Boj na Dublju 1815: poslednja velika pobeda i put ka pregovorima

Posle pobeda na Ljubiću i kod Požarevca, ustanici su držali znatan deo unutrašnjosti Beogradskog pašaluka. Lokalne posade bile su potisnute ili zatvorene u svoja uporišta. Osmansko carstvo pripremalo je nove snage kako bi povratilo kontrolu.

Sa zapada se očekivala vojska Huršid-paše, bosanskog vezira koji je učestvovao u slamanju ustanka 1813. Njegova prethodnica pod Ibrahim-pašom prešla je Drinu i stigla u Mačvu. Na Dublju se utvrdila u zemljanom šancu.

Takav logor davao je oslonac odredu koji je ušao u ustaničku oblast. Mogao je da ugrozi okupljanje ljudi i stvori povoljnije uslove za prodor glavnine. Za srpsku stranu zato je bilo važno da ga ukloni pre nego što nova vojska proširi svoje prisustvo.

Mačva se u ustanak nije uključivala jednako brzo kao rudnički kraj. Miloš je zahtevao da se sela pridruže borbi, a prema kolebljivima primenjivao i pretnje. Okupljanje odreda bilo je spoj ratne potrebe, lokalnog odziva i snažnog pritiska ustaničkog vođstva.

Miloš Obrenović pozvao je starešine koje su do tada delovale na drugim pravcima da dođu prema Mačvi. Jovan Obrenović i Milić Drinčić krenuli su sa užičkog fronta. Pridružili su se i borci iz valjevskog i pocerskog kraja.

U okupljanju i napadu učestvovao je Petar Moler, jedna od istaknutih starešina iz ranije ustaničke borbe. Tu je bio i Sima Nenadović sa svojim ljudima. Premeštanje tih odreda povezalo je iskustvo različitih krajeva u jednoj akciji.

Odredi su dolazili sa bojišta na kojima su već ratovali. Trebalo ih je dovesti na novi pravac, prikupiti obaveštenja o protivniku i održati dovoljno jedinstva da napad ne ostane niz nepovezanih pokušaja. Upravo je takvo povezivanje omogućavalo da se lokalni uspesi pretvore u širi vojni rezultat.

Blizina Drine davala je borbi posebnu hitnost. Posle uklanjanja prethodnice glavna bosanska vojska i dalje je postojala. Miloš je zato morao da dobije boj koji će ojačati njegov položaj, a zatim proceni koliko daleko može da vodi dalji rat.

Ustanici su napali osmanski logor 26. jula 1815. Zemljani šanac pružao je braniocima zaklon, pa je za njegovo zauzimanje trebalo prići dovoljno blizu i probiti odbranu. U borbi su učestvovali pešački i konjički odredi.

Napad je doveo do proboja u utvrđenje i raspada osmanske odbrane. Deo branilaca pokušao je da se povuče. Ustanici su odneli pobedu i zaplenili opremu, a Ibrahim-paša pao je u njihove ruke.

Stariji opisi boja daju različite brojke učesnika i gubitaka. Pouzdanu okosnicu čine poraz prethodnice, zarobljavanje zapovednika i pogibija dvojice važnih srpskih starešina. Od tih činjenica treba graditi objašnjenje ishoda, bez lažno preciznog odnosa snaga ili minute u kojoj je svaki odred ušao u šanac.

Prethodnica nije uspela da obezbedi oslonac za dalje napredovanje. Njeno slamanje sačuvalo je ustanički prostor na mačvanskom pravcu i pokazalo osmanskim zapovednicima da ponovna intervencija neće biti jednostavna.

Milić Drinčić, vojvoda iz Teočina, imao je dug ratni put u oba ustanka. Njegovo iskustvo i učešće na više pravaca povezivali su obnovljenu borbu sa ljudima koji su ratovali još uz Karađorđa. Na Dublju je taj put završen.

Sima Nenadović bio je sin Alekse Nenadovića, kneza ubijenog u Seči knezova, i brat prote Matije Nenadovića. Pripadao je porodici koja je dala istaknute učesnike srpske borbe i pregovora. I on je poginuo u boju na Dublju.

Njihova pogibija bila je težak gubitak u pobedničkom danu. Ustanici su ostvarili cilj napada, ali su izgubili ljude koji su znali da okupljaju i vode odrede. Ratni uspeh i lična stradanja ovde se ne mogu razdvojiti.

Studija Teodosija Vukosavljevića o Drinčiću pokazuje da postoje različita kasnija kazivanja o okolnostima njegove smrti. Ona ne daju osnov da jednu pretpostavku predstavimo kao sigurnu činjenicu. U članku ostajemo pri njegovoj pogibiji u boju, bez izmišljenog metka, poslednjih reči ili konačnog zaključka o tome ko ga je ubio.

Miloš je poštedeo zarobljenog zapovednika i omogućio njegov povratak osmanskoj strani. Ibrahim-paša je potom učestvovao u povezivanju Miloša sa Huršid-pašom. Postupanje prema zarobljeniku dobilo je značaj koji je prevazilazio razmenu ili oslobađanje jednog čoveka.

Ćorović taj korak povezuje sa Miloševom težnjom da ratni uspeh iskoristi za dogovor. Ustanici su pokazali da mogu da poraze odred poslat protiv njih, ali nisu imali sigurnu osnovu za dug rat sa svim snagama Osmanskog carstva. Pobeda je pružala bolji položaj za razgovor o uslovima mira.

Pregovori sa Huršid-pašom nisu dali dogovor koji je Miloš želeo. Pitanje predaje oružja bilo je posebno teško: stanovništvo je još nosilo iskustvo razoružavanja i odmazde posle 1813. Sa juga je, međutim, dolazio još jedan osmanski zapovednik, spremniji za sporazum.

Marašli Ali-paša, rumelijski zapovednik, pregovarao je sa srpskim starešinama na moravskom pravcu. Sa njim će Miloš postići primirje i dogovor o unutrašnjoj upravi. Ibrahim, Huršid i Marašli zato pripadaju istom završetku ustanka, ali u različitim ulogama.

Dublje se pamti kao poslednja velika pobeda u glavnoj vojnoj fazi Drugog srpskog ustanka. Posle nje težište rešavanja sukoba prešlo je na pregovore. Osmanske tvrđavske posade i veće vojske na prilazima Srbiji ostale su činilac sa kojim su srpske starešine morale da računaju.

Dogovor sa Marašli Ali-pašom otvorio je prostor da domaći knezovi učestvuju u upravi, prikupljanju poreza i suđenju. Narodna kancelarija bila je važna ustanova tog novog poretka. Prava i granice samouprave zatim su se učvršćivali kroz naredne godine.

1830. uslediće formalno priznanje autonomije, a 1878. međunarodno priznanje nezavisnosti. Te kasnije prekretnice pokazuju dugoročan domet borbe 1815. Ustanici na Dublju stvorili su jedan od vojnih uslova za taj razvoj.

Time se povezuju Takovo, Ljubić, Požarevac i Mačva. Na svakom od tih mesta rešavan je drugi zadatak: pokrenuti borbu, održati front, proširiti oslobođeni prostor i zaustaviti novu prethodnicu. Zajedno objašnjavaju kako je Drugi ustanak stigao do pregovora iz kojih je nastajala obnovljena Srbija.