Miletina buna 1835: pregovori u Kragujevcu i put do Sretenjskog ustava

Srbija je ušla u novu etapu posle priznanja autonomije 1830. i proširenja teritorije 1833. Država je imala jači položaj prema osmanskoj vlasti, ali je morala da uredi i odnose unutar svojih granica. Kako se prikuplja porez, ko zapoveda i kome odgovara činovnik postajala su sve važnija pitanja.

Miloš Obrenović oslanjao se na lični ugled, iskustvo i široku vlast. Starešine su od njega dobijale položaj i zaduženja, ali su istovremeno zavisile od njegove odluke. Takav odnos stvarao je nesigurnost i među uglednim ljudima koji su prethodno sarađivali sa knezom.

Seljačko stanovništvo neposredno je osećalo poreze i kuluk. Kuluk je bio obavezan rad, koji je uzimao vreme i snagu domaćinstvu. Kada obaveze nisu predvidljive, porodica teško raspoređuje rad na zemlji, prihod i potrebe članova kuće. Zahtev za pravilima uprave zato je imao sasvim praktično značenje.

Đakova buna 1825. pokazala je koliko nezadovoljstvo može brzo da poveže sela. Deset godina kasnije uz pobunjene ljude našao se širi krug uticajnih starešina. Njihov položaj pružao je više mogućnosti da se pritisak prenese u dogovor o državnom uređenju.

To ne znači da su svi imali iste ciljeve. Seljaci su očekivali podnošljivije obaveze i zaštitu, dok su starešine želele i sigurnije mesto u sistemu vlasti. Pokret je uspeo da te potrebe poveže kroz zahteve za ograničavanje samovolje.

Mileta Radojković bio je iz Katuna u Temniću. Učestvovao je u oba ustanka, a zatim postao nahijski knez i visoki starešina obnovljene Srbije. Njegov ugled bio je vezan i za ratnu službu i za sposobnost da organizuje ljude svog kraja.

U vreme Đakove bune Mileta je učestvovao u njenom gušenju. Godine 1835. našao se među predvodnicima pokreta protiv Miloševog načina vladanja. Ta promena pokazuje da uloge ljudi ne ostaju iste kroz čitav vek: iskustvo u domaćoj upravi moglo je da izmeni odnos prema knezu.

Sa pokretom su povezani Avram Petronijević, Milosav Zdravković Resavac i druge istaknute starešine. O nezadovoljstvu su bili upoznati Jevrem Obrenović i kneginja Ljubica. Pritisak je tako dopirao i do kneževe bliske porodice.

Mileta je na čelu prikupljenih odreda stigao u Kragujevac, tadašnju prestonicu. Okupljanje više krajeva pred središtem uprave davalo je zahtevima novu težinu. Miloš više nije mogao da ih posmatra kao žalbu jednog sela ili jednog smenjenog kneza.

Veličina pokreta i položaj njegovih predvodnika stvarali su prostor za pregovore. Njihov cilj mogao je da se ostvari ustupkom vlasti, pa je pitanje izbora između borbe i dogovora postalo presudno za ishod.

U Kragujevcu je kneževu stranu zastupao Toma Vučić Perišić, uz Simu Paštrmca. Nisu pristali da se priključe pobuni. Držali su oslonac Miloševe vlasti i time pokazali da u prestonici postoji organizovana strana sa kojom pobunjenici moraju da razgovaraju.

Prema prikazu istoričara Đorđa S. Petkovića, pregovori Milete i Vučića održani su u zgradi Narodnog suda, u prisustvu mitropolita Petra Jovanovića. Razgovor je povezao zahteve okupljenih odreda sa mogućnošću da se kriza reši bez bitke.

Dogovor je predviđao da se ljudi vrate svojim kućama, da Miloš ne progoni učesnike pokreta i da se na Sretenje sazove skupština. Na njoj je trebalo urediti vlast, porez, kuluk, činovničku službu i prava stanovništva. Miloš, koji je tada bio u Požarevcu, prihvatio je takav završetak.

Pobunjenici su se povukli bez krvavog raspleta. Značaj tog ishoda bio je i u obećanju da će se prigovori razmatrati kroz uređenje države. Za ljude koji su se vratili kućama trebalo je da usledi nešto konkretnije od smene jednog kneza.

Izradu ustava dobio je Dimitrije Davidović, novinar, diplomata i knežev saradnik. Učestvovao je u poslovima koji su vodili ka jačem međunarodnom položaju Srbije i pripadao obrazovanim ljudima koji su mogli da oblikuju novi državni akt.

Ustavna priprema imala je raniju istoriju. Muzejski prikaz istraživanja Aleksandra Marušića navodi da je Miloš još 1829. pokrenuo proučavanje evropskih ustava. Buna je ubrzala odluku da se ustav donese; Davidovićev rad oslanjao se na znanje i rasprave koji nisu počeli tek u januaru 1835.

Na skupštini u Kragujevcu, u februaru 1835., usvojen je Sretenjski ustav. U njemu su određeni državni organi i način obavljanja poslova, uz zaštitu ličnosti i imovine. Pisani akt trebalo je da spreči da svaka odluka zavisi samo od trenutne volje vladara.

Istorijska obrada u Srpskoj enciklopediji upozorava na ograničen položaj skupštine. Ona nije imala zakonodavnu vlast kakvu danas podrazumevamo pod parlamentom. Uvođenje ustava zato treba oceniti kroz stvarne nadležnosti njegovih organa, bez pripisivanja savremenih demokratskih prava Srbiji 1835.

Za stanovništvo je zaštita ličnosti i imovine imala neposredno značenje: vlast treba da postupa po pravilu koje je poznato i koje važi i kada se promeni starešina. U tome je važna veza između svakodnevne žalbe na samovolju i teksta najvišeg državnog akta.

Sretenjski ustav izazvao je otpor Porte, Rusije i Austrije. Srbija je i dalje bila pod osmanskom vrhovnom vlašću, a okolne sile nisu prihvatale njen novi ustavni oblik. Akt je ubrzo ukinut.

Davidović je zbog tog razvoja izgubio položaj. Prema odrednici Vasilija Đ. Krestića, Miloš mu je u proleće 1835. oduzeo poslove koje je obavljao, pa je napustio Kragujevac i nastanio se u Smederevu. Čovek koji je napisao ustav nije mogao da obezbedi njegov opstanak sopstvenim položajem u upravi.

Buna je, ipak, ostvarila važan neposredan rezultat: vlast je pristala na skupštinu i ustav, a kriza je okončana dogovorom. Njeno značenje ne zavisi samo od broja dana tokom kojih je ustav važio. Pokazala je da povezane starešine i stanovništvo mogu da iznude promenu državnog uređenja.

Istovremeno, donošenje teksta nije bilo dovoljno da sva obećanja postanu trajna svakodnevna zaštita. Ustavnom poretku potrebni su organi koji deluju po njemu i politički uslovi u kojima može da se održi. Ta pitanja nastavila su da oblikuju odnos Miloša i njegovih protivnika.

Dalja priča vodi ka promenama pod ustavnim poretkom iz 1838. i zatim Vučićevoj buni 1842. Pitanje ograničavanja vladara prelaziće u sporove o vlasti, vojsci i dinastiji. Miletina buna ostaje jedna od prekretnica na tom putu.