Bitka za Loznicu 1810: Anta Bogićević, proboj opsade i pobeda na Tičaru

Drina je razdvajala ustaničku Srbiju od osmanskih snaga u Bosni, ali nije zaustavljala njihovo prelaženje. U Podrinju se ratovalo od početka ustanka, a odbrana pojedinih mesta bila je povezana sa zaštitom šire oblasti. Prodor kod Loznice ugrožavao je Jadar, veze sa unutrašnjošću i mogućnost da ustanici održavaju zapadni front.

Posle teške 1809. ustanička vojska ponovo je morala da se pripremi za napade iz više pravaca. Na moravskom frontu srpski i ruski odredi zaustavljali su osmanski pohod kod Jasike i Varvarina. Na zapadu je istovremeno nadirala vojska iz Bosne. Pobeda na jednom bojištu bila je dragocena tek ako se njen dobitak mogao iskoristiti i tamo gde je odbrana još bila ugrožena.

U pohodu na Loznicu važnu ulogu imao je Ali-paša Vidajić. Osmanske snage stigle su do prostora Tičara i opkolile ustanički položaj. Njihova brojna prednost povećavala je pritisak, ali sam odnos brojeva ne objašnjava ishod: posada je imala zaklon, poznavala prostor koji brani i tražila pomoć pre nego što joj otpor postane neodrživ.

Za stanovnike ove oblasti borba nije bila udaljen događaj. Tu su bile njihove kuće, njive i putevi kojima se dopremala hrana. Kada bi odbrana jednog važnog položaja popustila, opasnost se prenosila na naselja iza njega. Zbog toga se loznička bitka može razumeti i kao borba za vreme potrebno da se ostatak vojske okupi.

Antonije Anta Bogićević, iz Klupaca kraj Loznice, pripadao je starešinama čiji je rad bio neposredno vezan za kraj koji brane. U ustanku je učestvovao i u organizaciji vlasti i snabdevanju; 1807. postavljen je za vojvodu u Jadru. Odbrana granice tražila je i ratovanje i održavanje veza sa selima iz kojih su dolazili ljudi i zalihe.

U opkoljenom položaju nalazio se i Miloš Pocerac. Srpska istoriografija i književnoistorijska istraživanja vezuju Loznicu za dvanaestodnevnu opsadu. Posada je morala da odoli napadima i artiljerijskom pritisku dok pomoć nije mogla jednostavno da se uvede u grad.

Opsada se razlikuje od jednog juriša. Čuvanje prilaza, raspodela municije i mogućnost da se ranjeni sklone nisu prestajali kada se neposredni napad završi. Umor se nagomilavao, a svaki izgubljeni borac smanjivao je snagu za naredni napad. Zemljani zaklon pomagao je odbrani, ali joj nije obezbeđivao neograničenu izdržljivost.

Bogićević je zatražio pomoć od Luke Lazarevića. Time se zadatak pomerio sa same posade na više ustaničkih odreda. Održati Loznicu značilo je sačuvati mesto prema kojem pomoć još može da krene; izgubljena posada više ne bi mogla da podrži njeno dejstvo.

Uspeh kod Varvarina omogućio je prebacivanje dela vojske prema zapadu. Karađorđe pohitao je ka Drini, gde se više nije moglo dugo čekati. Uz ustanike su bili i ruski kozaci; njihova pomoć pripadala je saradnji dveju vojski tokom 1810.

Luka Lazarević i Jakov Nenadović učestvovali su u okupljanju pomoći iz šabačkog i valjevskog kraja. Ti odredi nisu bili udaljene rezerve bez sopstvenih zadataka: i sami su ratovali na ugroženom zapadu. Trebalo ih je povezati sa vojskom koja je stizala iz drugih delova Srbije i usmeriti prema istoj opasnosti.

Dolazak pojačanja promenio je položaj opsednutih. Branioci više nisu morali da računaju samo na održavanje zaklona, nego su mogli da deluju u vezi sa vojskom izvan njega. Napadači su, s druge strane, morali da se suoče i sa novim snagama koje im osporavaju prostor oko Loznice.

U tom prebacivanju vidi se širi Karađorđev zadatak. Pobeda na Moravi nije završavala ratnu godinu; trebalo je proceniti gde je pomoć najhitnija i pokrenuti ljude pre nego što tamošnja odbrana bude slomljena. Varvarin i Loznica povezani su tom odlukom, a ne samo time što su se odigrali iste godine.

Odlučujući sudar trajao je dva dana. U starijim srpskim istorijskim tekstovima bitka je datirana 5. i 6. oktobra po julijanskom kalendaru. Za taj period razlika između kalendara iznosila je dvanaest dana: po današnjem, gregorijanskom računanju to su 17. i 18. oktobar 1810.

Na prostoru Tičara susrele su se vojske koje su do tada imale različite zadatke: jedna je opsedala Loznicu, druga je čuvala položaj i dovodila pomoć. U borbi su dejstvovali topovi i puške, a sukob je prelazio i u neposredno približavanje i borbu hladnim oružjem.

Vladimir Ćorović naglašava težinu sudara i navodi Karađorđev izveštaj kao svedočanstvo o njegovoj žestini. Izvor pokazuje da se pobeda nije sastojala samo u tome što su pojačanja stigla. Posle dolaska još je trebalo savladati protivnika koji je imao snage da nastavi napad.

Ustanici su odneli pobedu, a opsada je prekinuta. Osmanske snage morale su da se povuku, pa je zapadni pravac sačuvan. To je bio uspeh i ljudi koji su izdržali opkoljavanje i odreda koji su došli da im pomognu. Bez održanog položaja pomoć bi zatekla drugačije bojište; bez pomoći posada bi ostala pred sve težim napadima.

Težina borbe ostavila je ranjene i gubitke na obe strane. U prikazima se navode različite procene snaga i stradalih. Ovde ih ne pretvaramo u pouzdan pojedinačni popis. Jasno potvrđen ishod jeste ustanička pobeda, prekid opsade i neuspeh osmanskog prodora na ovom pravcu.

Loznička bitka ostala je i događaj srpske usmene književnosti. Filip Višnjić bio je savremenik ustanka, a njegovo kazivanje o Loznici povezano je sa boravkom među borcima tokom opsade. Pesma „Boj na Loznici” pamti starešine, napetost iščekivanja i težinu sudara.

Književnoistorijsko istraživanje Dragoljuba Ž. Perića pokazuje kako u takvoj pesmi istorijski događaj i epski postupak deluju zajedno. Višnjić zna ljude i okolnosti, ali priču ne oblikuje kao vojni dnevnik. U pesmi su u središtu tri dana neprekidnog napora, dok se u istorijskom prikazu opsada prati kao dvanaestodnevna.

Sažimanje vremena omogućava slušaocu da oseti trajanje i iscrpljenost kroz nekoliko snažnih prizora. Ono ne mora da bude mera po kojoj ćemo datirati svaki pojedinačni napad. Zato istorijsko objašnjenje i čitanje pesme mogu da stoje jedno uz drugo, svako sa svojim zadatkom.

Za buduće priče o ličnostima Loznica pruža dve povezane teme: vojvodu koji je branio svoj kraj i guslara koji je taj događaj preneo slušaocima. Njihove uloge nisu iste, ali su obe doprinele da bitka ostane prisutna u istoriji i kulturi.

Loznica je pripadala velikim ustaničkim uspesima 1810. U vezi sa Varvarinom pokazala je da odbrana može da se obnovi i posle ozbiljnog poraza prethodne godine. Povezivanje frontova, pravovremena pomoć i otpor lokalne posade zaustavili su osmanske prodore.

Sačuvani prostor omogućavao je da ustanička vlast nastavi da radi. Vojska je i dalje morala da dobija sredstva, a sela i varoši da održavaju život pod ratnim pritiskom. Pobeda zato nije bila odvojena od uprave, snabdevanja i mogućnosti da se stanovništvo zadrži u svojim krajevima.

Ipak, 1812. promenile su se okolnosti rusko-osmanskog rata. Posle Bukureškog mira ustanička Srbija ostala je pred novim pregovorima i teškoćama, a 1813. pred novim velikim pohodom. Anta Bogićević umro je te godine; odbranu Loznice iz 1810. ne treba mešati sa kasnijim slomom niti mu pripisivati komandovanje posle smrti.

Naredna priča prati Ravnje i Zasavicu, kada je zapadni front branjen u znatno nepovoljnijim uslovima. Tek zajedno, pobeda iz 1810. i kriza iz 1813. pokazuju koliko je ustanička odbrana zavisila od raspoloživih ljudi, saradnje različitih odreda i šireg toka rata.