje nije jedan jednostavan pokret unazad. Trebalo je sačuvati veze između kolona, izvući ranjenike i ne dopustiti da protivnik pretekne jedinicu na važnom prolazu. Iza vojnika su ostali položaji za koje su se nekoliko dana ranije borili.

Bugarsko napredovanje nastavilo se prema Pirotu. Rat je zaustavljen uz diplomatski pritisak velikih sila, a Bukureštanski mir 1886. obnovio je mir bez promene granice. Slivnica ipak ostaje poraz glavne srpske ofanzive, bez obzira na to što teritorijalni gubitak nije ostao u mirovnom ugovoru.

Posle rata bilo je potrebno proučiti kako su jedinice mobilisane, vođene i obaveštavane. Istorijski zapis o pogrešnoj vatri ili zakašneloj rezervi nije omalovažavanje vojnika: upravo on pokazuje koji posao nije smeo ponovo da zakaže.

Stevan Grujić objavio je 1887. knjigu o operacijama Šumadijske divizije na Slivnici. Ona pripada ranoj srpskoj vojnoj literaturi o ratu. U kasnijim biografijama Mišića, Miškovića, Šturma i drugih učesnika ovaj rat ostaje deo iskustva stečenog mnogo pre narednih uspešnih pohoda.