Bitka na Mišaru 1806: Karađorđev šanac, konjica i velika ustanička pobeda

Pobeda na Ivankovcu 1805. pokazala je da ustanici mogu da zaustave vojsku poslatu u sultanovo ime. Porta je naredne godine pripremila širi pohod. Ustaničku teritoriju trebalo je pritisnuti sa više strana, kako odredi ne bi mogli lako da se okupe protiv jednog protivnika i potom pomognu drugom ugroženom kraju.

Jedan od glavnih pravaca vodio je iz Bosne preko Drine, Mačve i Šapca. Na čelu te vojske bio je Sulejman-paša Skopljak. Prodor nije ugrožavao samo nekoliko seoskih položaja: dolazak do Beograda mogao je da poveže novu vojsku sa osmanskim snagama u gradu i razbije ustaničku opsadu.

Za stanovništvo na putu vojske rat je značio neposrednu opasnost po porodice, stoku i hranu. Prota Mateja Nenadović u Memoarima opisuje kako su ljudi, videvši dim zapaljenih sela, napuštali odrede da bi uklanjali porodice. Vojvoda je zato mogao da ima borce na spisku, a da ih u času kada su potrebni nema na položaju.

Prota i Luka Lazarević pomerali su svoje snage pred pritiskom protivnika i slali vesti Karađorđu. Jakov Nenadović je okupljao ljude i brinuo o municiji. Pregovori sa protivničkim starešinama pokušavali su da dobiju vreme. U tom trenutku odbrana zapadne Srbije još nije izgledala kao sigurna pobeda koju danas povezujemo sa Mišarom.

Ustanici su morali da zadrže i druge pretnje. Protini zapisi o borbama oko Bratačića i o kretanju odreda prema Šapcu pokazuju koliko je čitav prostor bio povezan. Ako bi jedno krilo protivničke vojske prošlo, moglo je da ugrozi pozadinu snaga koje su pripremale glavnu odbranu.

Karađorđe je na zapad došao sa odredima iz drugih krajeva ustaničke Srbije. Uz njih su trebalo ponovo okupiti ljude iz šabačkog i valjevskog područja. Za takav pokret nisu bili dovoljni poziv i hrabrost: trebalo je saznati gde su odredi, obezbediti prevoz topova i sprečiti da se novo okupljanje raspadne.

U Memoarima se vidi koliko je taj postupak bio grub. Prota je po Karađorđevom nalogu pisao knezovima da vrate vojsku na položaje, uz pretnje teškim kaznama. Beleži i pogubljenje trojice po­cerskih kmetova koji su protivničkoj vojsci nosili hranu. Ta svedočenja pripadaju priči o načinu komandovanja i strahu u leto 1806, a ne samo kasnijoj slici zajedničkog junaštva.

Karađorđe je za vojvodu u Pocerini postavio Miloša Stojićevića Pocerca. Okupljanje ljudi pod starešinom koji poznaje kraj pomagalo je da se veza sa selima ponovo uspostavi. Ustanička vojska bila je sastavljena od odreda vezanih za svoje vojvode i nahije; autoritet vrhovnog vožda trebalo je da ih poveže u zajednički zadatak.

Mišarski brežuljak omogućavao je pregled okolnog prostora i oslonac za utvrđenu odbranu. Na izabranom mestu podignut je zemljani šanac sa drvenim preprekama, a u njemu raspoređeni pešaci i topovi. Konjica nije sva zatvorena u isti prostor. Deo je ostao izvan utvrđenja da bi mogao da udari kada se protivnik veže za napad na šanac.

Brojnost vojski u izvorima se procenjuje različito. Često se navodi oko sedam hiljada ustaničkih pešaka i dve hiljade konjanika, prema znatno većoj osmanskoj vojsci. Takve procene pomažu da razumemo potrebu za uređenim položajem; nisu precizan spisak svakog učesnika niti razlog da se u naslovu obećava matematički tačan odnos snaga.

Pešadiji je pripao zadatak da održi položaj. Iza grudobrana borci su imali zaklon dok nišane i ponovo pune puške. Kremenjača se punila sporije od savremenog oružja, pa red u odredu i čuvanje municije nisu bili sporedne brige. Ako se vatra potroši prerano ili borci samovoljno napuste položaj, zaklon gubi deo svoje vrednosti.

Topovi su dopunjavali dejstvo pušaka na pravcima napada. Njihov rad je zavisio od posade, baruta, projektila i mogućnosti da se oruđe dovede na mesto. Zato je slika topa iza zemljanog zida samo završni deo mnogo dužeg posla: neko je morao da ga vuče, snabdeva i posluži pod pritiskom boja.

Konjica je davala odbrani pokret. Dok se protivnik usmeravao na utvrđene pešake, konjanici su mogli da ga napadnu izvan pravca u kojem je očekivao najveći otpor. U boju se posebno vezuju za Luku Lazarevića i Cincar Janka Popovića. Njihovo dejstvo doprinelo je pretvaranju odbijenog napada u povlačenje protivnika.

Ova saradnja ne znači da je svaka zapovest na bojištu izvršena bez teškoća. Prikazuje osnovu uspeha koji se izdvaja u istorijskim pregledima: deo vojske ostaje u zaklonu, a drugi deo zadržava mogućnost kretanja. Mišar zato ima smisla posmatrati kroz povezane zadatke, umesto samo kroz sliku velikog juriša.

U odlučujućem boju 13. avgusta 1806. osmanske snage napale su ustanički položaj. Branioce je trebalo izbaciti iz šanca kako bi se otvorio dalji put. Ustanici su održali odbranu i odbijali napade, dok je njihova konjica dejstvovala izvan utvrđenja. Pritisak se tako vratio na protivnika koji je očekivao da će brojnijom vojskom slomiti položaj.

Pod udarom ustaničke vatre i konjice osmanska vojska je poražena i povukla se prema Šapcu. U borbi su stradale i istaknute protivničke starešine, među njima Kulin-kapetan, Mehmed-beg Kulenović. Njegova pogibija dobila je posebno mesto i u kasnijem epskom pamćenju događaja.

Boj i dejstva u danima oko njega ne treba zamisliti kao jedan nepomičan prizor. Dolazak vojski, utvrđivanje, napadi, povlačenje i potere odvijali su se na širem prostoru. Trinaesti avgust označava datum velike pobede, dok se priča o pohodu ne može završiti poslednjim pucnjem kod grudobrana.

U popularnim prikazima pojavljuju se vrlo precizni brojevi poginulih, dramatični dvoboji i razgovori među starešinama. Za razumevanje ishoda dovoljan je pouzdan sled: šanac je održan, zajedničko dejstvo je uspelo, a vojska iz Bosne nije nastavila pohod prema Beogradu kako je planirala. Pojedinosti koje nisu jednako potvrđene ne pretvaramo u sigurnu reportažu sa bojišta.

Poraz vojske iz Bosne rasteretio je zapadni pravac. Karađorđe je mogao da usmeri snage prema drugim ugroženim položajima, među njima Deligradu. Uspeh na Mišaru zato se uklapa u širu odbranu 1806: ustanička vojska morala je da spreči da se protivničke kolone povežu i istovremeno pritisnu njeno središte.

Vojne pobede uticale su i na pregovore koje je u Carigradu vodio Petar Ičko. Ustanici su tražili priznanje domaće uprave. Ičkov mir ostao je deo pokušaja da se rat pretvori u trajnije uređenje odnosa, ali Mišar sam po sebi nije doneo konačnu nezavisnost. Nova ratna i diplomatska zbivanja nastavila su da određuju položaj Srbije.

Krajem iste godine oslobođena je beogradska varoš, a početkom 1807. i tvrđava. U tom nizu Mišar je jedna od velikih pobeda koje su sačuvale ustaničku vojsku i proširile njene mogućnosti. Odbraniti slobodnu teritoriju bilo je preduslov da se potom napadne grad u kojem se još držala osmanska vlast.

U pesmi „Boj na Mišaru“, koju je Vuk Karadžić zapisao od Filipa Višnjića, vest o porazu prenosi se kroz razgovor gavranova sa Kulinovom kadom. Pesma daje glas posledicama bitke i imenima koja su ostala u narodu. Njen razgovor pripada epskom oblikovanju, a ne doslovnom iskazu savremenika sa bojišta.

U Mišaru je 1906., o stogodišnjici boja, podignut spomenik Karađorđu i mišarskim junacima. Narodni muzej Šabac je 1981. otvorio izdvojenu postavku posvećenu boju. Dokumenti, predmeti i prikazi u njoj vraćaju pažnju i na život pre ustanka, učesnike i okolnosti koje su dovele do pobede.

Kada se Mišar posmatra kroz sve te slojeve, uz junaštvo se vide i priprema, snabdevanje, strah i strogo komandovanje. Upravo to omogućava da istorijski događaj ostane razumljiv: ljudi nisu pobedili zato što je uspeh bio unapred zagarantovan, nego zato što su uspeli da uspostave odbranu u vrlo nepovoljnoj situaciji.