Oslobođenje Beograda 1806-1807: proboj kapija i osvajanje tvrđave

Od početka Prvog srpskog ustanka 1804. Beograd je bio vojno i upravno središte iz kojeg je vlast nad pašalukom mogla da se održava i ponovo uspostavi. Ustanici su osvajali unutrašnjost, ali je u gradu ostajala protivnička posada. Slobodna teritorija zato je uz svoju granicu imala veliko utvrđeno uporište.

Tokom 1806. trebalo je najpre odbiti pohode iz Bosne i sa juga. Pobede na Mišaru i Deligradu omogućile su da se snage usmere prema Beogradu. To nije bila samo promena mesta borbe: vojska koja je do tada branila otvorene pravce sada je trebalo da prodre kroz kapije i da opkoli dobro zaštićenu tvrđavu.

Pregovori Petra Ička sa Portom tekli su uporedo sa ratom. Stojan Novaković opisuje kako se obećano smirivanje odnosa nije pretvorilo u stvarno rešenje na terenu. Beogradska vojna vlast ostajala je prepreka sprovođenju dogovora. Ustaničko vođstvo zato nije moglo da planira odbranu samo na osnovu poruka iz Carigrada.

U gradu je veliku vojnu moć imao Gušanac Alija, predvodnik krdžalija. Krdžalije su bile naoružane družine čiji odnos sa zvaničnom osmanskom upravom nije bio jednostavan. Pored njega je postojao i vezir Sulejman-paša. Ta dva imena nisu oznaka za istu vlast: kasnije će se i njihovo povlačenje iz grada odvijati odvojeno.

Karađorđe je pripremao napad na više pravaca. Za ulazak u grad trebalo je spojiti dve vrste posla: tajno približavanje kapiji i napad većih odreda koji bi iskoristili otvoreni prolaz. Sama hrabrost male grupe nije mogla da zameni snage spremne da uđu za njom i zadrže osvojeno mesto.

Reč „grad“ u izvorima ne označava uvek isti prostor. Ponekad se njome misli na celu beogradsku celinu, a ponekad upravo na tvrđavu. Ako te delove spojimo, decembarski uspeh deluje kao trenutni kraj opsade, iako se borba nastavila. Zato razlikujemo varoš, Gornji grad i Donji grad.

Varoške kapije kontrolisale su ulaz iz okoline. Napad kroz uzak prolaz izlagao je borce vatri branilaca i otežavao dovođenje većeg broja ljudi odjednom. Otvorena kapija, međutim, omogućavala je da više odreda brzo uđe i da se odbrana napadne iz unutrašnjosti. Tu je lokalno poznavanje prolaza imalo veliku vrednost.

Tvrđava uz reke imala je sopstvene zidine i prilaze. Posada koja izgubi varoš mogla je da se skloni iza njih, da zadrži topove i da pokušava da prima zalihe sa vode. Osvajanje ulica zbog toga nije automatski značilo kontrolu nad svim vojnim objektima.

Konda je ranije pripadao Gušančevim ljudima, a zatim prešao među ustanike. Poznavao je grad i način čuvanja prolaza. To iskustvo postalo je važno u planu da se odbrana kapije iznenadi pre nego što se razvije otvorena borba.

Uz njega je bio Uzun Mirko Apostolović, sa malom grupom boraca. U noći pred napad približili su se Save-kapiji, savladali stražu i omogućili ulazak većeg odreda. Njihov uspeh nije bio samo pojedinačan podvig: time je stvoren prolaz kojim je vojska mogla da razvije napad iznutra.

Na ovom pravcu ulazile su snage povezane sa komandom Miloja Petrovića. Kada je prolaz otvoren, zadatak se menjao. Trebalo je zadržati kapiju, potisnuti branioce sa okolnih položaja i omogućiti ostalim odredima da se spoje. Grad se nije mogao osvojiti tako što bi se mala grupa samo pojavila unutar zidina.

O događaju su kasnije nastale brojne priče. U njima se javlja i Milisav Čamdžija, čija se pesma vezuje za uspeh proboja. Takvi motivi čuvaju način na koji je pobeda zapamćena. Oni, ipak, ne daju pouzdan zapis svake izgovorene rečenice niti tačan minut kada je odred prošao kapiju.

Najjasnije se vidi veza između pripreme i izvršenja: Konda je doneo poznavanje protivničkog položaja, Uzun Mirko i drugovi učestvovali su u proboju, a odredi iza njih pretvorili otvoreni prolaz u vojni uspeh. Bez bilo kog od tih koraka kapija je mogla ponovo da bude zatvorena ili osvojena nazad.

Napad nije tekao samo na Save-kapiji. Na pravcu prema Stambol-kapiji borio se Vasa Čarapić, jedna od važnih ustaničkih starešina. U toj borbi zadobio je smrtnu ranu. Oslobođenje varoši zato je povezano i sa njegovom pogibijom, a ne samo sa imenima onih koji su otvorili prvi prolaz.

Više pravaca napada trebalo je da veže odbranu i da spreči posadu da sve raspoložive snage usmeri na jedno mesto. Takav plan istovremeno je otežavao ustaničku saradnju: odredi su prolazili kroz različite prilaze, borili se u ograničenom prostoru i nisu svuda mogli da vide šta se događa susedima.

Tokom jutra ustanici su ovladavali kapijama i varoškim bedemima. Deo osmanskih vojnika i stanovništva povukao se u tvrđavu. Umesto da čitav grad posmatramo kao jednu osvojenu površinu, treba zamisliti promenu odbrambene linije: borba je iz spoljnog pojasa preneta prema preostalom uporištu uz reke.

U borbama su padali i ljudi čija imena nisu postala široko poznata. Kasnija sećanja ističu nekoliko vojvoda i probojnika, ali kapije i ulice osvojili su čitavi odredi. Ranjenici, poginuli i iscrpljeni borci bili su stvarni trošak pobede, koji nije nestajao zato što je njena strateška vrednost bila velika.

Posle osvajanja varoši ustanici su uređivali položaje prema tvrđavi i dovlačili topove. Proboj kapije ustupio je mesto opsadnom radu: trebalo je da se odbrana pritisne, a njena veza sa spoljnim svetom prekine. Kopanje i postavljanje artiljerije bili su deo istog zadatka kao i borba.

Rečni put bio je posebno važan. Preko vode mogla je da stigne hrana iz pravca Zemuna. Ako taj prilaz ostane otvoren, posada koja je izgubila varoš ipak može duže da izdrži. Zbog toga su ustanici nastojali da vatrom i položajima otežaju dopremanje.

Zaposedanje Ratnog ostrva imalo je i diplomatsku cenu, jer se ostrvo nalazilo na austrijskoj strani granice. Blokada nije bila izolovan vojni posao: prelazak na taj prostor izazvao je protest austrijskih vlasti. Beograd je stajao na dodiru carstava, pa je izbor mesta za top mogao da pokrene spor sa državom koja nije učestvovala u samom jurišu.

Gušanac Alija napustio je Beograd krajem decembra i krenuo prema Vidinu. Time nije završeno osvajanje celog uporišta. Sulejman-paša ostao je u preostalom delu tvrđave, odakle je pokušavao da održi svoj položaj. Odlazak jednog zapovednika zato ne treba pretvarati u zajednički datum predaje svih branilaca.

Dalji napadi i blokada doveli su do osvajanja Donjeg grada i predaje 8. januara 1807. Prema Novakovićevom prikazu, ulazak preko vodenog prilaza otvorio je poslednju fazu. Ustanici su sada držali i varoš i tvrđavu, a osmanska vojna vlast izgubila je najvažnije preostalo uporište u Beogradskom pašaluku.

Za tok ustanka to je značilo mnogo više od simboličnog podizanja zastave. Kontrola nad tvrđavom smanjila je mogućnost da se iz grada povede novi napad na unutrašnjost. Ustanici su dobili prostor za upravu, skladištenje i organizovanje života u jednom od najvažnijih mesta oslobođene teritorije.

Osvajanje nije proteklo bez nasilja nad stanovništvom. Srpska stručna literatura beleži pljačku i stradanje, kao i pokušaje Karađorđa da zaštiti civile i zarobljenike. To što je izdavao zabrane nije značilo da su ih svi poštovali. Vojni uspeh i postupanje prema ljudima koji više nisu u borbi moraju da se sagledaju zajedno.

Za stanovnika varoši promena vlasti mogla je da znači oštećenu kuću, izgubljene zalihe, bekstvo ili neizvesnost. Za ustaničku upravu usledio je posao održavanja reda i ponovnog organizovanja svakodnevnog života. Osvojeno mesto postaje oslonac države tek kada u njemu mogu da rade ljudi, sudovi, uprava i trgovina.

Beograd je narednih godina postao središte ustaničke Srbije. Tu se razvijala domaća vlast, a obrazovanje je dobilo poseban značaj. Velika škola, otvorena 1808., trebalo je da priprema ljude za državnu službu. Ivan Jugović bio je njen osnivač, a Dositej Obradović vezan je za njeno svečano otvaranje i širi prosvetni rad.

Veza između oslobođenja i škole nije samo zgodan završetak priče o borbi. Ustanak je stvarao upravu kojoj su bili potrebni pismeni ljudi: da vode prepisku, zapisuju odluke, rade u sudovima i održavaju veze između krajeva. Oslobođen grad davao je prostor za takve ustanove, dok je vojska morala da nastavi da štiti teritoriju na kojoj rade.

Ta vlast nije ostala trajna. Posle sloma ustanka 1813. Osmanlije su ponovo zauzele Beograd. Predaja ključeva tvrđave knezu Mihailu 1867. pripada drugom vremenu i drugačijem političkom putu. Decembarski i januarski događaji zato predstavljaju veliku pobedu Prvog ustanka, a ne kraj svih kasnijih borbi za grad.

U beogradskim nazivima ulica i mestima sećanja ostala su imena Čarapića, Uzun Mirka i drugih učesnika. Njihovu priču najbolje razumemo kada je vratimo u celinu: od letnjih pobeda koje su omogućile napad, preko otvorene kapije i zimske opsade, do grada u kojem se učilo kako da se vojni uspeh pretvori u domaću vlast.