Šumatovac 1876: kako je odbranjen šanac pred Aleksincem

U Prvom srpsko-turskom ratu 1876. početni srpski napadi nisu ostvarili planirane ciljeve. Osmanska vojska preuzela je inicijativu, a položaji oko Aleksinca dobili su presudan značaj. Put kroz Južnu Moravu vodio je ka unutrašnjosti kneževine.

Aleksinac se nije branio samo u samoj varoši. Odbranu su činili položaji na okolnim visovima i obe strane reke, povezani putevima i mostobranom. Na takvom frontu gubitak jednog važnog visa mogao je da ugrozi jedinicu koja na svom mestu još nije bila poražena.

Šumatovac je zato bio deo šireg odbrambenog zadatka. Ako bi protivnik ovladao njime, dobio bi povoljniji oslonac za vatru i dalje nastupanje. Posada nije branila izdvojeni komad zemlje bez veze sa gradom: njen otpor pomagao je da aleksinački položaji ostanu povezani.

Glavnim osmanskim snagama rukovodio je Abdulkerim-paša. Srpska komanda morala je da prati napade na više delova fronta, procenjuje gde treba poslati pojačanje i razlikuje glavni udar od pritiska kojim se odvlači pažnja.

Redut je zatvoreno poljsko utvrđenje. Njegov zemljani grudobran štitio je posadu, a rov otežavao neposredni prilaz. U opisu Šumatovca navodi se petougaoni oblik, sa ulazom na manje izloženoj strani. Unutrašnji zakloni pomagali su da se ublaži dejstvo neprijateljske vatre.

Pred šancem je pripremljen otvoren prostor za osmatranje i dejstvo. Branioci su tako mogli ranije da vide izlazak protivničkih vojnika iz zaklona. Napadač je, pri prilazu, morao da pređe prostor na kojem ga posada lakše uočava i gađa.

Zemljani nasip nije pretvarao šanac u nepovredivo mesto. Njegova vrednost zavisila je od toga da posada ostane na položaju, da oružje radi i da municija bude dostupna. Kada se napad približi, važni postaju disciplina paljbe i sposobnost starešina da sačuvaju pregled nad borbom.

Skica uz tekst prikazuje samo odnos rova, grudobrana i zaštićenog prostora. Ona nije precrtana istorijska karta niti tačan presek Šumatovca. Pomaže da se pročita opis zemljanog utvrđenja, bez izmišljanja rasporeda četa i topova.

Pukovnik Kosta Protić imao je važnu ulogu u aleksinačkoj odbrani. Kapetan Živan Protić komandovao je šumatovačkim redutom. Razlikovanje ova dva imena važno je jer se u kratkim prikazima bitke njihove dužnosti lako spoje.

Među braniocima bile su čete Lepeničkog bataljona i ljudi Petra Hadži-Janjića. U događajima je učestvovao i Jevrem Marković. To su bili pripadnici vojske u kojoj je veliki deo ljudi iz civilnog života mobilisan za rat.

Mihail Černjajev rukovodio je glavnim srpskim snagama na moravskom ratištu. Njegov dolazak na ugroženi deo fronta opisuje i Pera Todorović u Dnevniku jednog dobrovoljca. Svedočanstvo približava napetost u štabu i šancu, ali nije naknadna mapa celokupne bitke.

Odlučujuće borbe vođene su 23. avgusta, odnosno 11. avgusta po julijanskom kalendaru. Napadi nisu pogodili samo šumatovačku posadu: pritisak na susedne položaje stvarao je opasnost da pomoć bude vezana na drugoj strani.

Todorovićev zapis počinje slikom zatvorene čaršije, zabrinutih građana i sumornog štaba. U njemu zatim stižu izveštaji sa različitih pravaca, dok granate već padaju u Aleksinac. Tako se vidi koliko je pre dolaska u šanac komanda zavisila od poruka koje prenose ljudi.

U samom utvrđenju vojnici su čekali napad sa napunjenim puškama. Borba je tražila zajedničko dejstvo pešadije i artiljerije, kao i održavanje susednih položaja. Pojedinačna hrabrost dobijala je vojni učinak kada se uklopila u tu odbranu.

Živan Protić poginuo je u borbi. Posada je nastavila otpor i šanac je održan. Gubitak komandanta zato nije automatski značio gubitak položaja: drugi učesnici morali su da nastave zapovedanje i održavanje odbrane.

Za ishod je bilo važno i ono što se odvijalo izvan reduta. Posada može da odbije neposredni napad, a ipak ostane u nepovoljnom položaju ako se susedni odredi povuku. Šumatovački uspeh treba čitati uz celinu aleksinačkih borbi, bez pripisivanja jednog broja svim snagama ili svim gubicima.

Osmanski napadi nisu ostvarili cilj na Šumatovcu. Zemljano utvrđenje ostalo je u srpskim rukama, a aleksinačka odbrana dobila je važan predah i potvrdu da protivnik može biti zaustavljen.

To je bio odbrambeni, taktički uspeh: pobeda na konkretnom položaju i u konkretnoj borbi. Rat je i dalje zavisio od drugih ratišta, rezervi, snabdevanja i odluka komande. Zato posle Šumatovca nisu prestale borbe na Moravi.

Usledili su novi sukobi, među njima borbe oko Gornjeg Adrovca i kasniji slom kod Đunisa. Rusko posredovanje pomoglo je zaustavljanju daljeg osmanskog prodora, a mir 1877. sačuvao je predratno stanje. Pobeda na Šumatovcu nije poništena tim kasnijim ishodom; samo ima svoje pravo mesto u većoj priči.

U sećanju na ovu bitku ostaju ljudi koji su održali položaj i komandant koji je u njemu poginuo. Njihov uspeh najjasnije se vidi kada se objasni zadatak koji su izvršili, umesto da se celokupni rat prikaže kao niz pobeda.