Ratovi i bitke
Srpski ustanci, 3. članak
Boj na Ivankovcu
Milenko Stojković · Morava · 1805.Kod Ivankovca, 18. avgusta 1805., ustanici su stali na put vojsci koju je poslala sama osmanska vlast. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac branili su prilaz Beogradu sa desne strane Morave. Pobuna pokrenuta protiv dahija sada je ušla u otvoren rat sa sultanovim trupama.
Hafiz-paša je iz Niša krenuo prema Beogradu da preuzme upravu i obnovi poslušnost u pašaluku. Njegov prolazak značio bi da se vlast koju su ustanici stekli ponovo potčinjava Porti. Pratimo zašto je do sukoba došlo baš na moravskom putu, kako su šančevi pomogli odbrani i šta je pobeda promenila u daljoj borbi.
Put kojim se vraćala carska uprava
Posle pogibije dahija ustanak se nije završio. U oslobođenim krajevima starešine su već okupljale vojsku i uređivale domaću vlast, dok su u Beogradu ostale osmanske snage. Dolazak novog vezira stavio je pred njih konkretan izbor: propustiti njegovu vojsku ili braniti ono što su osvojili. Odbrana kod Ivankovca čuvala je prelaz iz doline Morave prema unutrašnjosti ustaničke Srbije.
Zašto smrt dahija nije donela kraj borbe
Ustanici su 1804. godine započeli borbu protiv dahijske samovolje. Dahije su bile odmetnute od sultanove vlasti, pa su srpske starešine mogle da traže od Porte uklanjanje nasilnika i povratak ranije priznatih prava. Međutim, oslobađanje sela i okupljanje odreda stvorili su i novu stvarnost: u velikom delu pašaluka odluke su donosili domaći knezovi i vojvode.
Ubistvo dahija zato nije moglo jednostavno da vrati stanje od pre bune. Ljudi koji su uzeli oružje nisu želeli da se odreknu stečene zaštite od samovolje. Osmanska vlada je, sa svoje strane, želela da obnovi upravu i poslušnost. Spor se širio sa pitanja ko sme da vlada u sultanovo ime na pitanje koliko vlasti mogu da zadrže sami ustanici.
Stojan Novaković u delu Vaskrs države srpske prati kako su u proleće 1805. starešine još slale deputaciju u Carigrad i pristajale na sultanovu vrhovnu vlast i danak. Njihov zahtev bio je da se osmanski činovnici ne mešaju u unutrašnju upravu. Takvo rešenje je ostavljalo prostor za pregovore, ali je tražilo priznanje onoga što je već postignuto u zemlji.
Pregovori i ratne pripreme odvijali su se istovremeno. Ustanici su nastojali da uklone preostala uporišta koja su ugrožavala slobodnu teritoriju. Porta je njihove poteze, kao i traženje podrške izvan Carstva, sve teže prihvatala kao običnu borbu protiv nekoliko odmetnika. Dolazak vojske iz Niša bio je odgovor na to promenjeno stanje.
Za beogradskog vezira određen je Hafiz-paša. Njegova vojska nije dolazila kao pomoć ustanicima protiv dahija, nego da ponovo zavede carsku upravu. Upravo zato Ivankovac ima drugačije mesto od ranijih okršaja: protivnik je sada nastupao sa ovlašćenjem vlasti kojoj su se ustanici dotad obraćali za zaštitu.
Kako je zatvoren put prema Beogradu
Vojska koja je iz Niša išla prema Beogradu morala je da prođe moravskim pravcem. Dolina je povezivala južna uporišta sa Ćuprijom, Jagodinom i daljim putem prema severu. Zato odbrana nije smela da zavisi od jednog odreda na jednom mestu: trebalo je pratiti više mogućih prilaza i sačuvati mogućnost da se snagama pritekne u pomoć.
Karađorđe Petrović držao je veći deo vojske na levom moravskom pravcu, kod Gilja u blizini Jagodine. Na drugoj strani, kod Ivankovca, nalazili su se odredi Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca. Hafiz-paša je izabrao taj prilaz, očekujući da će njime lakše proći.
Ustanici su kod sela uredili šančeve i rezervne položaje na obližnjem uzvišenju. Iskopana zemlja, drveno kolje i prostor iza grudobrana trebalo je da omoguće manjim snagama da se suprotstave napadu. Takva odbrana tražila je mnogo rada pre boja: mesto se biralo, zemlja kopala, prepreke postavljale i municija donosila.
Šanac nije činio branioce nepovredivim. Njegova vrednost bila je u zaklonu i u tome što je napadača primoravao da priđe uređenom položaju. Branilac je mogao da ostane na mestu dok puni pušku, a odred da održava otpor bez izlaska celom snagom na otvoren prostor. Istovremeno je morao da pazi da zaklon ne postane zamka ako se prekine veza sa drugim položajima.
Pred odlučujući sukob Hafiz-paša je pokušao da dobije slobodan prolaz. U stručnom prikazu Radomira J. Popovića navodi se ponuda Milenku Stojkoviću da bude vrhovni knez pašaluka ako propusti vojsku. Stojković je odbio. Ponuda pokazuje da prolazak nije bio samo pitanje puta: podrazumevao je prihvatanje nove uprave pod carskim vezirom.
Od prvog napada do dolaska Karađorđa
Glavni napad na ivankovački položaj počeo je 18. avgusta 1805. Prema stručnoj rekonstrukciji, prvo je nastupila konjica, a zatim pešadija. Branioce je čekala višestruko brojnija vojska. U takvom odnosu snaga nije bilo dovoljno da se jedan napad odbije; odbrana je morala da sačuva red i sposobnost da nastavi borbu posle svakog novog naleta.
Borbe su trajale čitav dan, uz gubitke na obe strane. Ustanici su koristili položaje koje su prethodno uredili. Tokom noći posada manjeg reduta prešla je u veći. To povlačenje unutar sistema odbrane ne treba pomešati sa napuštanjem čitavog bojišta: ljudi su skupljeni na položaju sa kojeg su mogli da nastave otpor.
Karađorđe je stigao u noći između 18. i 19. avgusta. Njegov dolazak povezao je odbranu Ivankovca sa većim ustaničkim snagama. Hafiz-paša se iste noći povukao prema Paraćinu. Posle prvog dana bitke inicijativa je počela da prelazi na ustanike, ali sukob još nije bio završen.
U nastavku borbi ustanici su zauzeli visove oko Paraćina. Posle neuspelih napada na te položaje osmanska vojska odstupila je prema Nišu. Hafiz-paša je umro od posledica ranjavanja. Za ishod je važnije pratiti celu vezu događaja, od zaustavljenog prolaska do povlačenja vojske, nego poslednji trenutak pretvarati u izdvojenu junačku scenu.
| Vreme | Promena na bojištu |
|---|---|
| 18. avgust | Napad na ivankovačke šančeve; odbrana traje tokom dana. |
| Noć 18/19. | Branioci se skupljaju u većem redutu, dolazi Karađorđe. |
| 19-20. avgust | Borbe se prenose prema Paraćinu; protivnička vojska potom odstupa ka Nišu. |
Zašto se pominju 6. i 18. avgust? Detaljnije ▾
U XIX veku razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara iznosila je dvanaest dana. Šesti avgust po tadašnjem starom kalendaru odgovara 18. avgustu po novom. U članku koristimo novi kalendar, a datum prvog dana razlikujemo od nastavka borbi kod Paraćina.
Ljudi koji su držali odbranu
Ivankovac je često sažet u ime jednog pobednika, ali odbrana je bila posao više starešina i njihovih ljudi. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac imali su zadatak da zadrže vojsku na desnom moravskom pravcu. Karađorđe je raspolagao glavnim snagama i morao je da proceni gde će njegov dolazak promeniti odnos na bojištu.
Ustanici iz Resave, požarevačkog kraja i susednih nahija nisu bili bez prethodnog iskustva. Akademik Vladimir Stojančević, proučavajući Ćuprijsku nahiju, povezuje Ivankovac sa pripremama i borbama u Resavi od 1804. godine. Sela su okupljala ljude preko knezova, sveštenika i drugih narodnih prvaka; novoj vojsci oslonac je pružala mreža lokalnih veza.
U tom krugu delovao je i Stevan Sinđelić, budući resavski vojvoda poznat po Čegru. Resava nije ušla u ustanak tek pred dolazak Hafiz-paše. Raniji sukobi oko Ćuprije i sela pokazali su koliko su prelazi, drumovi i veze sa susednim krajevima važni za održavanje slobodne teritorije.
Pobeda zato govori i o sposobnosti da se različiti odredi povežu. Jedni su mogli da drže šanac, drugi da nadgledaju drugi pravac, a treći da stignu kao pojačanje. To nije uklanjalo neslaganja i teškoće ustaničkog komandovanja, ali je na Ivankovcu omogućilo da se lokalna odbrana pretvori u uspeh šire vojske.
Od otpora dahijama do rata za domaću vlast
Hafiz-pašina vojska nije stigla u Beograd da sprovede zadatak zbog kojeg je krenula. Ustanici su sačuvali stečenu upravu, a pokazali su i da mogu da odbiju vojsku poslatu u sultanovo ime. Time je dotadašnja mogućnost da se sukob završi samo uklanjanjem dahija postala još udaljenija.
Ivankovac nije bio kraj rata niti međunarodno priznanje Srbije. Osmansko carstvo je i dalje raspolagalo znatno većim ukupnim snagama i pripremalo nove pohode. Ustanici su nastavili i vojnu borbu i traženje diplomatskog izlaza. Pobeda im je dala bolji položaj za te korake, ali ih nije oslobodila potrebe da čuvaju granice i nabavljaju hranu i municiju.
Tokom 1806. godine pritisak je došao sa više strana. Odbrana na zapadu dovela je do Mišara, a zaštita moravskog prilaza do Deligrada. To su nastavci istog problema koji je na Ivankovcu postao otvoren: kako manja ustanička vojska može da održi vlast u zemlji pred novim osmanskim pohodima.
Današnje obeležavanje boja kod Ćuprije čuva datum početka te prekretnice. Kada gledamo spomenički prostor, važno je da uz imena vojvoda ostane i razlog zbog kojeg se tu ratovalo. Ustanici su branili prilaz, ali su preko njega branili i pravo da se o životu u oslobođenim krajevima odlučuje kod kuće.
Pobeda koja je promenila protivnika i cilj borbe
Na Ivankovcu zaustavljen je povratak carske uprave pod zaštitom vojske. Šančevi, istrajnost odreda i dolazak pojačanja omogućili su uspeh, a pred ustaničkom Srbijom otvorio se duži rat. Sledeće leto donelo je isti zahtev na drugom kraju zemlje: sačuvati put i povezati odbranu, ovoga puta na Mišaru.
🎬 Video preporuka: Srpske Bitke
U našem serijalu: Prvi srpski ustanak · Boj na Čokešini. Sledeća tema: Bitka na Mišaru, 1806.
Izvori i čitanje: Stojan Novaković, Vaskrs države srpske, 1904, odeljci o 1805. i 1806.; Radomir J. Popović, Boj na Ivankovcu, Srpska enciklopedija; Vladimir Stojančević, Ćuprijska nahija - Resava u vreme Ivankovačke bitke 1805. godine, Balcanica; Ministarstvo odbrane, Boj na Ivankovcu, 18. avgust 1805.. Slike su savremene realistične rekonstrukcije. Video: Srpske Bitke: Ustanak: #3 Bitka na Ivankovcu 1805. (DOKUMENTARAC) [Istorija].
