Oslobođenje Požarevca 1815: Milošev napad i borba za istočni deo Srbije

Drugi srpski ustanak brzo se proširio iz rudničkog i čačanskog kraja, ali vlast nad jednom oblasti nije značila da su sve varoši oslobođene. Posle borbi na Ljubiću ustanici su mogli da pošalju deo ljudi prema novim ciljevima. Požarevac bio je jedan od važnih centara koji su još držali osmanski odredi.

Na istočnom pravcu nalazili su se plodni Stig, donje Pomoravlje i veze prema Dunavu. U istoriji Požarevca ti prostori važni su za trgovinu i poljoprivredu. Za ustanak je, međutim, najpre trebalo rešiti pitanje posade koja je iz varoši mogla da kontroliše okolinu.

Miloš je prikupljao vojsku i kretao se prema krajevima u kojima se osmanski otpor još održavao. U toku tog pohoda zauzeta je Batočina. Prelazak prema Požarevcu povezao je borce iz središnjeg i zapadnog dela pašaluka sa ustanicima istočnih nahija.

Takav pokret zahtevao je da se oslobođeni frontovi ne ostave bez zaštite. Dok je jedna vojska išla dalje, druge čete ostajale su prema osmanskim uporištima. Borba je zato vođena na više mesta, uz stalnu potrebu da starešine znaju gde je pomoć najpotrebnija.

U pohodu su učestvovali odredi rudničke, valjevske, beogradske i kragujevačke nahije. Sa njima su bile starešine koje su već imale iskustva u ustaničkoj borbi. Vojska nije bila jednoličan puk u istim uniformama: njenu snagu činile su povezane čete iz različitih krajeva.

Na istočnoj strani pridružili su se Stevan Dobrnjac i Marko Abdula sa svojim ljudima. Njihovo učešće uvećalo je vojsku koja je krenula prema varoši. Važno je razlikovati Stevana Dobrnjca od Petra Dobrnjca, poznatog vojvode iz Prvog ustanka.

Među starešinama pohoda u srpskoj literaturi navode se Petar Moler, Pavle Cukić, Jovan Dobrača i Sima Paštrmac. Nisu sve njihove pojedinačne akcije jednako podrobno opisane, pa ih ne raspoređujemo u izmišljenu mapu svakog napada.

Osmanska posada oslanjala se na šančeve. Takav položaj podrazumeva zemljani zaklon iz kog branilac može da dejstvuje prema napadaču. Požarevačku borbu zato ne treba zamišljati kao opsadu velikog srednjovekovnog zamka: u središtu događaja bila je odbrana varoši i njenih utvrđenih mesta.

Prema Srpskoj enciklopediji, juriši su bili snažni, a posada se u bliskoj borbi povlačila iz jednog šanca u drugi. Ustanici su morali da održavaju pritisak i posle prvog uspeha. Zauzimanje jednog zaklona još nije značilo da je ceo otpor prestao.

Dok su se jedni odredi probijali bliže braniocima, drugi su morali da sačuvaju veze i mogućnost nastavka napada. Na takvom bojištu pukotina u odbrani mogla je da omogući napredovanje, ali je povlačenje napadača moglo da vrati protivniku izgubljeni prostor. Ishod je zavisio od održavanja borbenog reda tokom uzastopnih sukoba.

Istoričar Miroljub Manojlović izdvaja Miloševo lično držanje u trenucima kada je među ustanicima nastupilo kolebanje. Njegova prisutnost uz borce pomogla je da se napad nastavi. Taj podatak pripada opisu zapovedanja u borbi; ne zahteva da mu dodamo neprovereni govor, boju konja ili precizno režiran prizor.

Jovan Vukomanović, u izvorima i Jovo, bio je brat kneginje Ljubice i Milošev šurak. Poginuo je u borbama za Požarevac. Njegova smrt bila je gubitak za ustaničku vojsku i za porodicu koja je neposredno učestvovala u obnovljenoj borbi.

Manojlović u studiji o Miloševom dvoru navodi njegov grob među vezama koje su kneza kasnije držale uz Požarevac. U istom mestu ostali su i sećanje na pobedu i uspomena na bliskog čoveka koji je nije preživeo. Kasniji odnos Miloša prema gradu imao je, pored privrednog i upravnog značaja, i tu ličnu dimenziju.

Za celovitu sliku važni su i drugi poginuli i ranjeni, čija imena nisu sva jednako sačuvana. Pobednički ishod ne uklanja teret koji je borba ostavila domaćinstvima. Zato oslobođenje varoši treba pratiti i kroz život ljudi koji su u nju ponovo dolazili da rade i žive.

Pošto nije mogla da održi odbranu, posada je stupila u pregovore sa Milošem. Dopušteno joj je da se povuče sa oružjem. Ustanici su time postigli cilj pohoda: osmansko uporište u varoši prestalo je da sprečava njihovu vlast nad okolinom.

Oslobođenje Požarevca učvrstilo je ustanak u Požarevačkoj nahiji, a u daljem toku oslobođene su i Ćuprijska i Jagodinska. Povezanost više oblasti omogućila je da se odredi koriste na novim pravcima i da se spreče odvojeni udari lokalnih posada.

U Srpskoj enciklopediji osvajanje varoši datirano je 7. jula 1815. Starija literatura različito raspoređuje dane pohoda i završnih pregovora. U ovoj priči zato razlikujemo borbu za šančeve od dogovorenog odlaska posade, umesto da svaki njen korak vežemo za isti dan.

Predaja jedne varoši nije značila kraj svih vojnih opasnosti. Velike osmanske snage pripremale su se prema Srbiji iz Bosne i sa juga. Milošu su pobede davale oslonac, ali je morao da proceni kako da sačuva osvojeno i spreči novo opšte stradanje.

Posle rata trebalo je obnoviti trgovinu, poljoprivredu i zanate. Požarevac je imao plodnu okolinu i veze sa dunavskim pravcima. Miloš je u narednim godinama ulagao u varoš i u njoj stvarao važno mesto svog boravka i uprave.

Studija Istorijskog arhiva Požarevac prati taj razvoj kroz građevine i dokumenta. Crkva je podignuta 1819., a knežev konak 1825. Izgradnja pripada godinama posle ustanka: te objekte ne stavljamo na sliku boja 1815.

Dokumenta o dvoru beleže majstore, građu, troškove i svakodnevno upravljanje. Ona pokazuju kako se prostor nekadašnje borbe uključivao u život obnovljene Srbije. Knezova prisutnost u gradu imala je privredne i upravne razloge, ali je razvijanje vlasti donosilo i nove obaveze stanovništvu.

Dalji tok ustanka vodi prema Dublju, gde će biti zaustavljena osmanska prethodnica iz Bosne. Tek povezani vojni uspeh i pregovori otvarali su mogućnost da se domaća uprava razvija. Formalno priznanje autonomije uslediće kasnije.