Angorska bitka 1402: Stefan Lazarević i povratak u Srbiju

Stefan Lazarević nasledio je vlast posle pogibije oca, kneza Lazara, u Kosovskom boju 1389. U prvim godinama važnu ulogu imala je njegova majka kneginja Milica. Lazareva oblast sačuvala je domaću vlast, ali je prihvatila vrhovnu vlast osmanskog sultana i obavezu vojne pomoći.

Takva obaveza odvela je Stefana i izvan srpskih zemalja. Kao Bajazitov vazal učestvovao je u velikim pohodima, među njima kod Nikopolja 1396. Zavisnost od sultana uticala je na izbor saveznika i odluke o ratovanju. Istovremeno je Stefan nastojao da sačuva i ojača zemlju kojom je upravljao.

Porodične veze dodatno su povezivale dvorove. Stefanova sestra Olivera bila je Bajazitova supruga. U pohodu prema Angori uz Stefana su bili njegov brat Vuk Lazarević i sestrići Đurađ i Grgur Branković. Rat je zato istovremeno ugrožavao njegove odrede i članove porodice.

Dve vojske sastavljene od različitih podanika

Timurova osvajanja već su zahvatila Persiju, prostore Zlatne horde i Indiju. Njegov dolazak u Malu Aziju doveo ga je u sukob sa Bajazitom, koji je tamo potčinjavao susedne gospodare. Angora je zato bila mnogo više od pohoda na jednu tvrđavu: sudarila su se dva vladara koja su širila vlast nad istim prostorom. Srpski odredi stigli su na to bojište zbog svojih obaveza prema jednom od njih.

U Bajazitovoj vojsci nisu svi imali isti odnos prema sultanu. Pored njegovih neposrednih podanika ratovali su vazali i odredi iz pokorenih oblasti. Takva vojska mogla je da okupi veliki broj ljudi, ali je njena pouzdanost zavisila i od lojalnosti zapovednika. U bici će se pokazati razlika između odreda koji su ostali na položajima i onih koji su prešli protivniku.

Do sukoba je došlo u leto 1402., na ravnici kod Angore, današnje Ankare. Timur, poznat i kao Tamerlan, stigao je sa vojskom svog velikog azijskog carstva. Nasuprot njemu stajao je Bajazit I, čija se država širila i u Maloj Aziji i na Balkanu. Srpska enciklopedija navodi datum 28. jul 1402.

Srpski konjanici bili su deo Bajazitove vojske. U domaćim istorijskim pregledima njihovi napadi i održavanje borbenog poretka izdvajaju se kao snažan otpor u trenutku kada se sultanova vojska raspadala. Stefan je pokušavao da dopre do Bajazita i pomogne mu da napusti bojište. Njegova borba nije mogla da zaustavi poraz čitave vojske.

Održati odred i izvući preživele

Domaći pregled Ljiljane Dragosavljević Savin smešta Stefanove ljude na desno krilo osmanskog rasporeda. Prelazak dela anatolskih i tatarskih snaga Timuru produbio je rasulo. Stefanovi konjanici nastavili su da se bore i kada susedni delovi vojske više nisu pružali oslonac. U takvom položaju svaki prodor prema sultanu nosio je opasnost da i sami budu odsečeni.

Kada spasavanje Bajazita nije uspelo, povlačenje je postalo uslov opstanka odreda. Sačuvana, okupljena vojska bila je Stefanu potrebna i za povratak: između njega i Srbije ostajali su moreuzi, nesigurni putevi i protivničke posade. Njegov vojnički ugled vezuje se upravo za otpor i izvlačenje ljudi iz opšteg poraza. To ne menja ishod boja, ali objašnjava zašto se srpsko učešće u njemu posebno pamti.

Bajazit je zarobljen. Stefan i deo srpskih odreda uspeli su da se izvuku, dok je Grgur Branković dospeo u zarobljeništvo i kasnije bio otkupljen. Među zarobljenima bila je i Olivera. Ona je potom oslobođena uz Stefanovo posredovanje. Posledice Angore tako su se prenele i na porodične odnose i na budućnost srpske vlasti.

Posle boja Stefan je stigao u Carigrad. Tu ga je primio Jovan VII Paleolog, koji je upravljao carstvom za vreme odsustva Manojla II. Od njega je Stefan dobio titulu despota. U vizantijskoj hijerarhiji to je bilo veoma visoko dostojanstvo, odmah ispod carske titule.

Porodice koje su čekale vesti

Dok su se povratnici kretali prema Evropi, njihove porodice nisu imale pouzdane vesti o njima. Kneginja Milica i Mara Branković obratile su se Dubrovniku tražeći da brodom pomogne u potrazi za njihovim sinovima. Taj podatak, koji navodi istoričar Momčilo Spremić, pokazuje koliko je povratak bio neizvestan. Majke su tada zajednički tražile pomoć, dok je među sinovima već nastajao sukob.

Boravak u Carigradu otvorio je i mogućnost novih porodičnih veza. Razgovaralo se o Stefanovoj ženidbi Jelenom Gatiluzi, sestrom supruge Jovana VII. Despotska titula i bračni pregovori uvodili su ga u bliže odnose sa vizantijskim dvorom. Dobijeno dostojanstvo, međutim, samo po sebi nije rešavalo pitanje ko kontroliše put do Srbije. Za to su mu i dalje bili potrebni brodovi, saveznici i vojnici.

Tokom boravka u Carigradu pogoršali su se odnosi sa Đurđem Brankovićem. Stefan ga je zatvorio, ali je Đurađ uspeo da se oslobodi i priđe Bajazitovom sinu Sulejmanu. Pošto je sultan bio zarobljen, njegovi sinovi borili su se za nasledstvo. Ta borba dala je i srpskim velikašima nove oslonce za njihove međusobne sukobe.

Povratak kopnom bio je opasan. Stefan i Vuk zato su putovali morem, preko Mitilene do obale Zete. Dočekali su ih Đurađ II Stracimirović Balšić i Stefanova sestra Jelena. Pomoć koju su dobili omogućila im je da nastave put prema svojim oblastima. Novembra iste godine morali su da se bore kod Tripolja na Kosovu.

Timurova pobeda oslabila je osmansku vlast i otvorila sukobe između Bajazitovih naslednika. Za Srbiju je to značilo predah posle dugog pritiska. Osmanska država nije nestala, ali njeni gospodari nisu mogli da deluju onako jedinstveno kao za Bajazitovog života.

Stefan je počeo da razvija saradnju sa ugarskim kraljem Žigmundom. Do 1404. dobio je Beograd, Mačvu i posede u Ugarskoj, uz priznanje kraljeve vrhovne vlasti. Beograd je zatim razvijao kao prestonicu. Promena oslonca pomogla mu je da ojača položaj, uz nove obaveze prema ugarskom vladaru.

Šta se promenilo za vladara i njegovu zemlju

Bajazit nije poginuo u bici: umro je u zarobljeništvu u proleće 1403. Njegova smrt nije odmah donela jednog naslednika sposobnog da obnovi prethodnu moć. Srpski vladar je morao da prati promene među sultanovim sinovima, procenjuje njihove ponude i opasnosti i istovremeno rešava sporove u sopstvenoj porodici.

Saradnja sa Ugarskom dala mu je oslonac na severu i važno uporište na ušću Save u Dunav. Beograd je povezivao njegovu zemlju sa ugarskim posedima i putevima kojima su stizali trgovci i pomoć. Zato se politički značaj Angore ne završava na bojištu: poraz Bajazita otvorio je prostor za promenu savezništava, a Stefan je taj prostor iskoristio za jačanje države. Uspeh je zavisio od narednih odluka, ne samo od hrabrosti pokazane u jednom danu.