Drugi balkanski rat 1913: od raspada saveza do mira u Bukureštu

Srpsko-bugarski savez iz 1912. omogućio je zajednički rat protiv Osmanskog carstva, ali je sadržao i dogovore o budućoj podeli teritorija. Kada je rat doneo znatno veće promene nego što su prethodno planirane, tumačenje tih obaveza postalo je glavno pitanje između saveznika.

Srbija nije dobila planirani izlaz na Jadran: velike sile podržale su stvaranje Albanije, a srpska vojska povukla se sa primorja. Beograd je tražio izmenu ranijeg dogovora sa Bugarskom. U obrazloženju su bile promenjene okolnosti rata i pomoć koju je Srbija pružila na bugarskom ratištu, naročito pod Jedrenom.

Bugarska je zahtevala ispunjavanje ranije ugovorenih odredaba u Makedoniji. Spor se zato nije svodio na jedan grad ili pojedinačni granični incident: odnosio se na čitav raspored teritorija posle osmanskog poraza. Pregovori i predviđena ruska arbitraža nisu doneli sporazum pre početka novog rata.

Srbija i Grčka približile su se usled opasnosti od sukoba sa Bugarskom. Na mestu saveza koji je prethodne jeseni ratovao protiv zajedničkog protivnika nastao je novi odnos snaga. Crna Gora pomogla je Srbiji, dok su Rumunija i Osmansko carstvo kasnije ušli u rat iz svojih razloga.

Živojin Mišić u svojim uspomenama opisuje prikupljanje divizija i izveštaje o pokretima bugarskih trupa. Jedinice su raspoređivane prema prostoru Krivolak–Veles–Kriva Palanka. Komandanti su tražili uputstva kako da postupaju kada protivničke kolone prelaze linije između tadašnjih vojnih područja.

U štabu srpske Vrhovne komande postojalo je mišljenje da treba napasti pre nego što Bugarska završi koncentraciju. Prema Mišićevom svedočenju, predsednik vlade Nikola Pašić došao je u Skoplje i zahtevao uzdržavanje dok ne budu razjašnjena diplomatska pitanja ili dok druga strana ne napadne.

Radomir Putnik obilazio je položaje i davao uputstva za utvrđivanje. Ta priprema je važna: odluka da Srbija ne otvori rat prva nije značila da njena vojska treba da ostane bez rasporeda, zaklona ili izviđanja.

Ovaj događaj pokazuje različite odgovornosti komande i vlade. Vojni štab procenjuje kada mu raspored snaga daje povoljniji trenutak; državna vlast mora da vodi računa i o pregovorima i međunarodnom položaju. Mišićev prikaz daje pogled iz štaba, a njegove procene motiva treba čitati kao procene učesnika.

Posle povratka Druge armije iz Trakije srpska vojska dobila je nove zadatke. Prva i Treća armija bile su na glavnom makedonskom ratištu. Druga armija vezana je za Pirot, a prema severnom delu bugarske granice nalazila se Timočka vojska.

Petar Bojović bio je načelnik štaba Prve armije. Na vrhu vojnog rada ostali su Putnik i njegov pomoćnik Mišić. Velika operacija zahtevala je da se izveštaji sa različitih pravaca povežu u jednu procenu, umesto da svaka komanda vidi samo svoje najbliže položaje.

Za Srbiju je postojala i potreba da obezbedi druge novozauzete oblasti i prilaze. Nije čitava mobilisana vojska mogla da se pojavi na jednoj reci. Zbog toga ukupno brojno stanje vojske i snaga u konkretnoj bici nisu isti podatak.

Bugarske snage napale su bez prethodne objave rata. Protiv srpske vojske na glavnom ratištu dejstvovala je bugarska Četvrta armija. Srpska komanda znala je da je sukob moguć, ali nije znala tačan čas početka napada: pripremljenost za rat i iznenađenje na pojedinom položaju mogu da postoje istovremeno.

U prvim borbama trebalo je zadržati front, uspostaviti pregled događaja i uvesti snage tamo gde je pritisak najveći. Bregalnička bitka razvila se u veliki višednevni okršaj Prve i Treće armije, uz crnogorsku pomoć.

Srpska vojska prešla je iz odbrane u protivnapad. Borbe na različitim delovima fronta nisu napredovale jednako; uspeh na jednom pravcu nije odmah uklanjao opasnost na drugom. Iz te povezane borbe proistekla je važna srpska pobeda, a bugarski početni plan nije ostvaren.

Bregalnica je glavna bitka srpskog učešća u ovom ratu, ali nije njegova potpuna zamena. U isto vreme trebalo je pratiti odbranu istočne granice, odnos sa grčkom vojskom i pojavu novih protivnika Bugarske. Te promene uticale su i na mogućnost nastavka rata i na položaj za pregovore.

Grčka vojska vodila je borbe na svom frontu, južno od glavnog srpskog ratišta. Njeno napredovanje i srpski uspeh predstavljali su povezane pritiske na Bugarsku, ali nisu bili jedna bitka sa jednom neposrednom komandom.

Rumunija ušla je u rat u julu, tražeći teritorijalne ustupke u Dobruži. Osmansko carstvo iskoristilo je novu situaciju da povrati deo izgubljenog prostora u Trakiji, uključujući Jedrene. Bugarska je tako morala da računa sa protivnicima na više strana.

Završni poraz Bugarske zbog toga ne pripisujemo samo jednoj armiji ili jednom okršaju. Srpska pobeda na Bregalnici imala je veliku težinu, a širenje rata dodatno je promenilo strateški položaj svih učesnika.

Rat je zaustavljen primirjem, a pregovori su doveli do Bukureštanskog mira, 10. avgusta 1913. Srbija je zadržala najveći deo teritorija u Vardarskoj Makedoniji koje su njene trupe osvojile u prethodnom ratu. Granice koje nisu bile rešene među saveznicima pre početka borbi sada su određivane posle novog vojnog ishoda.

Ugovor u Bukureštu uredio je odnose balkanskih država koje su učestvovale u tim pregovorima. Povratak Jedrena pod osmansku vlast pripadao je drugom delu posleratnog uređenja, odnosu Bugarske i Osmanskog carstva. Zato se svi sporazumi iz 1913. ne svode na jedan dokument.

Za Srbiju je ishod značio veliko teritorijalno proširenje i novi posao državne uprave. Vojna kontrola nekog prostora morala je da se pretvori u svakodnevno funkcionisanje vlasti, saobraćaja i snabdevanja. To je proces koji traje i kada jedinice prestanu da pucaju.

Srbija je u rat 1913. ušla posle dugog pohoda iz prethodne jeseni i zime. Vojnici nisu izašli iz perioda dugog mira: iza njih su bili marševi, borbe, opsade, bolesti i boravak daleko od kuće. Drugi rat produžio je odsustvo ljudi od porodica i poslova.

Za ranjenike i bolesnike povratak nije bio jednostavan završetak priče. Sanitet je morao da nastavi rad, a porodice da prihvate gubitke i posledice dugog odsustva. U tumačenju pobede zato imaju mesto i oni čije iskustvo nije zabeleženo kao odluka komandanta ili zauzimanje položaja.

Teritorijalni uspeh povećao je srpski ugled i državne obaveze. Istovremeno je ostavio nezadovoljstva u odnosima sa susedima i velikim silama. Balkanski ratovi jesu promenili odnose pred 1914., ali iz njihovog završetka ne treba izvoditi da je svaka kasnija odluka i katastrofa već bila unapred određena.