Opsade Smedereva (1439-1459): odbrana i kraj Despotovine

Kada je Stefan Lazarević umro 1427., njegov naslednik Đurađ Branković morao je da vrati Beograd Ugarskoj prema ranijem sporazumu. Zemlji je bila potrebna nova prestonica koja bi bila blizu severnog saveznika, a dovoljno snažna da primi dvor i izdrži napad.

Đurađ je izabrao Smederevo, na ravnom prostoru između Dunava i Jezave. Reke su štitile dve strane i omogućavale saobraćaj i snabdevanje. Sa kopnene strane morali su da se podignu snažni bedemi. Takav položaj odgovarao je gradu koji je istovremeno trebalo da bude vojno uporište, upravno središte i trgovačko mesto.

Gradnja je započela krajem dvadesetih godina XV veka. Mali grad, sa dvorom, dovršen je 1430., o čemu svedoči natpis na despotovoj kuli. Zatim je podizan mnogo veći utvrđeni prostor. U njemu su živeli stanovnici i razvijale se gradske delatnosti. Nije čitavo Smederevo nastalo odjednom, u jednoj građevinskoj sezoni.

Za ovakav poduhvat bili su potrebni graditelji, materijal i mnogo rada. Teret gradnje ostavio je trag u narodnom pamćenju, koje je često vezivano za despotovu suprugu Irinu, poznatu kao Jerina. Sačuvani grad pokazuje i veličinu poduhvata i potrebu da prestonica ima više od samog dvora.

Grad za dvor, trgovinu i stanovnike

Smederevo je podignuto na blago uzdignutom prostoru uz dve reke, nedaleko od ušća Velike Morave u Dunav. Taj položaj povezivao je severnu granicu sa putevima prema unutrašnjosti Srbije. Okolna plodna zemlja bila je važna za snabdevanje, a Dunav za saobraćaj. Za razliku od teško pristupačne tvrđave na vrhu brda, nova prestonica morala je da primi i razvijen gradski život.

Utvrđeni prostor zauzima oko 10,5 hektara. Dvor i vojna posada bili su samo deo njegovih potreba: grad je trebalo da služi i kao upravno, privredno i crkveno središte. Kada su neprijateljske vojske odsecale puteve i okolinu, ugrožavale su upravo tu vezu između bedema i zemlje koja ih je izdržavala. Položaj uz reke pomagao je odbrani, ali nije sam po sebi garantovao da će pomoć stići.

Osmanlije su 1439. krenule u veliki pohod protiv Despotovine. Pred Smederevom se našla vojska sultana Murata II. Đurađ je potražio pomoć u Ugarskoj, dok su odbranom grada rukovodili njegov sin Grgur Branković i šurak Toma Kantakuzin.

Utvrđenje je odolevalo napadima, ali se stanje iza bedema pogoršavalo. Opsada je otežavala dotur hrane, a u grad su se sklanjali i ljudi iz okoline. Zalihe su se trošile. Snaga zidova nije mogla da nadoknadi glad posade i stanovništva niti pomoć koja nije stizala na vreme.

Smederevo je palo 18. avgusta 1439. Đurađ je ostao bez prestonice, ali je nastavio da traži način za obnovu države. Prvi pad Despotovine trajao je više godina; konačna predaja iz 1459. pripada drugom trenutku njene istorije. Između ta dva događaja grad se još jednom vratio pod srpsku vlast.

Izgnanstvo i opasnost za naslednike

Gubitak prestonice pogodio je i samu vladarsku porodicu. Đurađ je tražio podršku izvan zemlje, dok su njegovi sinovi ostali izloženi osmanskoj vlasti. Grgur i Stefan Branković oslepljeni su u maju 1441. po naređenju Murata II. Najmlađi sin Lazar time je dobio sve važnije mesto u planovima za nasledstvo.

Obnova države zahtevala je vojsku i sporazum koji će joj vratiti gradove. Đurađ je zato nastavio pregovore i saradnju sa ugarskim protivnicima Osmanlija. Poraz iz 1439. nije prihvatio kao kraj svoje vladavine. U narednim godinama sudbina Smedereva zavisila je od ishoda pohoda daleko izvan njegovih zidina: bez promene odnosa snaga nijedna gradska posada nije mogla sama da obnovi Despotovinu.

U pohodu 1443-1444., poznatom kao Duga vojna, učestvovali su ugarski kralj Vladislav, vojskovođa Janko Hunjadi i despot Đurađ. Vojni uspesi i pregovori doveli su do sporazuma na osnovu kojeg je Despotovina obnovljena 1444. Đurađ se vratio u Smederevo i ponovo upravljao svojom zemljom.

Obnova je omogućila da se popravljaju utvrđenja, urede prihodi i nastavi život prestonice. Ratovanje se u međuvremenu menjalo. Sve značajnija upotreba topova zahtevala je prilagođavanje starijih bedema. Arheološka istraživanja Smedereva ukazuju na izgradnju topovskih platformi u periodu posle povratka Đurđa.

Prestonica obnovljene države

U obnovljenom Smederevu važnu ulogu imala je mitropolijska crkva Blagoveštenja. Prema istraživanju Srđana Katića, Đurađ ju je podigao ugledajući se na Manasiju. U nju su 1453. prenete mošti svetog Luke. Njihov dolazak govori o nastojanju da prestonica bude i snažno duhovno središte u vreme rastuće opasnosti.

Katić razmatra i mogućnost da su u tom hramu sahranjeni Đurađ i Lazar Branković, ali to ne predstavlja kao sigurno utvrđeno mesto njihovih grobova. Sama crkva nije sačuvana, a njen tačan položaj još nije pouzdano ustanovljen. Današnji pogled na zidove zato ne otkriva sve što je činilo srednjovekovni grad: iza odbrane stajali su i dvor, crkvene ustanove i svakodnevni život stanovnika.

Novi osmanski napadi usledili su pod Mehmedom II. Smederevo je odbranjeno 1454., ali je već 1455. palo Novo Brdo, važno rudarsko i privredno središte. Gubitak oblasti i prihoda sužavao je mogućnosti da se izdržavaju odredi i snabdevaju preostali gradovi.

Odbrana 1456. i uloga Lazara Brankovića

Često se pamti odbrana Beograda 1456., dok istovremena opasnost za Smederevo ostaje u senci. Istraživanje Aleksandra Krstića donosi važan podatak: Lazar Branković je iz Sremske Mitrovice, 27. juna 1456., pisao papskom izaslaniku Jovanu Karvahalu o osmanskim kretanjima. Đurađ je iz Bečeja održavao veze sa Hunjadijem i njegovim saveznicima.

Ova prepiska pokazuje da pripreme nisu zavisile samo od ostarelog despota. Lazar je već učestvovao u organizovanju odbrane i povezivanju savezničkih snaga. Smederevo je i tada opstalo, ali uz sve užu teritorijalnu osnovu. Posle gubitka Novog Brda i južnih krajeva bilo je teže nadoknaditi ljude, novac i zalihe. Smrt vladara ubrzo je tom pritisku dodala i pitanje nasledstva.

Đurađ je umro 1456., a njegov sin i naslednik Lazar Branković 1458. Smene na vrhu države i sporovi oko oslonca na Ugarsku ili Osmanlije dodatno su otežavali odbranu. Do poslednje godine Despotovina se svela na uzak prostor sa Smederevom i njegovom okolinom.

Borba za pravac državne politike

Posle Lazarove smrti 20. januara 1458. u namesništvu su bili njegova udovica Jelena, slepi brat Stefan i veliki vojvoda Mihailo Anđelović. Mihailov brat Mahmud bio je osmanski veliki vezir. Porodična veza omogućavala je pregovore, ali je u samom Smederevu pojačavala spor oko toga kome se treba približiti.

Anđelović je pustio osmanski odred u grad i pokušao da preuzme vrhovnu vlast. Njegovi protivnici su ga 31. marta 1458. oborili i zatvorili. Kriza je pokazala koliko je vlast unutar bedema bila nesigurna čak i pre završnog dolaska osmanske vojske. Rešenje je potom traženo u povezivanju sa bosanskim dvorom: brak Stefana Tomaševića sa Lazarovom ćerkom Jelenom trebalo je da obezbedi novog despota i politički oslonac.

Poslednji despot i predaja grada

Poslednji despot bio je Stefan Tomašević, bosanski prestolonaslednik koji je ženidbom ušao u porodicu Branković. Vlast je preuzeo u proleće 1459. Zatekao je državu sa malo preostalih oblasti i sa vrlo slabim izgledima da dobije vojnu pomoć koja bi promenila odnos snaga.

Kada je osmanska vojska stigla pred grad, odbrana nije imala oslonac kakav je postojao u ranijim godinama. 20. juna 1459. Smederevo je predato. Tomaševiću i porodici dozvoljeno je da napuste grad. Konačni pad završio se predajom u uslovima u kojima je država izgubila gotovo sve mogućnosti za otpor.

Tim događajem prestala je da postoji Srpska despotovina kao država u srpskim zemljama. Stanovništvo, crkve, manastiri i nasleđe nisu nestali sa njom. Deo velikaša i stanovnika prešao je preko Save i Dunava, a deo je nastavio život pod osmanskom vlašću. Brankovići i druge porodice imali su važnu ulogu među Srbima u Ugarskoj.

Smederevo je nastavilo da služi kao utvrđeni grad i pod novim gospodarima. Današnji bedemi čuvaju više razdoblja njegove istorije. Za priču o odbrani Despotovine izdvajaju se tri trenutka: opsada i prvi pad 1439., povratak 1444. i konačna predaja 1459.